Џејн Ејр (готски роман)
Не
видим ничег непријатељског у вашој судбини, сем на челу; и то тврдоглаво чело
као да каже: „Могу да живим сама, ако ме околности и самопоштовање на то
присиле; не морам да продам своју душу да бих купила срећу. Имам у себи
урођеног блага, који ми може надокнадити све ако ми овоземаљске радости буду
ускраћене или понуђене по цени коју не могу да платим.“ То чело изјављује да ум
држи чврсто све узде и да неће дозволити осећањима да превагну и одвуку га у
понор.
Шарлота
Бронте, Џејн Ејр
Када сам почео да читам овај роман више
пута сам питан – зашто Џејн Ејр? Одговарао сам увек исто зато што је
готски роман. Велики је значај овог феномена на савремену (суб)културу,
наравно пре свега на хорор као литерарни и остали жанр. Наравно, с тим у вези
тропа луде жене на тавану, о чему има занимљиви јутјуб, гледајући баш на
примеру Џејн Ејр. То ми је био довољни разлог. Класик „као такав“ може имати
неког значаја, али код мене не претераног – у доба интернета смо окружени
разним садржајима, жанровским можда и више него мејнстрим па неко ко нема
професионални разлог (студије књижевности, англистике…) неће бити баш много у
контакту са оним што је речено о неком класику. Наравно, класике треба читати.
Пре него што пређемо на сам роман, нешто о
готском као феномену. У својој књизи Долазак хорора Дејан Огњановић је
доста времена (у првом делу књиге) посветио марксистичкој критици која се лоше
понела према хорору, тиме и готском роману као његовој претечи, нечему што нам
је дало и фамозне класике, па је тиме више било у књижевној традицији. Ова
критика, доминантна у СФРЈ, је фаворизовала научну фантастику која нам кроз
научну поткованост народа даје светлу будућност, насупрот хорору (и готској
причи или роману) који су назадни са својим натприродним појавама. Ова критика
критике аргументована тиме што је припадник „старе гарде“ Дарко Сувин
школован на марксизму, па је онда изградио лош однос према натприродном у
фантастици уопште, који је пренео на Зорана Живковића, а овај је већ био веома
утицајан и где год је могао фаворизовао је научну фантастику, док хорор чак
није признавао…
Међутим, како рекох Огњановић је већ
превише везан за натприродно у хорору, иако признаје да хорор не мора бити
везан за натприродно, он некако не признаје значај психолошког и посебно
социолошког – ово друго чак благо критикује, везано јопет за однос према страви
који смо имали у време социјализма. Видећемо касније има ли натприродног у
роману Џејн Ејр, а претходно о једној марксистичкој рецепцији готског романа
које нема код Огњановића.
Негде сам давно прочитао да иако
„класична“ (буржоаска?) критика није видела неку вредност у готском роману (или
причи), марксистичка критика је ценила неку врсту класне свести која у истом
постоји. Та (прото) класна свест видела се у клишеима и није се могла поредити
са оним што је писао Максим Горки рецимо (сад би било лепо видети класну
критику руских класика, али то остављам по страни), али је ипак постојала. Када
сам то потражио, „обичан“ Гугл ми није био од помоћи, али се вештачка
интелигенција показала, што је често случај, па преносим конверзацију.
Da li je jugoslovenska
kritika, na tragu marksizma, smatrala da postoji društvena kritika u gotskom
romanu, kroz trope kao što je plemić iskorišćava siromašnu devojku?
Da, jugoslovenska marksistička
i materijalistička kritika je apsolutno prepoznavala društvenu kritiku u
gotskom romanu, upravo kroz analizu klasnih odnosa i suprotstavljanja
starog feudalnog i novog građanskog sveta.
Iako je gotski roman u početku
bio potisnut kao „šund” ili „trivijalna književnost”, razvojem nedogmatskog
marksizma u Jugoslaviji (naročito od 1950-ih do 1980-ih godina),
teoretičari su počeli da primenjuju ozbiljnu materijalističku analizu na ovaj
žanr.
Tipični tropi gotskog romana,
poput okrutnog plemića (grofa, vlastelina) koji progoni i seksualno ili
ekonomski iskorišćava siromašnu i bespomoćnu devojku građanskog porekla,
tumačeni su na sledeći način:
1. Metafora za klasnu
eksploataciju
U jugoslovenskim marksističkim
analizama, gotski zlikovac (poput Manfreda u Otrantskom zamku ili
Montonija u Udolofskim tajnama) nije bio samo psihološki monstrum. On je
bio simbol umiruće, ali i dalje nasilne feudalne aristokratije.
Izolovani, mračni zamak posmatran je kao prostor stare feudalne moći u kojem
zakoni ne važe, a progonjena devojka kao predstavnica nove, radne i moralne
građanske klase koja trpi teret te tiranije.
2. Sukob baze i nadgradnje
Na tragu ideja da književnost
oslikava društvene potrese, jugoslovenski kritičari su uočili da gotski roman
nastaje u vreme asketskog uspona kapitalizma i industrijske revolucije
(kraj 18. veka). Teme poput nasilnog oduzimanja imovine, prevara oko nasledstva
i zatočeništva u podrumima tumačene su kao direktan odjek surove ekonomske
realnosti, prvobitne akumulacije kapitala i gubitka lične slobode u novom
društvenom poretku.
3. Uticaj prevoda strane
marksističke misli
Veliki uticaj na ovakav stav u
Jugoslaviji imale su i knjige objavljivane u uticajnim bibliotekama poput
Nolitove Književnosti i civilizacije. Na primer, eseji poljske
teoretičarke Marije Janjion (koja je spajala romantizam, gotiku i
marksizam) jasno su pokazali domaćoj javnosti da figure poput vampira,
razbojnika i gotskih mučitelja nisu samo plod mašte, već otelotvorenje
istorijskih i klasnih trauma, strahova i revolucija.
Ukratko
Jugoslovenska kritika je u
gotskom romanu videla subverzivni potencijal. Umesto puke zabave i
strave, u njemu je prepoznala ranu, često nesvesnu alegoriju klasne borbe,
gde su natprirodni užasi zapravo bili ogledalo stvarnih društvenih užasa i
ugnjetavanja sirotinje od strane vladajuće klase.
Ako vas zanima, možemo popričati
o tome:
- Kako su konkretni domaći teoretičari (poput onih
okupljenih oko instituta u Beogradu ili Zagrebu) pisali o žanrovskoj
književnosti.
- Kako se marksistički pojam otuđenja
(alijenacije) primenjivao na likove u gotskim pričama.
Kako se marksistički pojam
alijenacije primenjivao na likove u gotskim pričama?
U jugoslovenskoj marksističkoj
kritici, pojam alijenacije (otuđenja) – koji je bio ključni teorijski
stub jugoslovenske humanističke filozofije (naročito oko škole Praxis) –
bio je omiljeno oruđe za dubinsko čitanje fantastike i gotske književnosti.
Za razliku od dogmatskog
marksizma koji je tražio samo ekonomsku statistiku, jugoslovenski kritičari su
kroz otuđenje objašnjavali unutrašnji užas gotskih junaka. Likovi u
gotskim pričama nisu patili samo od duhova, već od četiri ključna oblika
marksističkog otuđenja:
1. Otuđenje od sopstvene
ljudske prirode (Reifikacija / Stvarno otuđenje)
U marksizmu, pod kapitalizmom i
eksploatacijom, čovek prestaje da bude ljudsko biće i postaje stvar, objekat
(reifikacija). Gotski roman ovaj društveni proces pretvara u doslovni užas:
- Likovi gube kontrolu nad sopstvenim telom i umom
(kroz zaposednutost, ludilo ili kletve).
- Najbolji primer je Frankenštajnovo čudovište.
Jugoslovenska kritika je u njemu videla metaforu za otuđenog radnika:
stvorio ga je čovek (buržoaski naučnik), ali se taj proizvod rada otuđio
od svog tvorca, postao samostalan i na kraju se okrenuo protiv njega da ga
uništi.
2. Otuđenje od proizvoda
sopstvenog rada i imovine
U gotskim pričama, zaplet se
skoro uvek vrti oko gubitka nasledstva, otimanja dvoraca ili dokumenata.
- Marksistički gledano, likovi (često mlade žene ili
osiromašeni plemići) potpuno su otuđeni od ekonomskih uslova egzistencije.
- Oni postaju robovi unutar sopstvenog doma (dvorca),
koji umesto da bude sklonište, postaje tamnica i neprijateljska sila pod
kontrolom eksploatatora.
3. Otuđenje od zajednice i
drugih ljudi
Ugnjetavanje i trka za bogatstvom
(prvobitna akumulacija kapitala) uništavaju ljudsku solidarnost.
- Gotski svet je svet ekstremne izolacije.
Likovi su zaključani u kulama, izgubljeni u maglovitim močvarama ili
neshvaćeni od strane okoline.
- Odnosi između likova nisu zasnovani na ljubavi i
drugarstvu, već na pukom vlasništvu i moći (gospodar i sluga, mučitelj i
žrtva). To je čista refleksija kapitalističkog otuđenja gde je „čovek
čoveku vuk”.
4. Podvojena ličnost kao
vrhunac alijenacije
Jugoslovenska kritika je trope
poput dvojnika (doppelgänger) ili transformacija (kao u priči Dr
Džekil i Mr Hajd) tumačila kao psihološku posledicu klasnog društva.
- Građanin (buržuj) mora u javnosti da bude moralan,
racionalan i uspešan, dok sve svoje stvarne ljudske potrebe, frustracije i
agresiju mora da potisne.
- Taj rascep stvara „čudovište” u njemu samom. Lik je
otuđen od sopstvenog istinskog „ja”, a to unutrašnje otuđenje se
materijalizuje kao spoljašnji užas ili progonitelj.
Ukratko
Za jugoslovenske teoretičare,
gotski strah nije bio iracionalan. Čudovišta, duhovi i mračni dvorci bili su
samo estetske maske za stvarni, istorijski užas: strah pojedinca koji gubi
kontrolu nad svojim radom, svojim telom i svojim životom u surovom klasnom
društvu.
Ako želite, možemo istražiti:
- Kako se ovaj pojam otuđenja primenjivao na domaće
autore koji su koristili gotiku (poput fantastike Milovana Glišića
ili kasnijih modernista).
- Kako su jugoslovenski teoretičari povezivali
otuđenje sa psihoanalizom (Frojdom i Marksom zajedno).
Оставићемо Глишића по страни, мада би било
занимљиво видети вампира као метафору капитализма, о чему има и код Огњановића.
Укратко, иако хорор није могао бити занимљив за социјалистичку књижевност
спроћу светле будућности, као што је то био случај са научном фантастиком; био
је занимљив што се тиче мрачне прошлости (етнолошки и социјално), а готски
роман је ту имао своје место.
Враћамо се роману Џејн Ејр. Видећемо у
даљем тексту има ли натприродног у овом роману, уопште однос према истом,
метафору (тропу) луде жене на тавану и сам лик (и дело) Џејн Ејр.
Али прво нешто о несвакидашњој породици
Бронте, познатој по сестрама Бронте. Отац Патрик био је политички активан
(нешто од тога везано за ирско порекло), веома учен и школовао је своју децу.
Сво шесторо (рођени 1814-1820, једно дете годишње) је сахранио. Иза породице
су остала само дела, као што су Оркански висови и Џејн Ејр. И он је нешто
писао.
Две најстарије сестре су умрле 1825, са
десет и једанаест година. Брат Бронвел је такође нешто писао, а насликао је
слику три познате сестре Бронте. Мајка Марија била је веома школована жена тог
доба. Тетка Елизабет је помагала оцу око деце, посвећена методискиња, била је
супротност ујне Рид из романа (Џејн Ејр). Оставила је значајну суму… Међутим,
њен син Патрик Бронвел постао је зависник од лауданума и алкохола и умро је млад
(има сличности са сином ујне Рид).
Још као тинејџери Бронтеови су искористили
таленат и широко образовање – измаштали су два краљевства, једно у Африци и
једно на Северу. Одјек тога види се у читалачким интересовањима и маштањима
младе Џејн Ејр. Ове државе имале су своје уређење, политику, водиле ратове.
Постојали су љубавни заплети, прича се развијала… Три сестре су почеле да
објављују песме под псеудонимом, као браћа. Било је то уобичајено у то време.
Шарлота је испратила две сестре и брата у
распону од две године (1848-9), роман је објављен нешто раније (1847), у роману
постоји ситуација која подсећа на ранију смрт њене две старије сестре. Најзад
сама Шарлота умрла је на порођају 1855, у својој 38-ој. То би било у најкраћем
шта се може рећи о овој великој породици, више би захтевало у најмањем засебан
текст.
Натприродно и
хорор
Рецимо то прво укратко: хорора има
мало, а натприродног (скоро) нимало. Једини догађај у роману, неразјашњен
што се тиче натприродног, је када на крају господар Рочестер дозива Џејн, а она
некако чује глас, иако миљама удаљена. Модерно би се то звало синхроницитет (на
трагу Јунга). Хорор мотива има мало око описа луде жене на тавану (следећи
одељак), али ми (Џејн као наратор) њу видимо веома, веома мало. Наравно, има
доста хорор наговештаја, сумње на духове која је, рекосмо, развејана а да
ствари тиме не постају лакше, дапаче! Није хорор, али је веома готичарски
када нам Џејн представља своје визије северних предела, уз понеку песму, слике
које слика.
Вратимо се натприродном. У каснијој фази
готског романа / приче постојала је тенденција да се ствари објашњавају
природно-научним узроцима. Погледајмо где се у помоћ позивала наука. Алан Едгар
По је заправо говорио о науци свог времена када у једној причи говори о
„месмеризовању“ умирућег пацијента који остаје у непромењеном (хипнотисаном,
коматозном) стању шест месеци, да би се при покушају буђења распао. Чувени Франкенштајн
заправо је готски роман (написан на такмичењу у писању истих) где научна
апаратура служи да би нам представила сучељавање са унутрашњим страховима (а да
подстиче друштвену расправу, погледајмо горе шта су марксисти о томе говорили –
Мери Шели је иначе написала један постапокалиптични роман који није много
познат). Пре двеста (мање-више) година уочени су ефекти хипнозе, такође да
електрицитет може да покреће удове мртве жабе. То да неко остане хипнотисан
(или „месмеризован“) док већ мртав трули, или да се људски леш подиже струјом
заправо је екстраполација онога што је виђено, на оно што применом истих
поступака још нико видео није. А то је научна фантастика по дефиницији - novum. Разлика је само у томе што нам је Шели у
том пара-научном смислу убедљивија него По, па њена прича може још бити научна
фантастика, док је Поова само хорор.
Но код Бронте немамо ништа тако, овде је
„натприродно“ објашњено сасвим овоземаљским (и свакодневним) узроцима, макар
они били чудни. Можда се треба подсетити да је сличан поступак у разрешавању
мистерија, мада много више аналитичан, процедуралан, имао Е. А. По када
је написао први детективски роман (ако није отац научне фантастике, на шта
указује Огњановић, отац крими жанра изгледа јесте). Или како поменути Огњановић
рече за Хичкока – ту нема мистике, али има мистерије.
Иако не (толико) хорор „по себи“, роман
Џејн Ејр могао би да се сматра примером готског романа који постиже хорор
атмосферу применом сасвим објашњивих мотива. Нешто као Хичкок (чија је тема
такође лудило, кај не) много пре Хичкока… Са друге стране, присталице
теорије хорор није жанр него тон, могли би тај тон уочити у овом роману.
Иако би тону морали дати високу вредност класика.
Раскринкавање натприродног и хороричног се
најбоље види у симболички веома значајној епизоди кад господин Рочестер улази у
кућу прерушен у Циганку и разним особама, пре свега госпођици Инграм (Џејнина
супарница) и самој Џејн „гата“ пре свега садашњост, користећи то како их је
добро „прочитао“. Иако од велике вредности (цитат на почетку је баш одатле) ова
епизода је ваљда и по ондашњим мерилима доста наивна (али такви заплети беху
популарни у готским причама и романима), да би нам данас деловала сасвим глупо.
Није чудо што у екранизацијама није прерушен сам Рочестер („Ит из ај,
Леклер!“) него он плаћа стварној Циганки да каже шта треба да каже. То,
међутим, отвара друго питање – како би непозната особа била сасвим упозната са
дијалозима које треба да води?!
Мање-више, све што је у вези са
натприродним и хорором (осим тог „гатања“) повезано је још увек живом женом
господина Рочестера, дакле са мотивом луде жене на тавану. А то је тема
следећег одељка.
Луда жена на
тавану
Најзад, један од покретача мене да роман
прочитам – са лудом женом на тавану као мотивом готског романа био сам упознат,
али (због спојлера, си кларо) нисам гледао клип док не прочитах роман. Луда
жена на тавану заправо је већа (друга оличена, тако да кажемо) препрека
Џејниној срећи (с господином Рочестером, наравно) – много већа него што је то
била госпођица Инграм.
Наравно, ми о тој лудој жени сазнајемо све
од Џејн Ејр (нараторка, само њен POV), а она скоро све о њој сазнаје од самог
Рочестера. Видела ју је једном у животу. Док није знала о чему је реч двоумила
се између духа, авети и служавке Грејс Пол која воли да попије и заправо води
рачуна и чува ту жену, Берту Мејсон. Џејн се пита чиме ли је Грејс Пол уценила господара,
зашто би човек таквог статуса зазирао од просте жене и свашта јој допуштао.
Када види жртву њеног напада (касније сазнајемо Бертиног брата) она га неће
ништа питати иако су насамо већи део ноћи, поштујући ваљда то што му Рочестер
рече да не проговара ништа „о случају“. Најзад сазнаће о свему не тако што ће
сама видети, него на начин који убија саспенс – брат те жене прекинуће венчање
ње и Рочестера јер овај је већ ожењен и има живу жену – луду Берту Мејсон.
(Мишљење је потписника ових редова да то убија саспенс, прекинуто венчање, мож'
мислити… но ценим да је то за Џејн било веома драматично – моја перспектива
мушкарца нежење свакако је другачије од оне коју има жена, па још ако је млада
и размишља о удаји.)
Прво што можемо рећи то је да је Берта
Мејсон доследно деперсонализована. Она је за Џејн препрека која се налази
између ње и господара који треба да јој буде муж (у најкраћем заплет: после
боравка у интернату, Џејн Ејр тражи и добија посао чувања мале Аделе, која је
можда, не сасвим сигурно, ванбрачна ћерка господина Рочестера, који пре него је
упознао Џејн заправо избегава свој замак, онда се они сконтају, Рочестер
одустаје од планиране женидбе с госпођицом Инграм, жели да ожени Џејн, она
пристаје, кад тамо а оно међутим…) Једино кад она ту луду жену види
као особу је у поређењу са собом – пита несуђеног мужа да ли би је он
третирао као њу, ако полуди. Господин Рочестер каже наравно да не би, бдео би
над њом, и долазимо до момента кад можемо расветлити две ствари.
Чињеница је да бити приватно затворен у
соби (на тавану, у поткровљу) јесте била много боља судбина него што је онда
могла имати особа која би добила „стручну помоћ“ у предвиђеној институцији –
лудници. Неко би и данас могао рећи (с правом или не) да је оно прво боље. Но
онда, у недостатку праве теорије или бар оквира, о лечењу менталне болести није
могло бити говора, осим можда лудом срећом. Знамо да је МериВулстонкрафт (хвала Гуглу), мајка Мери Шели, написала недовршен роман чија се
радња дешава у лудници. Паралела са Џејн Ејр је баш мотив „луде жене“ –
у овом случају муж је не ставља на таван него у лудницу. Марија или неправде
према женама сматра се феминистичким делом, а за Џејн Ејр ћемо још видети.
Друга ствар, битна за заплет романа, јесте
оно што сазнајемо од самог Рочестера. Он се доследно представља као жртва.
Будући други син он је жртва примогенитуре (патријархата?) јер отац све
оставља старијем брату. Да не би млађи остао без имања одлучује да га ожени у
колонијама, на Јамајци, за наследницу креолске господе. Појам „креолски“ треба
посматрати просто као колонијалан, вратићемо се на то. Касније он сазнаје да је
њена мајка била луда, да његова жена све чешће има нападе лудила, да чак и у
луцидном стању гледа да му науди на разне начине, није речено какве (ово је све
његова прича). Погибијом оца и брата он сам постаје богати наследник, а жена од
које не може да се разведе (није правно објашњено, остаје нам да верујемо да
није могао) је и даље жива и затворена на тавану.
Цела ова прича речена је уз доста пасивних
конструкција (за шта је енглески језик захвалан), минимализовањем његовог
учешћа. Оно што следи је ипак његова одлука – да практично бежи од „свог“ замка
десет година, путује по континенту, а с једног од тих путовања доводи и малу
Аделу. При томе постаје разочаран у живот (модерно би се то могло рећи нихилиста,
можда је Џејн Ејр роман претеча оваквих егзистенцијалистичких погледа на
свет?!), али теоретски оставља могућност да нађе „изабраницу свог срца“
(наравно да се госпођица Инграм више никако не помиње) којој би рекао истину.
Но са Џејн није смео бити искрен, да је не би отерао…
Размотримо на кратко расно питање.
Господин Рочестер сам помиње „расу“ али искључиво у смислу порекла – ако је
он добре расе значи да је доброг порекла. Заправо такав је био енглески
поглед и пре сто година, када се говорило о „кокнијевској раси“; данас се
сматра да су Ирци у Лондону седамдесетих и осамдесетих прошлог века били жртве
расизма… Са друге стране појам „креол“ се могао односити на мелезе, па чак и
белце енглеског порекла рођене у колонијама (на Антилима). Однос Рочестера са
братом Берте Мејсон иако не претерано срдачан, нема ни трунке расизма – он му
замера да је слабић, што је чак супротно и ондашњим предрасудама о црнцима.
Најзад сам опис Берте Мејсон веома штур и магловит – несумњиво крупна жена,
лице јој се углавном не види, тамна али није речено црна.
Можемо рећи да Џејн Ејр описује своју ујну
Рид као жену тамне коже, раса се не помиње, али црте лица сличне црнцима или
мелезима; тако и њеног сина. Тај опис је само дат, није повезан са неким
социјалним статусом. Но као таман описан је и сам господин Рочестер,
грубих црта лица а ипак привлачан. Тамне косе је и госпођица Инграм,
несумњиво лепша од наше јунакиње. У то доба тамна коса, и донекле тен, сматрала
се привлачнијим од плаве косе бледуњавих Енглескиња (и Енглеза). Џејн Ејр,
наравно, не описује себе осим да има неправилне црте лица и не сматра себе
лепом, но нема разлога да је не замислимо као бледуњаву и ситну Енглескињу.
Треба рећи да је написан приквел (или фан
фикшн) о животу Берте Мејсон пре појаве Џејн Ејр који актуализује баш њено
колонијално порекло, боју коже, и сл. Према том роману она постаје луда тек кад
је затворе (и због тога!), није дакле затворена зато што је луда (није лудило
наследила од мајке), него обратно… Написан шездесетих прошлог века роман се
сматра постмодерним феминистичким делом.
На крају овог одељка треба рећи да је
Берта Мејсон представљена не само као препрека, него на неки начин као алтер
его самој Џејн. Као малу, у породици њене ујне Џејн су сматрали за веома
насилну, мада није речено да је луда; она жали што није физички јака колико
Рочестер, Берта скоро успева да га савлада; она одбија луксузне хаљине које јој
будући муж купује, на доста од тога ипак пристаје, да би их Берта поцепала… Мотив
луде жене на тавану описан је у
литератури и као пројекција саме спутане жене, која своје
фрустрације ставља на таван да их не би адресирала где треба – свом мужу. Може
се и тако гледати према овом роману.
Џејн Ејр
Најзад, шта можемо рећи о самој Џејн Ејр,
њеном карактеру и поступцима? Као најбитнију црту издвојио бих искреност
– то се види још од кад је на почетку приче видимо са десет година. То ће јој
донети доста неприлика, чак ће је посматрати као притворну, дакле супротно од
искреног. Јер замислите неког ко испуњава налоге и поштује казне да би јасно
рекао како се не слаже са наметнутим. Неко би ту могао видети подмуклост,
посебно ако сам крије своје мотиве или се лицемерно понаша. Тако ју је видела
ујна Рид, која одлучује да је да у интернат, тако је (под њеним утицајем) јавно
срамотио корумпирани управник интерната Ловуд.
Оно што у интернатским данима упада у очи
је њен однос према хришћанству. Није да Џејн Ејр преиспитује хришћанство „као
такво“, нити се идентификује са речима управника да је гора од неког
хиндустанског следбеника Браме… Она просто не познаје хришћанско милосрђе и то
треба схватити дословно и практично – није да није чула за тај појам кроз своје
образовање и васпитање, али како може схватити као нешто што постоји када им о
врлинама сиромаштва и штедљивости прича неко ко очигледно не живи у истом, а
касније је откривен у поткрадању сиротишта!? Тек лични пример може јој
расветлити ту врлину, а то је пример њене најбоље (у то време једине)
пријатељице. Она ће умрети од болести, док је Џејн лежала с њом у кревету, што
је изгледа подсећање на две старије сестре Бронте које су умрле у тим годинама.
За карактер Џејн Ејр је значајно што је
она Рочестеру одмах опростила кад сазна да има живу жену (тако сама
каже), али ни тренутак не размишља да прихвати његову понуду која није уосталом
јасно изнета (да буде његова љубавница, јер супруга не може бити?). Уместо тога
она бежи у неизвесно.
Повучена високоморалним примером
свештеника за кога се испоставља да јој је рођак (што није препрека венчању),
она ће пристати да му буде сарадница или сестра у мисији у Калкути, али не и
жена ако у браку нема љубави (а не може је бити јер он њу не воли). Он не жели
да иду без брака „због света“. Суочена са моралном уценом (другачије се
то не може посматрати, иако она његову етику ни тренутак не доводи у питање),
она ће бити спремна да пристане, али нешто је води да господару Рочестеру, па
кад сазнаје да је он ослепео и обогаљен и без своје луде жене све се у тренутку
мења – ни тренутка нема сумње да ће се остати на ранијим плановима. Оданост
једној особи пре него служба целом свету.
Уметничке склоности Џејн Ејр (сликање и
замишљање предела) остаће у младости, мада их никада она „формално“ не
одбацује. Прерано одрасла, можда није ни имала времена за то… осим у временима
кад може само да чека. Зато њена тежња ка независности остаје, иако се не
поставља изнад циљева као што су љубав или заснивање породице, или чак (једно
време) служење Богу. Независност неће ићи по цену поштења – када сазнаје да је
једина наследница (јер умрли рођак с другима није имао односе) она ипак дели с
њима иметак па има пет хиљада уместо двадесет хиљада фунти, с толиким
богатством „не зна шта би радила“.
Ова тежња ка независности и размишљања о
једнаком третману довешће до онога што је вероватно било тема расправа, које
нисам читао… Питање да ли је Џејн Ејр (прото) феминисткиња, односно да ли је
то Шарлота Бронте с обзиром на заплет у који смешта своју јунакињу?
Нема сумње да је у неким размишљањима Џејн
„испред свог времена“ или је барем у нивоу најнапреднијих схватања тада. Познато
је и цитирано њено размишљање како жене имају исте потребе као и мушкарци. Или
да жене могу радити исте ствари, барем неке, али им се не омогућује. Џејн чини
самосталне кораке у каријери (када тражи посао гувернанте) или да ради што није
радије знала, цени кад има свој скромни стан. Ипак, то јој није животни циљ,
већ оно на шта је спремна ако не буде среће, коју често сматра да и не
заслужује…
Погледајмо сам крај који није толико до
ставова које има Џејн, али може одати ставове ауторке Бронте. Испада да жена
може имати једнаки однос са мушкарцем ако је она сама постала финансијски
независна, а он је ослепео и обогаљен, па тако изгубио вишак ега. Јасно да
је у тој вези она кључни чинилац а не он (имајмо у виду да није реч само о
различитом полу него и великој разлици у годинама – он је дупло старији од ње).
Ипак, Рочестер ће прогледати макар на једно око, они имају децу, која су
поменута у једној реченици. Тако је он прошао искупљење, и то је хепи енд…
Мени је нешто занимљив њен класни положај,
посебно ако имамо у виду оно на почетку речено за готски роман. Џејн Ејр
није припадница ниже класе, већ напротив припадница вишег сталежа која је
осиромашила оставши без наследства. Дакле, управо један од честих мотива
готског романа. Она ипак десет посматраних година живи у неимаштини, а једну
годину лагодно али зависно. Бар два пута директно осећа велику глад, што је
пластично описано. Из њеног потуцања када је побегла од Рочестера произилази мудра досетка: Просјаку се никад не верује, а посебно му се не верује ако је добро обучен. Тек на крају је у прилици да сређује своје послове
неоптерећена извором прихода.
Ако је ово пример готског романа могли
бисмо стећи утисак да је овај књижевни жанр указивао на друштвене проблеме, али
није нудио решења изван индивидуалних. И чињеница је да се за Џејн, захваљујући
неким њеним квалитетима, можда вољи Божијој, стално отварају нова врата, кад се
једна затворе. Она ће бити послата у лоше услове у сиротишту, управник ће је
прозвати пред свима, па ипак она тамо остаје, чак две године ради, а он је тај
који је осрамоћен, мада не и кажњен. Она ће одмах добити посао гувернанте, неће
јој бити доведен у питање, може слободно да разговара са господаром, кад је он
већ заинтересован за њу. Женска привилегија – неки његов радник не би
могао тако.
Језиком данашњег либерала имамо вертикалну
друштвену покретљивост. Неком радикалном левичару боље би лежала метафора најважније
споредне ствари на свету. Фудбал (професионални, онај који највише гледамо
на малим екранима те-ве пријемника) јесте ујдурма глобалног капитализма, али је
више људи успео да извуче из сиромаштва и друштвене невидљивости. Они су тако
постали инспирација многима који иначе не би имали наде…
Тако бисмо могли посматрати Џејн Ејр, када
бисмо заборавили један битан детаљ – она јесте пореклом из више класе и тамо
припада, мада је вероватно током својих година у интернату то могла углавном да
заборави. Занимљиво да она од средине романа (смрт ујне Рид и опраштање с њом) има
решење својих проблема које ни на тренутак не разматра – рођак који није у
Енглеској интересује се за њу. Могла је бар да му пише. На крају се финансијска
страна решава тако што јој је тај рођак оставио наследство.
За крај оно што је пред крај романа а
јесте драматичан крај замка, што је такође чести мотив готског романа,
још од првенца – Отрантског замка. Видесмо да у овој књизи нема много
натприродног, ако уопште има… Ипак, и сасвим натуралистички посматрано замак
остаје моћна метафора, симбол нечега што гуши појединца. Тек кад замак
нестане актери приче некако постају слободни. Занимљив је последњи врисак
Берте Мејсон, која нема свој глас у овом роману, барем не артикулисани глас. Пошто је запалила замак, она ће одбити да јој господин Рочестер помогне, радије ће нестати у
пламену као и уклети (мада не натприродни) замак.
Оно што следи је индикативно – Џејн Ејр
и Рочестер живе срећно а да (у друштвеном смислу) ништа променили нису. Они
и даље имају послугу (не много, али ни раније није тамо било много послуге), живе
од наследства. Можда не живе у замку, али у нечем сличном (на селу што би
се рекло, на имању) живе и даље. Ако указује на друштвене проблеме, готски
роман нуди решења само у оквиру система.
Иван Вукадиновић
Коментари
Постави коментар