Топли амами

 Кад смо већ поклонили толико места купатилима на хладној води, можда треба нешто рећи и о топлим зимским амамима, на пример о оном Крсмановићевом у Душановој улици. Ту се, после скидања у кабинама, ишло покривен само кецељицом спреда ("пештемаљем"), прво под топле тушеве (чистоће ради), а затим се силазило у општи, кружни, топао басен, где су сви мирно седели около на једном банку. После овога ишло се тек у први амам, где су около били мали мермерни басенчићи, нешто већи и дубљи од данашњих лавабоа, са топлом и хладном водом, и ту се сваки сапуњао до миле воље спирајући сапун калајисаним бакарним чанком док је вода слободно отицала. Била је и једна засебна просторија са паром. Купање се завршавало разним хладним тушевима у једној великој просторији. Одатле се, најзад, излазило у једну одају где се скидао пештемаљ и добијале сламне папуче. Ту би вас један огртао топлим сувим чаршавом, а други истрљао косу и завио пешкиром. И на крају свега долазило се у једну велику просторију, где се одмарало десетак минута лежећи на диванима. Ту је био и мајстор који је секао жуљеве. Све је ово, ваљда, било наслеђе старих римских терма или, још боље, прво византијских, а после турских амама. Купатила по кућама у Београду било је тада врло мало те се ту долазило једном или двапут месечно, а за остало било је довољно корито или већи лавор код куће.

Амам је био отворен наизменично, једног дана за мушке, другог за женске. Слушао сам да су га могли закупити и за јеврејска, у неку руку ритуална купања пред венчања, при којима су се једне недеље купали мушкарци из породице младине - са младожењом, а друге недеље жене из породице младожењине - са младом, вероватно да би се све проверило. Ту се певало и служила се лимунада.

Александар Дероко

А онда је летијо јероплан над Београдом