Samo ti možeš da spasiš svet

Trebalo bi prosto da izginu. Čemu inače služe crveni dugmići na džojstiku, ako ne za pucanje...

Dovoljno je teško spašavati ljude od galaktičkih hordi. Još je teže spasavati galaktičke horde od ljudi. Ipak, to je samo igra.

Ili možda nije?

Predgovor je zanimljiv. Obraćanje čitaocu i navođenje da je nešto menjano u ovom izdanju, nije baš nešto što se često nalazi. Tu je i obraćanje čitaocu iz 2014. (izdanje koje sam čitao je iz 2004, knjiga je napisana nešto posle Prvog zalivskog rata, dakle više od deset godina ranije). Sada je prošla i 2024. i nije da ne znamo šta su martinke i hev-metal... To je inače "postmoderni" momenat s kojim počinje roman, biće toga još.

Onda tu je krupnim slovima, u igrici bi to bilo kao Star Wars, ispisana "motivaciona" poruka za igrača da je spasilac civilizacije, pa nešto sitnije Kopirajt 1992 Gobi softver, 17834W, Agarta drajv, Šambala, Tibet. Dobro da je navedeno :)

Samo ti možeš da spasiš svet je roman jednostavne radnje, uostalom od Pračeta drugo nisam očekivao, zato sam uzeo iz biblioteke za putovanje... Klinac od 12 godina igra igricu, stupa u kontakt sa virtuelnim vanzemaljcima i ispostavlja se da ne spasava on naš svet od njih, već njihov od nas. Nije objašnjeno kako je došlo do tog baga koji je inače uticao i na druge igrače pa jedno vreme vide samo zvezde, a zlih aliena nigde. Kao da je Pračet ovim romanom predvideo mrežno igranje koje tada teško da je postojalo (moja prva saznanja kod nas odnose se na kašnjenje broja Sveta kompjutera jer se igrala Civiliza u mreži, neke 1996, recimo... Iako ima raznih teorija, ova pojava nije razjašnjena - sumnja se prvo da je takvo ponašanje softvera bilo predviđeno, da je reč o virusima (koji se tad nisu širili internetom) - a svakako ima u tome nečega možda mističnog, a sigurno oniričnog.

Džoni (Džon Maksvel, ovo je prva priča o njemu, njegovih avantura, starinski rečeno) dobar deo vremena sanja, sanja da igra igricu, zapravo da je u njoj. Tu se u snovima pojavljuju drugari koje on sanja, ili i sami se uključuje ko zaspi u isto vreme. Tako da je teško razlučiti "stvarnost" ovoga sveta od onoga u snu. A ovaj svet? Pa nije čudo vreme radnje locirano u Prvi zalivski rat koji je smatran prvim ratom koji je doživljavan kao video igra (mada ne može se reći virtualnim, žrtve su bile stvarne). Zanimljivo da je prvi televizijski rat bio onaj u Vijetnamu, rat u velikoj meri prenošen na televiziji. Ali gledalac je mogao videti zločine nad civilima, kako američki kvisling (južnovijetnamska vojska) ubija civila na sred ulice ili, kasnije i ubedljivije, spaljivanje sela Mi Laj. Inače, oba događaja snimljena su tokom Tet ofanzive koja je bila vojnički poraz za Vijetkong, ali ogroman propagandni udarac Sjedinjenim Državama. Drugačije je bilo početkom 1991, kada su gledani snimci zgrada sličnih maketama u koje će udariti raketa jer kamera je bila u kljunu rakete. Kao igrica, zar ne! I tu naravno nije bilo empatije, pa se Pračet poduhvatio pitanja šta kada zaznaš da je osoba (u ovom slučaju ne-ljudska) onaj lik kojeg ubijaš u igrici - i danas bi smo rekli NPC (non player character)?

Tako će se Džoni obresti u ulozi spasioca civilizacije, ali ne ove naše. Vanzemaljci koji komuniciraju između sebe nezavisno od njega (kada ga nema u igrici, jer nijedno dete ne može da 24/7 igra kompjuter pa ni da igra + spava, mora se ići u školu, recimo), pa bi se moglo reći da imaju "nezavisno postojanje", će njega videti kao Izbavitelja, tačnije tu priču će servirati zapovednica koja je naredila da mu se pošalje jednostavna poruka - PREDAJEMO SE!

Predali su se zato što ne žele da prođu kao spejs invejderi i druge rase pre njih, što će reći u da svemiru igre ima mesta i za groblje njihovih svemirskih brodova. Oni će mu pokazati sliku njihove Zemlje (druga planeta, na njihovom jeziku ima svoje ime, kad se prevede onda je Zemlja). No ispostavlja se da nije uloga Džonija da spasi tu planetu (kojoj Zemljani ni u igrici ne prete) već samu flotu vanzemaljaca koja bi da se "vrati kući", a da pri tom ne zna da li ta kuća, njihova planeta, uopšte postoji. Ono što znaju i ispostavlja se tačno je "granica igre", posle koje im ljudski igrači ne mogu ništa.

Tako ćemo videti ovde humanizaciju aliena sličnih aligatorima, a koji su zapravo vodozemci sa osam udova - četiri ruke i ćetiri noge. Što je naravno suprotno dehumanizaciji ljudi, nečemu što je oduvek postojalo, ali je stvarno razvijeno do krajnjih granica kad je rat postao "igrica". Upoznaćemo se zapovednicom, pa i artiljerijskim oficirom koji je jedini "pravi negativac", a da zapravo ima svoja shvatanja, donekle objašnjena.

Naravno, sve bi to bilo suvoparno, pa ne bi ni imalo mnogo smisla da Džoni nema svoje društvo iako je lik koji ni po čemu ne odskače, nema čak ni nadimak, osim ponekad. Trojica su živopisno opisani - Klimavi koji nije nešto na času fizičkog, ali je pravi mali haker (sećam se takve kao on nisam nešto gotivio, ako je bila neka dublja strana mnogo kasnije sam za istu kod njih saznao); Nebrat je crni klinac od koga ne čujemo ono "bro" i slične pokušaje da se bude kul, mada on zna sve o tome i mnogo čemu drugom, jer je pravi štreber; Bigmek se prvo prikazuje kao mali kreten, no on je jedini koji ovde ima chacter arc, pa ćemo o njemu još najviše saznati. Njemu će Džoni igrom slučaja spasiti život, naravno nenameravano - zadržao ga je kad su Bigmeka pozvali u ukradena kola... Sve u svemu, imamo ovde četiri musketara.

Ni tako ne bi bilo potpuno da se nije pojavila devojčica. Ona koja je došla da se buni zato što se u igri ništa ne događa. Posle sukoba u svetu igre, Džoni će je potražiti da bi imao njenu pomoć. Kirstin, odnosno Sigurni u svetu igara, ona koja mora da pobeđuje, uz dosta elemenata girl power fazona. Na prvu nešto sasvim drugačije od Džonija, ali se sa njim idealno nadopunjuje. Kod nje ćemo dobro videti razvoj ideje da virtuelni vanzemaljci ne moraju biti "ubijani". I kako je drugačije kad nekoga ubiješ izbliza, dakle stvarno u svetu u kojem je predviđeno ubijati samo tačkice na ekranu džojstikom. 

Sve će to kulminirati bondovskim krajem, u kojem Sigurni i Džoni neće imati luksuz od deset minuta da svojom letelicom izmaknu prelazak granice, pošto još nešto moraju završiti.

Tako je završena jedna "topla ljudska priča", gde nisu svi junaci ljudi. 

Ivan Vukadinović