Dolazak horora - književnost

Stvarajući univerzum fantastike, moderni umetnik nastavlja da kombinuje slobodu mašte sa opsesivnim temama večnih ljudskih strahova i strepnji.

Vlada Urošević, „Фантастиката, тоа неопходно чудовиште“ у: Црна кула: Фантастичниот расказ во југословенските литератури

 

Rekoh odavno da, ako ništa drugo, Ognjanović ume da ozbiljno radi i ozbiljno se zajebava. To sam rekao povodom Skrobonjinog opširnog zbornika HAARP i druge priče o teorijama zavere, a imajući u vidu njegovu priču tamo (ozbiljna zajebancija), dok bi se ozbiljan rad odnosio na njegov prevod i uređivanje Nekronomikona, Studije strave i šta sam već dotle znao od njegovog pisanja o hororu... Ali čemu ono ograničavajuće "ako ništa drugo"?! Pa znao je on biti žešći drkoš, 27.000 postova na forumu Znak Sagite, dok sam pratio, govori o tome.  

I tako, ovu knjigu Ognjanović piše dok je "mlad da misli o grobu, a star da broji zvezde", kako reče rahmetli Panonski Govnar. Odnosno u uvodu vidimo da je prešao polovinu života, misli o nekim rezimeima istog (ene ga Džej Di potpreCednik napisao memoare u 40 i nekoj), pa je namerio napisati čak četiri dela o hororu kod nas.

Prva je ova knjiga koja se bavi recepcijom strane horor (al videćemo i pod drugim nazivima) književnosti u nas; sledi knjiga koja će se baviti recepcijom stranog filma (koliko sam shvatio); pa domaćim filmskim stvaralaštvom i za kraj, ako uopšte napiše (ako doiživi?), knjiga o domaćim horor piscima, s kojima će se verovatno tad posvađati (ako već nije), kako sam kaže... Pošteno.

Na početku imamo možda previše žustro obaveštenje da nema nameru da striktno deli u okviru bivše države, jer je teško podeliti, pa sad odseći neke koji su delimično stvarali u drugim republikama (izvan Srbije). Možda to i ne mora da se naglašava, a možda treba, zbog nekih reakcija i spočitavanja. U ostatku teksta će se jasno videti da je Ognjanović neprijatelj nacionalizma (tačnije, rad da prikači takvu etiketu), ali nema ideološkog jugoslovenstva. Naglasak je ipak na onome što se dešavalo u Srbiji (i pre devedesetih prošlog veka), ali imamo prikazane mislioce iz Makedonije ili Hrvatske... 

Uostalom, jasno je da se ne može tako satarom deliti ni u okviru podele koju je sebi zadao - neki autori (kritičari, delatnici) su se bavili više filmom, pa je ovde dato ono što rekoše o knjiženosti, neki su upućeni na sledeću knjigu Dolazak horora - film; časopisi koji su pominjali filmove (tj. kako su ih pominjali) se navode i ovde, etc.

No da vidimo šta je predmet radnje, odnosno poprilično korektnu definiciju horora:

Horor je prozni pripovedni žanr sa dominantnom odlikom (differentia specifica) sadržanom u estetskoj nameri izazivanja strave kod čitaoca, što se ostvaruje dvojako: a) kroz izbor tematike prikladne tom cilju (suočenje sa demonskim / monstruozim 'Drugim') i motiva njoj odgovarajućih (često, ali ne nužno, povezanih sa čudesnim / fantastičnim), i b) kroz osobenu žanrovsku retoriku podređenu zadatku da kod čitaoca proizvodi osećanja neizvesnosti, strepnje, nelagode, slutnje, jeze, strave, straha, iznenađenja, neočekivanog šoka i groze, pri čemu su ta osećanja za čitaoca istovremeno odbojna i privlačna...

Kako počeh da čitam javio mi se utisak da je ovo nešto između enciklopedije Larus (zapravog starog izdanja uz koje sam odrastao) i Zlih volšebnika Gojka Tešića. Debljina knjige, a valjda slične budu i preostale tri (ili dve) upućuje na takav zaključak. Ipak, nije mi ova knjiga bila dosadna kao druga navedena, dapače, jerbo su mi zanimljivije polemike oko horora (a ovde ih ima tma i tušta) nego one u srpskoj knjiženosti 1917 - 1943.

Nešto malo o Ognjanovićevom stilu. Skoro 600 stranica malo većeg formata ispunjeno je veoma dokumentovanim pisanjem (otud utisak enciklopedije) uz biografije u fusnotama ili glavnom tekstu, navođenju kompletnog objavljivanja (tekstova ili knjiga) sa horor tematikom, ponekom naslovnom stranom i slično. U tom smislu knjiga može biti veoma korisna, i sam ću je koristiti kao izvor šta bi moglo da se od knjiga nabavi (i gde, kod kog izdavača). 

Kod rasprava je zanimljivo nešto drugačije od čestog korišćenje argument ovoga i onoga. Uobičajeno je da je Argument Ad Rem (po stvari) jedino prihvatljiv u diskusiji, dok se ostali osuđuju - posebno poznati Ad Hominem. Ali kakav može biti "argument po stvari", odnosno koje su nam stvari bitne, iz čega se pokrećemo?! Ako se kaže "argument korisnosti" (dobro bi bilo da pročitate, zato i zato...) to nije osuda takvog "dokazivanja", a ni pohvala, već neutralna konstatacija.

A tu će konstataciju Ognjanović primeniti i na samog sebe, uostalom rekoh koleginici - eto čoveka koji više priča o sebi u trećem licu od Vučića. Stvarno je tako i može se donekle razumeti, jer Ognjanović jeste jedan od najznačajnijih aktera kod nas, glupo bi bilo da izbegava sebe u svojoj enciklopediji (istoriji). No to će ipak biti smešno kad se dođe do forumskih diskusija đe je Ghoul (možda stvarno bolje reći prepucavanja), ne moram vam objašnjavati... A možda je (na samom kraju) i preterano, no dobro, kažu da je Bog prvo sebi stvorio bradu.

Uočljivo je da neće izbegavati da pomene pogrešno navođenje imena, loše prevode, etc... Nije to ni izbegavao ranije, legendarno je njegovo nalaženje grešaka u Bobanovom romanu. Uostalom, kako ima onih koji njega imenuju kao OgnjEnović...

Pre nego krenem po sadržaju dela morama dati jedno IANA (I am not a) priznanje. Priznajem da nisam preterano zainteresovan za horor "po sebi". Kasno sam ja počeo to da čitam (i gledam filmove osim nekih). Mene zanimaju pojedine teme vezane za horor (kakve nalazim kod Lavkrafta, takođe još nekih); ono uvrnuto; određeni stil (u smislu gothic potkulture) itsl (i tome slično). Ne grize me savest što nisam pročitao Skrobonjin Nakot, mada Naživo autora knjige kojom se ovde bavim nameravam da uskoro čitam, kupio u Muzeju natprirodnog. Slično važi i za klasike ovog žanra (videćemo jeri žanr) pa mi je recimo Doktor Džekil i Mister Hajd (nikad nisam ispravno prevodio naslov kao "gosodin Hajd") delo koje me fenomenološki zanima - znam da postoji i o čemu je tu reč - i to je to. Dosta toga i nisam čitao (i nisam gledao) i tako će ostati.

Ako je neka uteha (onome koga bi možda ovo što rekoh uvredilo) ni književnost "kao takva" me mnogo ne zanima, setim se toga često kad vidim poziv na neko književno veče. Zanimaju me teme kojima se knjige bave.

Mogu razumeti Ognjanovića koji profesionalno (možda ne u potpunosti?) živi od horora i to mu je opsesivna tema. Ako bih sumirao većinu svojih interesovanja, to bi uradio rečju postpank - ako ne računam neke životne stvari, vaistinu se time bavim osim direktno u aktivizmu (mada se sa tim prožima, rekao bih), ili kad se bavim istorijom ili naukom, mada se i tu mogu naći neka povezivanja. Horor mi je jedno od bočnih interesovanja...

Ova knjiga je, gledano po sadržaju sastavljena od tri dela: Horor pre horora, Dolazak horora i Horor je došao. No ja ću imati svoju podelu po temama (podnaslovima) koja će se nekad poklopiti sa naslovima poglavlja, a neće se držati baš redosleda izlaganja u knjizi. Pa krenimo.

Klasici

Cilj ove knjige je prikazati kako je horor bio "ispraćen" na ovim prostorima, pa počinje dosta davno, u Austrougarskoj. A ipak oko sto godina kasnije od vrhunaca gotskog romana, kao preteče horor žanra. Strašna knjiga objavljena je u Zagrebu 1914. godine, dakle pred rat koji će srušiti tu državu i stvoriti novu. A na naslovnoj je pisalo Napisali: Gogolj, Poe, Kleist, Ewers i Maupassant. Tu je i neupadljiva korica, ali tada se tako radilo. I već ovde u kratkoj reklamnoj najavi (jedan pasus) Ognjanović pronalazi argumente: a) kurentnosti, b) relevantnosti, c) autoriteta, d) umetnosti, e) vrednosti i kvaliteta f) senzacije g) ciljne grupe. Aferim!

Već ovde se nailazi na zanimljivog autora koji nije bio klasik, ali je bio veoma čitan u to vreme. A bio je i kontraverzan. Evers, sklon okultizmu, a kasnije i nacistima sa kojima je bio "isuviše blizak i za svoje dobro". Evers: Na strani tame. No, kad smo došli do njega, ušli smo i u drugu državu. Njegov najpopularniji roman okultne fantastike i horora, Alrauna, objavio je Napredak, Beograd 1923. a preveo da je - Moša Pijade (potpisan kao M. S. Pijade). Argument zanimljivosti, rekao bih ja, no zaista sam zainteresovan za ovaj roman (i drugo što je napisao) a što je pravi raritet, ipak ponovo objavljeno kod nas skoro sto godina kasnije.

Ognjanović ovde poseže za izvorom koji je ono što mnogi ne čitaju (a potpisnik ovih redova uvek čita, skoro uvek do kraja): predgovori. A tu ćemo videti svašta, jer objavljivanjem horora (pod tadašnjim imenima, opisima) su se bavile veličine kao što je Isidora Sekulić, Sonja Bašić (1932 - 2022), Stanislav Vinaver, Zoran Gluščević... A ono čime su se bavili oni kojima su se bavili bili su Edgar Alan Po, Natanijel Horton, Meri Šeli, Robert Luis Stivenson, Henri Džejms, Brem Stoker, E. T. A. Hofman, N. V. Gogolj. Korišćeni su razni nazivi, ne samo kod nas. U Engleskoj i Americi će to biti gothic novel, romance, supernatural novel, supernatural romance, gothic tale, a tale of the "German", "a German tale", terror tale, ghost story, da bi se od početkom XX veka ustalilo weird tale. Kod nas je najpoznatija odrednica "tajanstvo i mašta" pod kojom je biblioteka Orfej objavila dosta fantastike, među njom i hohora.

Ognjanović dokumentuje šta je objavljivano i iznosi različita viđenja. Meni je najzanimljivije (a za žanr je možda i najznačajnije) tumačenje E. A. Poa. Lično sam ono što je on pisao nazivao gotski realizam - težnja da se fabula prikaže što realnije, u skladu sa naukom tog vremena (tu je spadao i mesmerizam), dokumentovano (prva krimi novela), a ipak mračno, veoma mračno... Ta tama onda ispada deo nas, što je i bio cilj. Mi ćemo ovde gledati razmatranja da li je Po bio lud i da li su njegova dela i dalje validna (i ako jeste). Odbrane njega od moralne panike koja je dolazila od njegovog života, a koja će i kasnije pratiti horor (ma kako ga zvali).

Pogledajmo šta kaže moj prezimenjak (dobro da ima indeks, inače teško bih ponovo pronašao): "Fantastika koja govori o đavolima, vampirima i utvarama opada u dvadesetom veku. Priroda nije majka čuda nego čovek. Moderna proza nailazi čuda u čoveku, ali ne u njegovom snu, u neurozi, strahu, halucinaciji, nego u životu, normama, zakonu, podacima koje primaju njegova čula na najnormalniji način. Normalno je postalo fantastično. Takav je Kafka, Maks Friš, ali i Dostojevski, s izuzetkom deliričnih stanja." Božo Vukadinović, "Knjiga sna i fantastike". Ognanović kaže da će se vraćati Vukadinoviću, koji je dobro razumeo fantastiku, ali neće mu se vraćati baš mnogo, a izgleda da on sam nije sasvim razumeo šta je ovaj razumeo... videćemo kasnije. 

Ako se vratimo realizmu, videćemo Gogoljev realizam i jednostavnost, koji se pominju već kod autora ranije - kao protivstav nečemu što je "poetizovani hofmanovski svet fantazije i bajki" (Dejan Ognjanović, E. T. A. Hofman: Začudni život neživog). No i kod Hofmana  je "Izvesna racioanalna nota hladnoće i suvoće rezultat je i preterane intelektualizovane tendencioznosti..." (intelektualna tendencioznost okultista?)

U svakom slučaju  još dok smo u delu knjige Horor pre horora, na njegovom počtku, vidimo kako se ozbiljno istim bavilo, makar pod drugim imenom i kod "dosadnih klasika", kako Ognjanović naravno ironično kaže. Ali u svakoj ironiji trunka istine, a ovde drugačija mogućnost, odnonso nešto sada sasvim drugačije...

"ŠOK" nema nameru da šokira

Bombastični uradci zaslužuju i takve najave, pa tako će i autor ove hronologije, kad uđe u poglavlje Šokantni časopisi reći nešto sasvim drugačije - novije, svežije, savremenije - ne neki mrtvi Gogolji i Hofmani. Nego autori koji su još živi za ljude koji slušaju ploče i sviraju rok...

Vaistinu je priča o Šok magazinu osveženje posle visokoparnih razmatranja, bila ona gotička, romantička, realistička... Nešto smešteno u atmosferu SFRJ s kraja šezdesetih, kada se filmovi "Crnog talasa" i neki drugi već bave napuklinama zločina u sjajnoj socijalističkoj stvarnosti. Ognjanoviću ne promiče ova ironija, ali nekako mu je veza horora i užasa koji nisu ni natprirodni ni (naučno) fantastični ono što izmiče. On će je navesti - magazin Šok se bavio obema temama - pozdraviti kao nešto zgodno za promicanje horora, ali horor je ipak pre svega fantastičan ili natprirodan - on to nigde nije tako rekao, ali se njegove reakcije na to svode. Možda je ovo (rekao bih pogrešno) shvatanje nešto što implicitno proizilazi iz njegove definicije horora (videti početak teksta). U svakom slučaju, vratićemo se ovoj miskoncepciji u ozbiljnijem kontekstu...

A kontekst ŠOK-a (jebiga, evo šta izlazi) koji nema nameru da šokira nego upozori na ono što zastrašuje, zgražava, zgranjuje (videti pomenutu definiciju horora), opasnosti koje su u stanu, u kupatilu, u kancelariji, fabrici... (sic!) je lepršav koliko i "zastrašujući". Što se vidi iz sadržaja prvog broja (i prvih nekoliko brojeva): Randevu sa Hičkokom (stalna rubrika), Ispovesti "crnih ljubičica" (domaće prostitutke); Šok film: Bal vampira; priče pisaca koje bismo teško Guglom našli...

Kao poseban sadržaj (argument informacione korisnosti) izdvojio bih krimi erotski film X + 2Y, nemačko-jugoslovensku koprodukciju, đe Smoki igra manijaka sa dva Y hromozoma koji "dobija supermoći", pa onda poludi kad vidi zgodnu ženu. Nije čudo što se Samardžić ovim filmom nije nikad hvalio, dok je film s kraja šezdesetih sporadično prikazivan do početka osamdesetih pa mu se gubi svaki trag, nema sačuvanih kopija, time ni digitalizovanih, torenta, etc. O tom filmu je ŠOK izvestio u prvom broju, a Ognjanović nas podsetio.

ŠOK, koga je izdavao mnogo poznatiji i uspešniji Čik (znate čime se bavio?) postaće DEM, detektivski magazin, gde su horor priče, stripovi i sadržaji sporadično, a onda se ugasiti. Sledeći pokušaj je Alfred Hičkokov magazin misterije. Ovaj majstor zaista je učinio mnogo na afirmaciji horora (time i književnog) kod nas, pa je tekst malo odavanje priznanja a malo više ukazivanje na dubioznosti logike po kojoj Hičkok = horor, a horor = mistika iako se Hičkok mistikom nije bavio. Ognjanović pretpostavlja da je možda reč o lošem prevodu sa engleskog mistery. On ispravno uviđa da su sam dva njegova filma horor, od čega je Psiho nefantastični horor (da upotrebim taj izraz, u celoj ovoj knjizi ga nema), što mu promiče; u svakom slučaju Hičkok se nije bavio mistikom a ostavio je neprocenjiv uticaj. Kao i kad je citirao Vukadinovića, Ognjanović se samo očešao o značaj nefantastičnog za horor do kojeg mu je toliko stalo.

No i sve da se Hičkok bavio samo hororom, i to mističnim, ostaje upitno (iz današnje perspektive svakako) da referenca na priče sumnjivog kvaliteta bude to što ih je Hičkok (navodno?) preporučio. No, ovakvi časopisi su bili franšize, pa ko zna... Zato su tu Misterije strave i užasa, sa nedvosmislenim imenom žanra (praktično sinonim za horor kod nas, korišćen često pre devedesetih) i jasnom naslovnom stranicom, drhtavim rukopisom ispisanim naslovom... Vratićemo se na to kako Ognjanović vidi naslovne strane. Ovde izgleda nema Hičkoka, ali ima travestije Poa sa pesmom koju nije nikada napisao (duhovito opisano). 

Ovakvi magazini izlazili su dok horor "kao takav", pa ni strava i užas, nije bio afirmisan. No kakav je vox populi bio kasnije, zapitah se ja. Pomislih da će biti reči o tome, kada se došlo do fanzina koji izlaziše dvadesetak godina kasnije, ali to nije to, setih se. Možda je problem u tome što se horor kod nas nije mnogo čitao, dalje sam mislio... Gledali su se filmovi, a knjiga o njima tek sledi. No kada se dotakao stripova, rekoh sad će Ognjanović nešto o širokoj recepciji horora, jer stripovi su bili naširoko široki i štampani (ima egzaktnih podataka u ovoj knjizi). Ognjanović se stripovima korektno, mada kratko, bavi no vidimo horor sadržaje u Dilan Dogu ili Zagoru, mnogo manje u Marti Misteriji. I ovde imamo šta su rekli o stripovima njihovi izdavači, pogovore (iako mnogo svedenije i ne seriozne kao kad je reč o "ozbiljnoj književnosti"). Istina, nema pisanih romana, takođe veoma čitanih, moglo je biti nešto o plavom Ninđi, mada je tu atmosfera tek nekad hororična ako ne stvarno horor ("hektolitri krvi"). Imao sam ja teorije o značaju Leslija Eldridža i drugara na odrastanje klinaca osamdesetih...

Šta sam hteo reći? Kada je već horor (ili strava i užas) ušao u "široku upotrebu", bilo bi lepo videti šta su o njemu imali da kažu oni koji nisu u fandomu (a njih ćemo se, vala, načitati); oni koji su se možda o žanr očešali (neko poznat ko je čitao stripove, jebiga ne Novak Đoković, on je kasnija generacija); neka sociološka studija, reagovanja čitalaca, nešto tako.

Pa biće nešto u smislu poslednjeg navedenog, čak cela studija slučaja, u kojoj će nam Ognjanović ponuditi - sebe. Mladi Ognjanović (naravno u trećem licu!) se u jednom časopisu, koji se bavio između ostalog i hororom, oglašavao, tražeći više istog. Odgovorili su mu čitaoci koji su pisali kako horor podstiče nasilje, ružan je (a toga imamo dosta u sivoj predratnoj realnosti), a jedan mu je bogami stao na stranu, opravdavajući horor mada nije sam ekspert u istom (što zaključujemo iz pogrešno napisanih imena). I to je dosta zanimljivo napisano...

A taj, mnogo kasniji časopis, jeste Tajne, čiji urednik je bio "u zenitu izdanja" niko drugi do rahmetli Petar Luković, pravi mag za izdavanje časopisa iz oblasti popularne kulture, zabave, pa i politike (gde bi se njegovo delovanje moglo opisati kao horor, užas, strava u svakodnevnom životu - Ognjanović se osvrće i na ovakve upotrebe tih reči). Podnaslov je bio "Časopis za granična područja života" i izdavao ga je BIGZ 1988-1992. i 1994-1996. 

Studije fantastike i strave

Imali smo kako su klasici ispraćeni u predgovorima ili ako neko napiše nešto posvećeno njima. No imamo i tekstove (cele knjige, istaknuta poglavlja) posvećene ako ne hororu "kao takvom", onda fenomenima književne strave, makar u okvirima fantastike.

Prva knjiga je, eto iznenađenja za neke (ali opravdano), Smak sveta Dragoša Kalajića (zapravo svi citati su iz Mapa (anti)utopija: ogled jedne morfologije krize kulture modernog zapada). Ognjanović je ovde zablistao, no moram podsetiti na njegove Studije strave. U toj knjizi Ognjanović razvija tezu kako konzervativni pristup hororu podrazumeva odbranu postojećeg, dok je liberalni sklon ispitivanju (čak i ako je jezovito), etc. I to je toliko puta ponovio da mi je došlo da vičem - a šta ako želim da sačuvam svoj običan svet, makar on bio dosadan?! Jeri to manje vredno? U ovoj knjizi imamo istorijski razvoj koji u prvom delu pokriva Jugoslaviju do devedesetih, socijalističku dakle, pa se Ognjanović bavi onim što se spočitavalo hororu (njegovim pretečama) iz ugla socijalističkog pozitivizma (dublja kritika bi ovde posmatrala dijalektiku, vladajuće načelo, koje inače ne podnosi pozitivizam), kao jel' te sujeverju; zatim utilitarni pristup po kojem se književnost mora baviti razvojem društva, klasnom svešću, nedajbože da se nešto razvija kao eto tako zanimljivost, umetnost po sebi...

No Kalajić je bio salonski desničar (fašista), pa je njegova kritika s desna, a Ognjanovićeva kritika kritike je teren na kojem je (prema skromnim dosadašnjim saznanjima) najbolji. 

Kalajić, kao i svi tradicionalisti, zagovara fiksiranu stvarnost i "večite vrednosti" a ustaje protiv promene, ispitivanja, istraživanja, različitosti, drugosti; on je za ono što stoji (u centru, u stožeru), a protiv onoga što se kreće, što je fluidno i promenjivo, on je za tvrdo naspram mekog, za skamenjeno naspram protejskog, i naravno - protiv bilo čega što dovodi u pitanje suverenost tzv. "zdravog razuma". U tome je koren njegovog nerazumevanja fantastike i horora.

Odlična poenta, posebno zato što se poklapa sa onim što inače mislim o navedenim suprotnostima. Uz neke konkretne primere - Frankenštajn (doktor) je apolonska a ne htonska figura - može se reći da ga je sahranio.

No citirana rečenica mi nudi barem dva razmatranja. Prvo, odličan je pojam protejsko - vezano za boga vode, koji menja oblike... U fantastici teško da je bilo većeg konzervativca od prof. Tolkina, a on smatra se zli Morgot najviše stopio sa apolonskim zlatom, a najmanje sa vodom koja je fluidna, htonska - protejska. 

Hrabra je teza o konzervativnosti "zdravog razuma", posebno jer se takva konzervativnost može primetiti i kod onih koji se smatraju mnogo liberalnima. Takođe, usko gledanje na stvari i insistiranje na "fiksnim identitetima" (a to je i horor, zar ne) jeste zamka u koju svako može pasti. Tako mi jedan "lumen" reče da naučno mišljenje (podrazumeva se superiorno) postoji tek od Galileja. Odlično, rekoh - znači da smo vatru, točak, pismo, kompas i mnogo šta drugo, pronašli pre nauke. Možda ta nauka i nije tako bitna... Videćemo kako se ovo očituje sproću Ognjanovićevog shvatanja horora.

No već smo dosta toga rekli o Kalajiću, mada je zahvalan za kritička nadgornjavanja. Imenom su dati još Branimir Donat i Vlado Urošević. Branimir Donat je svakako čovek zanimljive biografije, ali ono što je rečeno o njemu (a on rekao o hororičnom u fantastici) i nije posebno zanimljivo. Malo psihioloških tumačenja Poovog pisanja ("zubata vagina") uglavnom visokoparnim stilom, uz poneki golicljivi izraz...

Vlada Urošević, koji je pisao na makedonskom, mnogo je zanimljiviji za ovu priču, uostalom njegov citat (naravno iz ove knjige) je na početku bloga. Možda jedini autor / akter kome Ognjanović ništa nije zamerio. I on se bavio svačim, što možemo videti, ali pogledajmo njegove studije fantastike i strave.

Urošević ne razlikuje horor kao žanr (doćićemo i do žanra, bavićemo se njim i suviše) i nalazi se pod uticajem francuskih teoretičara (Ognjanović to nije detaljno obrazložio, pa neću ni ja), od kojih se pomalo distancirao. Za njega je strava (strahovi i strepnje, citat na početku) neraskidivo povezana sa fantastikom. On, međutim, razlikuje čudesno i fantastiku i to po mestu radnje - ako se veštičji šabat održava u čarobnoj šumi, reč je o čudesnom; ako se održava u gradskom parku - tada je, najverovatnije, u pitanju fantastika.

Dalje, kad dođe do Lavkrafta, Urošević će napraviti novu podelu da razmotrio slučajeve prelaska granica - da li fatastika prodire u naučnu fantastiku ili obrnuto. Čovek se inače među prvima, ako ne i prvi, bavio Lavkraftom, na čemu mu Ognjanović odaje priznanje.

Ostaje činjenica da se, u tadašnjoj zemlji, prvi put kod Uroševića moglo naći čuveno Lavkraftovo geslo: „Најстаро и најсилно чувство кај човекот е стравот, а најстар и најсилен страв е страв од непознатото“, baš kao i čuveni dvostih:

„Ф'нфлуј мгу'нафх Ктулху

Р'лјех вгах'нагл фхтагн“

(Што, во слободен превод, значи:

Во своето престојувалиште, во Р'лјех, мртов

град, Ктулху чека, втонат во своите сновишта.)

Polemisao bih sa nekim Uroševićevim stavovima o Lavkraftu, mada je to nezahvalno kad imaš samo izvode iz onoga što je rekao. On kaže da je Lavkraft "čiji se antiscijentizam teško može povezati sa naučnom fantastikom" zapravo smestio naučna saznanja u svoje svetove pune grobova, senki, kletvi, vukodlaka (koje se ne sećam da sam kod njega našao, ali je Lavkraft prvi pisao o zombijima)... Ako je to, svojevrsna, maska - Urošević previđa još jednu masku. Rečeno je da je H. F. Majstor bio ateista koji je svojim pisanjem hteo da prestraši druge ateiste. Njegova čudovišta imaju dva spekta. Jedno je mešanje, bastardizacija, o čemu je Ognjanović ranije naširoko pisao, nešto i potpisnik ovih redova, i ne bih sad o tome. Drugo su stvari koje postoje negde u kosmičkim bezdanima (dakle, naučno, pozitivistički postoje) ali je bolje da ih ljudi ne diraju. Čudovišta su maska za ono što nam je ne samo nepoznato, nego i nepojmljivo jer nam je perspektiva ograničena, recimo euklidska. Lavkraft u tom smislu može biti antiscijentista samo ako pod tim smatrao da je bio protiv scijentizma (naivnog verovanja da će nauka sve rešiti i priključenija) a ne i da je bio protiv naučnog metoda kao načina spoznaje istine. Ali istina nam se baš neće svideti...

U svakom slučaju, potpisnik ovih redova je ateista koji nije bio preplašen Lavkraftom nego ga je posmatrao kao sci-fi pisca, barem koliko je bio pisac horora. A Urošević jeste autor koga bi vredelo pročitati, pa preskočili time i jezičku barijeru, ako je već neki prevodilac nije preskočio.

Ognjanović se dalje bavi studijama fantastike i strave u antologijama srpske fantastike (Strava u senci fantastike), takođe u književnim časopisima od kojih su navedeni Delo, Književnost, Gradac, Gradina. Možemo videti, recimo, kako se ovim aspektima fantastike bavio poznati Palavestra, mada to i nije nešto posebno...

No, kada je horor već došao, Ognjanović se bavi temom Studije strave, i to prvo u naučnim oblastima: psihologija i psihijatrija, astronomija i astrobiologija, imagologija, antropologija (Bojan Žikić i Marko Pišev). Videćemo da o pogledu psihologa/psihijatra na temu nema baš šta povoljno reći; što se tiče astronomije i astrobiologije pohvalio je Ćirkovića (koga glede struke nije teško hvaliti), mada mu spočitava neznanje o hororu kao književnosti; imagologija (proučavanje simbola) je zanimljiva glede one Marksove o kapitalu kao krvopiji (i vukodlaku!) naroda. Antropologija (posebno etnologija) je posebno zanimljiva jer Ognjanović nesumnjivo pristaje da se horor posmatra iz ugla verovanja u natprirodno, iako se više puta ogradio, u svojim teoretskim tekstovima, a posebno kao Ghoul od toga da je folklorna fantastika horor koji mora ostati žanr po definiciji žanra, etc. No i tom temom se bavimo u sledećem broju Zagora te-neja odeljku.

I najslađe (sam tako reče) Ognjanović čuva za kraj, a to su studije strave u književnosti, čime se, dakako, bavio on lično. Ipak je on jedini doktorirao na hororu. Poetika horora, pre i posle iste. 

Dvostruki trojanski konj

Prema Ognjanoviću horor je kod nas dva puta dolazio kao trojanski konj - pod plaštom fantastike i pod plaštom naučne fantastike (SF-a). Načelno, može se reći da on ima ambivalentan stav - dobro je što je horor došao, ali kad je već došao traži da ga se ISpoštuje - kao identitet (pod svojim imenom), tako i estetika čija recepcija će biti oslobođena nekih klišea koje ćemo uskoro videti.

Horor pod plaštom fantastike (koja još nije naučna) jeste ono što smo već čitali - u smislu da se gotski roman i ono šta je sledilo posmatra kao fantastika, neki "mejnstrim" klasici imaju fantastične elemente (Gogolj, Mopasan...), najzad tu je i folklorna priča sa svojom jezovitošću. S tim u vezi, već na samom početku, str. 36 (ako je hteo da šokom privuče pažnju, donekle je uspeo), Ognjanović baca svoj barem neočekivani zaključak: Srpska fantastika i mentalitet nemaju naročito izraženu sklonost ka zlokobnom natprirodnom. "Istina, postoje potencijali u folklornim verovanjima..." pa će navesti: vampri, todorci, nekrštenci (navi), talasoni ili vile... Onda brzo prelazi na futurističku priču koja je "pre svega satirično-komična, pa tek onda mestimično i nekonsekventno hororična".

Ali šta je 'teo reći?! Kako je promenio temu ja sam ga (tada) domislio. Možda je mislio kako je naša mitologija (folklorna) sasvim integrisana u svakodnevni život na selu, pa onda nema ono (u definiciji horora pomenuto) suočenje s monstruoznim Drugim? Kao primer mogu dati bugarski dokumentarac o životinjama u jednom selu. Mačka ripne preko mrtvaca, pa se onda njegov duh useli u nju - muž žene koja priča u inače ženku mačke. Sin jedne "vračare" je ubio čoveka pa ga je ona pretvorila u magarca da ne bi robijao - on ide za njom i "sve je sluša". Kad sam gledao nikakvog horor efekta nije bilo i pored motiva: moje reakcije/emocije mogle bi biti smeh, intrigiranost, pa i tuga što su "primitivni" (posebno kad imamo u vidu kako je to selo u žalosnom stanju). Inače, životinje su dobro, mačka se i omacila...

No, biće da Ognjanović nije na to mislio, nego je prosto ograničen svojim shvatanjem horora - kao literarni žanr nastaje iz gotskog romana u Engleskoj kraja 18. veka i sve kasnije je razvoj odatle koji može pozajmljivati (?!) elemente i naravno širi se van književnosti. To je stav na kome insistira, pa onda ono što nije "njegovo" neće više biti ni zlokobno, mada ni horor, ako ćemo pošteno (i na to ćemo se osvrnuti) - često (više) nije zlokoban!

Nešto drugačije stvari stoje sa SF-om, o čijom vezi sa hororom je mnogo više pisao. Sve veća popularnost (i prvi put pod ovim imenom) horora u svetu sedamdesetih prošlog veka poklapa se sa bumom u naučnoj fantastici kod nas osamdesetih - udruženje Lazar Komarčić, Polaris biblioteka. Bilo je logično da "ispod letećih tanjira" (koji ne sleću u Lazarevac, ili beše Lajkovac...) uđe i ponešto "čistog" horora ili SF-horora. Kreće se od teoretskih razmatranja, ali...

Prvo ćemo se malo pozabaviti Ognjanovićevim stilom (i odnosom prema ljudima?) koji bi se možda najbolje mogao opisati rečima usko selektivno priznanje. Često ovakav stav i jeste opravdan. Tako je dr Zoran Živković nesumnjivo dosta učinio za razvoj SF-a kod nas, ponekad bi se prošvercovao i horor, ali nas je zakopao svojim teorijama i isključivošću sproću horora. Skrobonja je mnogo uradio svojim objavljivanjem, entuzijazmom, prevođenjem pa i pisanjem, ali nije bio teoretski potkovan, nije hteo time ni da se bavi, pravio je zbog toga greške i najzad napustio je horor. Boban... pa ajde sad da ne ulazimo, a i kasnije pitanje koliko ćemo. Ispada da se samo Urošević (prethodni odeljak), i možda još neko u manjoj meri, sasvim ispravno bavio hororom. I naravno sam Ognjanović, u trećem licu!

Vidi se takav stav uz pomenutu ambivalenciju i kad se posmatraju korice, naslovne knjiga. Reći će se kako su generičke, ništa ne ukazuje na horor, što naravno nije dobro. A kad je eksplicitno jasno, KRVAVO, pa dobro što je jasno, no umetnički domet se ne može očekivati (osim možda kod jedne koju je radio Glavurtić) i to podržava stereotipe o hororu koje ćemo videti i neće biti neočekivani. Kosmički horor? To bi valjda predočilo ovaj naš žanr, ali nijedna takva korica nije opisana (bože sačuvaj pohvaljena), a imamo neke slike, crno-bele, u knjizi. Sad se pitam kako to da Ognjanović ne opisa naslovne svojih knjiga?!

Suvi slučaj doktora Suvina prvi je odeljak u kojem se razmatra teorija jednog fantastičara koji je pomenuo i horor (pod drugim imenima). SF se oštro odeljuje od bajke i od natprirodne fantastične priče i ostali zaključci s kojima se ni ja ne bih složio. No kritika Ognjanovića je prestroga. Može biti argumenta kako ovaj sipa stavove "apodiktički, bez argumentacije, primera dokaza", ali nije posebno jak onaj da nije sav horor takav. Naravno da nije i postoji li jednostavna stilska odrednica pod koju bi se podveo sav horor?! No to ne znači da izvesne stavove ne bi trebalo razmotriti kao opis tendencije - npr: Sudbina je sve, a pripovjedač i protagonist mogu ju samo bolje ili gore shvatiti. To imamo kod Tolkina pozitivno, a kod Poa, Lavkrafta, Kafke, Borhesa uglavnom negativno (eto i primera). Ako Suvin pominje grotesku (kao negativno) ne vidim što to ne bismo nosili kao bedž časti (ili kako već kažu Ameri). Avaj, grotesknog nema u Ognjanovićevoj definiciji horora, a retko kad se pominje kao nešto pozitivno u hororu. Možda čuva za filmove, tamo toga ima više, uostalom ljudi ne gledaju Šok koridor da se uplaše...

Čudni slučaj doktora Živkovića je ipak mnogo zasluženija kritika. Doajen fantastike i "ideološki" naslednik Suvina će lansirati (da li je to bilo samo kod njega) inače logički smislenu odrednicu "fantastika natprirodgnog" (na šta se vraćamo uskoro). Kod njega je skoro uvek "horor" (pod navodnicima). Kad se očekuje "minimalna naučna utemeljenost" da bi nešto bilo SF, time i kvalitetno, i kao satarom se odseklo od stranih upliva - to svakako zaslužuje kritiku. Onda sledi lista prikaza u kojem se film ceni prema količini "naučnih" elemenata... Postavlja se pitanje šta je taj 'horor' kojim se on toliko bavi, a ne daje mu status žanra?! Kao (jes preterano ali setih se) kad sam jednom "rasno svesnog", očigledno naci tipa na internet forumu upitao "šta su Jevreji?" odnosno koje rase, kad su oni toliki problem - odgovor je, očekivano, bio tuc-muc. No Živković će posle "nisam imao prava da ostanem ravnodušan" najzad nešto reći o temi koju nameće - horor je "osnovna atmosfera, opšti ton dela". Za razliku od Ognjanovića, mislim da bi se to moglo razmotriti, kad uskoro sam pređem na žanrovskost horora. 

Neobični slučaj doktora Nedeljkovića (zipa, još jedan doktor) nije nešto čime ću se mnogo baviti.

Nastavljač prethodne dvojice, veoma "naučno-stručno" agilan, čovek koji je organizaciono dao veliki doprinos fantastici u nas, često nezaobilazan, ali veoma uporan, na neki način bučan i da nije stava prema hororu popularni ABN bi bio upamćen od mnogih kao pain in the ass. A taj stav je, za razliku od prethodnika, da horor jeste žanr pa će u Manifestu (sic!) Kragujevačke škole naučno-fatastičnih studija reći: prihvatanje uverenja da se fantastika deli na tri žanra - naučnu fantastiku (skraćeno: SF), fantaziju (engl. fantasy) koja nije ograničena naukom, i horor. Dalje on navodi "sive zone", kao što imamo sumrak između dana i noći, a ta paralela lepo opisuje njegove dalje stavove, koji su nešto logičniji od Živkovićevih. Da, horor je poseban žanr, određen pre svega klanjem & ubijanjem (krv i još neke pikanterije o kojima rado piše), koga treba odvojiti od superiornog SF žanra kako ga ne bi kontaminirao. Ne treba trošiti reči na to šta Ognjanović misli o takvim stavovima. Meni je zanimljiva njegova podela koja je toliko uvrežena kod nas da... videćemo uskoro.

Pre nego pređem na svoj stav o tome jeri horor žanr, jedna zanimljivost. Uzima se nekako zdravo-za-gotovo da je Meri Šeli, dakle jedna žena, osnivačica naučne fantastike (dok je Ada Lovelace, Bajronova ćerka, prva programerka). No pitanje jeri Frankenštajn stvarno prvo SF delo. Ognjanović daje argumente da je SF zapravo prvi pisao Alan Edgar Po, ali na tome mnogo ne insistira. Ono što će reći je otprilike: SF je imao gotsku mamu ili gotskog tatu. A kako je gotski roman zapravo horor pod drugim imenom ispada da je SF došao pod plaštom horora, iako je kod nas bilo obrnuto.

Pa dobro, jeri horor žanr?

Da me neko pita na ulici ili "u sred noći" rekao bih da jeste, no dalja diskusija bi malo komplikovala stvari, a ne bih baš rekao što i Ognjanović. Pa pogledajmo šta nailazimo na internetu. Laguna ne navodi horor nego "mračnu fantastiku" i tu je neizbežni Stiven King. Detaljan vodič će reći horor fantastika, a tu su i mnoge druge vrste, dakle nije to tako jednostavno kako je ABN postulirao, a fandom u suštini prihvatio, pa su onda neki 'teli d'očiste SF od horora, a neki tražili pravdu za horor. 

Pogledajmo film Barbi. Je li to fantastika? Naravno da jeste, pa nije valjda realni svet! No da li je naučna, ili epska fantastika, ili horor - pošto naš fandom zna samo za ove tri (pod)vrste?! Biće da nije ništa od toga, a na taj paradoks sam poetski ukazao.

Biće da izraz "natprirodna fantastika" nije sasvim promašen, kao ni neka stara podela na koju sam ranije naišao, kad mi rekoše da fantastika nije samo naučna - ona može biti i onirična, natprirodna, još nekakva... Sad se dosta pominje magijski realizam.

Moja perspektiva je sledeća: kao neko ko piše ono što obično zovu slipstream nisam preterano zainteresovan za podele. Ne bi bila pravda da neko kaže da sam (SAMO) pisac fantastike, kad se više bavim drugim stvarima, uostalom kad nekome opisujem svoje pisanje kažem avantura, fantastika, istorija, teorije zavere, ponekad satira... Inače horor mi je bio namera (a ona je, videsmo, važna) u možda tri ili četiri priče. Što ne znači da neću posegnuti za Lavkraftom, ali to ne radim da bih pokazao nečiji užas, nego dobjasnim njegovim Drevnim tok ljudske istorije, zaplet, geopolitiku... Dakle, to je naučno-fantastični pristup.

Mogu shvatiti, inače, van konteksta horora, insistiranje nekih na fantastici kao odrednici, jer bi onda celokupan žanr trebalo da se izbori za mesto pod suncem (kritike? izdavača? publike?) a to postaje aktuelnije kad neki pisci koji su prošli kroz redove fantastičara ovaj žanr "izdaju", ne pričaju da pišu ili su pisali fantastiku, predstavljaju se kao mejnstrim, etc. Toga je svakako bilo.

Mogu razumeti takvu zagrejanost nekoga ko se bavi prevashodno hororom, a nije mu strana ni fantastika inače. Horor zaslužuje priznanje, sproću omalovažavanja kakva su dolazila od Živkovića ili ABN. Drugo je pitanje isključivost kada se horor omeđava u odnosu na nešto drugo (ranije pisanje, folkloru fantastiku) i o tome u sledećem odeljku, na kraju ovog več podugačkog teksta. 

No jedno je činjenica i ovo kažem iz okvira svoje profesije, inženjerske, kao neko ko se bavi matematikom i informatikom. Teorija skupova je u osnovi jednostavna, to je srednjoškolsko, ako ne osnovnoškolsko znanje. Samo neki zaboravljaju...

Jedini način da horor ne bude deo fantastike kao nadređene celine (podžanr), što Ognjanoviću veoma smeta, jeste da i sam ne bude isključivo fantastičan, tj. da sam ne spada samo u fantastiku. Logično, zar ne? Ako nije tako horor može biti 'izuzetan' ili 'najbolji' deo fantastike, ali je upravo samo to - deo. Istina, Ognjanović u svojoj definiciji dozvoljava horor koji ne bi bio fantastika, ali ga skoro nikad ne pominje iako ima dosta, i književnih, primera. Recimo: delo po kojem je rađen Psiho. Neki drugi psihološki horor, pa ima ceo podžanr (Ognjanoviću smeta taj pojam - podžanr).

Druga stvar, pa što horor ne bi bio ton ili atmosfera, ali da bude žanr zasnovan na atmosferi, kao što je recimo komedija! Inače, skoro uvek se komedija definiše kao još nešto, što bi bila tematika - kao romantična komedija (koja zapravo i nije komedija), ratna komedija, komedija situacije, akciona komedija... Dakle, komedija je takav žanr, a to bi mogao biti i horor koji se takođe često pobliže određuje kao kosmički, telesni, psihološki (po nekima najgori, najubedljiviji, zato što deluje najrealnije), slešer... 

Mada, ako bismo tako, naišli bismo na jedan problem, koji je problem Ognjanovićeve definicije, a izgleda da on sam toga nije svestan. Činjenica koja bi istina mogla da "opere" horor od zamerki kako isti preteruje u nasilju, pa onda stvari postaju bizarne (groteskne), a ne strašne. Komedija kao žanr ima jasan cilj - smeh. Ako toga nema, a komedijom se zove, teško da će delo biti uspešno. No horor može da uopšte ne postigne osećanja neizvesnosti, strepnje, nelagode, slutnje, jeze, strave, straha, iznenađenja, neočekivanog šoka i groze, pri čemu su ta osećanja za čitaoca istovremeno odbojna i privlačna... a da ne bude promašaj, dapače. Ognjanović reče u svom zaključku "A horor voli smeh", ali je retko toga bio svestan dok je pisao ovu knjigu. Možda toga više bude kod filma, voleo bih da tako bude, gde toga ima više. 

Književni horor često je više insistirao na začudnosti, drugačijim perspektivama (recimo Barker), nego na samom strahu i ostalim neprijatno-prijatnim emocijama. U tom smislu, možda je zaista najbolji naziv za žanr onaj koji je bio nekada: weird tale.

Pregaoci i ovaj vek

Posle svog ovog pisanija stigosmo tek do polovine (!) ali bez brige - ovo je poslednji odeljak. Sada smo dublje u delu Dolazak horora i sledi deo Horor je došao. No da bi horor došao, i ostao, neko mora da ga održava. Ko su ti ljudi? Pre svega Goran Skrobonja, onda Boban Knežević (Huh!), onda Oto Oltvanji i još neki ljudi, uključujući naravno autora ove hronike, iliti enciklopedije. Tu su naravno i Znak sagite, Lazar Komarčić, Art-anima i još neka udruženja, časopisi, etc. Zanimljivo da je do sada Lazar Komarčić jedino udruženje fantastike koje je povezalo redovne nedeljne (!) termine sastanaka (obično tribine) i objavljivanja fanzina (prozina), čak donekle izdavaštvo (ljudi aktivni u udruženju kao izdavači). Znak sagite (sajt, forum) je proizašao iz ovog udruženja, kao forum možda ga je na neki način prevazišao. Art-anima (je) ima(la) godišnji festival književne fantastike koji ekonomski tigar ne može više da finansira ili ne želi u ova revolucionarna vremena...

U ovom veku horor, pod svojim imenom, ima specifično izdavaštvo, mada rekao bih da je samo jedan izdavač specijalizovan za horor (Crnoslovlje) i to u poslednjih nekoliko godina. No postoje specijalizovani sajtovi - pre svega Cult of Ghoul, opravdano je Ognjanović pisao o sebi. Ovaj blog je izdržao društvene mreže (primećen problem, neki sajtovi nisu), pa i promene u količini vremena kojom Ognjanović raspolaže - to je skoro pa one man show, mada su navedeni ljudi koji su povremeno tu nešto pisali. 

Enciklopedija ovde ima informativni značaj, jer navedena su izdanja kuća koje i dalje postoje, dakle moguće je pazariti knjige kod njih što i nameravam (naravno, za čitanje je pre problem vreme nego novac). Koga zanima, može se informisati o novijoj istoriji razvoja horora kod nas, što potpisnik ovih redova uglavnom zna, zna i aktere, pa mu može biti na taj način zanimljivo.

Ja volim pisanje o herojskim vremenima, kada se začinjalo nešto novo. Tehnologija je bila drugačija, pa možeš naći priče o računarima koji su se merili u kilobajtima! Ili recimo, kako u jednoj knjizi piše, "legenda okultne, muzičke i kontrakulturne scene Efi puštao je tarot karte na ruskom projektoru". Ima priča, baš vezana za Komarčić, kako je neko ukrao ženi TV ili VCR pa su gledali filmove (možda baš hororične Alien ili Shining)...

No to je, u ovom slučaju, vezano za društvo fantastike Lazar Komarčić, kasnije aktera na horor sceni, dok je horor-poklonicima trebalo da se probiju kroz isti, predstojao im je dug marš kroz institucije takav herojski put. Naravno, ima i ovde zanimljivih početaka, recimo Skrobonja koji dolazi u odelu s posla (advokatura) i vadi iz akten-tašne knjige još-uvek-ne-mejnstrim horora. Bilo je i specifičnih organizacionih problema, no ovo su već devedesete, kad imamo PC računare... problemi su bili novčane prirode, vezani za autorska prava - što je pod sankcijama i na našoj malo sceni bilo relaksirano i Boban je znao da to dobro iskoristi.

Nije da mi ovo nije bilo zanimljivo za čitanje i citiranje, a citata će tek biti na društvenoj mreži. Moglo se čitati, ali jopet ostaje pitanje jeri opravdano da se mrči hartija oko pitanja da li je horor žanr, koje je Ognjanović već razrešio kritikom tri SF veličine, a i ja sam rekao šta sam imao (ceo prethodni odeljak). Bilo kako bilo, ovaj sukob je zamirao, pa se rasplamsavao, da bi bio stavljen ad acta jednom tribinom u Komarčiću, valjda 2002. godine, na koju su akteri došli uglavnom nespremni. Ako se prestalo o tome pričati jer je dosadilo, i to je neki prirodni ciklus.

Horor pod plaštom SF-a - Izdavaštvo. Tu se ne može a da se ne pomene "jedan od složenijih slučajeva izdavačke prakse", niko drugi do Boban Knežević, predstavljen jednom kao Monolit Srpske Fantastike (potpisnik ovih redova se seća). No Ognjanović je "malo" više nego ga samo pomenuo, vraćao se i vraćao na njega, ima neka tajna veza, kao što onaj ko prati domaći SF i horor svakako već zna. U najkraćem: Boban Knežević I je "jedan od pionira privatnog izdavaštva u Jugoslaviji (Srbiji)", veoma značajan za objavljivanje SF i horora osamdesetih i devedesetih; Boban Knežević II je književni pirat u 21. veku (ne, ovo kod Ognjanovića nije kul), neko ko na društvenim mrežama plasira teorije zavere, naravno nacionalista, etc.

Skrobonjin Košmar, poglavlje nazvano po ediciji "Košmar" koju je Goran Skrobonja uređivao. Skrobi je nesumnjivo zaslužan za dolazak Kinga kod nas, po tome će biti upamćen. Ja ću ga pamtiti po odličnim prevodima, no to su SF knjige (Reka bogova, Tekija od istog pisca), bliže hororu preveo je strip Sandman sa inventivnim rešenjem kako imena koja na engleskom počinju na D, kod nas počinju na S - San, Strast, etc. Pisao je i on nešto od horora (rekosmo tek četvrta knjiga u Ognjanovićevom ciklusu biće domaći horor), pa je prešao na drugu književnost, a objavljivanje horora proredio... Jasno je da Ognjanović nema neki bif (što bi reperi rekli) sa Skrobonjom, izdavaštvo je pohvaljeno (nigde nisam video probleme koje povezuje sa Bobanom). Više će se konstatovati Skrobijevo izbegavanje teorije, pa onda "kad mora nešto da kaže" pojaviće se greške po kojima ispada da žanr počinje sa Stivenom Kingom. Što izgleda Skrobonja nigde nije eksplicitno napisao ili rekao, ali se tako nekako sticao dojam. Slično Skrobonji opisan je i Oltvanji koji donekle ima sličan put, mada se nije bavio mnogo izdavaštvom. Koliko se sećam on je bio branilac časti horora na onoj tribini 2002. (jeri horor žanr), ali se nije baš snašao...

Velike promene dogodile su se na razmeđu vekova i milenijuma i ovo ne kažem tek pukog milenijarizma radi. Tehnološka promena je, svakako, internet - mada komercijalno kao web postoji od 1991, a značajno od 1995. kad je Microsoft preuzeo stvar (da bi izgubio zauvek trku u tom domenu). No tek početkom veka su romani na internetu rešena stvar, pa stvarno možeš reći da su ti knjige (digitalni tekstovi) na klik daleko, što dosta menja stvari. Dodajmo tome da negde od 2010. imamo rešene još dve "tehnološke revolucije" - upotreba smartfona, pa ne moraš da sediš negde da bi čitao i praktično skidanje filmova, tako da su DVD, CD, video i ostala sranja postali istorija. Stvarno veliki napredak, ali ne u svemu - dok se stari dobar papir, pa i linearno čitanje relativizuju (o hiper-linku neću sada), dotle se preko interneta lakše nalazi bilo šta specifično, a jedan književni i potkulturni žanr je itetako specifična stvar.

Kod nas dolazi do političkih promena, nakon kojih nismo pod sankcijama, a postajemo deo globalizovanog sveta, mrskog kapitalizma, (belo)sveCkog tržišta, etc. To će itekako uticati na izdavaštvo. Najbolje je Ognjanović to objasnio na primeru Bobana (ma koliko dosadio tim milenijumskim sporom). Dok je horor (pa i fantastika) u izdavaštvu bila relativno nova stvar, a privatno izdavanje (van okoštalog mehanizma državnih izdavača) takođe nešto novo, svež je bio Knežević sa svojim fleksibilnim pristupom autorskim pravima (stranaca, no videćemo i prevodilaca). Sada, ko hoće može da nađe (na engleskom naravno) na internetu, pa i džabe da čita (kad je već piraterija); s druge strane ko može (a takvih je ljudi sve više u ovom veku) platiće dobro za nešto što je kvalitetno prevedeno, obrađeno, verovatno u tvrdim koricama (ako imaš knjižurinu to nije luksuz), pa i možda ispraćeno komentarima (možda me utisak vara da nas je malo, uključujući Ognjanovića i mene, koji čitamo predgovore, pogovore...). Tako je Boban ostao neki relikt, koji se više toleriše nego što ima uticaja.

Poseban problem za čitaoca je prevođenje sa stranog ne-engleskog jezika, osim ako ne znaš jezik na kojem je pisano, no Ognjnović ga se ne dotiče, jer se inače retko dotiče strane ne engleske horor literature - videćemo na kraju zašto. Osim klasika kao što je Gogolj, nemačkog gothica i nešto japanskih strašnih priča, nisam video da pominje. A problemi prevoda svejedno postoje, posebno filmova gde su loši titlovi (često prevedeni sa engleskog uz greške pre svega u rodu i persiranju) već vrišteći problem. Kad izađe Dolazak horora - film, očekujem nešto o tome.

Ova promena postala je jasna (i toga ima u ovoj knjizi) kod ljubitelja stripova. Dok su se nekad stripovi od Alan Forda pa do Zagora te-neja kupovali za bagatelu jednom nedeljno, pa kasnije bacali ili razmenjivali (mada ima kome je bio hobi da ih skuplja i taj je brzo punio police), sada imamo kolekcionare ili one koji će platiti dosta za ukoričeno izdanje u koloru, velikom formatu. Od hororičnih sadržaja potpisnik ovih redova je tako kupio Konana. I naravno - imamo izdavače koji su se novom ukusu prilagodili.

Sada ću "pokriti" izdavače, bez nekog redosleda datog kod Ognjanovića, a prema nekim ranijim svojim saznanjima koja su ovom knjigom potvrđena. Imamo tri faze domaćeg izdavaštva u novijim vremenima:

1. Veliki državni izdavači, koji su se zainteresovali i za horor krajem osamdesetih. Kvalitet nije baš kao kad su se objavljivali klasici ranije, ali je nekakav zadržan (pre možda u vezi prevoda nego kritičkih komentara). Iako okoštali, postali su zainteresovani za Strivena Kinga, a onda i drugi horor. Ratovi i sankcije su ih ozbiljno načeli, da bi ih internet i tranzicija dokusurili. Sada ćemo pre čuti o problemima sa prostorijama koje su nasledili, nego o tome šta objavljuju, uglavnom više i ne postoje. Takvi su BIGZ, Prosveta, Nolit...
2. Privatni izdavači pokrenuti devedesetih godina, u ovom veku postali veliki biznis. Nema garancije kvaliteta za prevod, mada je obično rađeno barem korektno. Zainteresovani za horor, no kako su oni otišli ka mejnstrimu i njihovo interesovanje je tako - čitaj: komercijalno. Neki su sada stvarno jaki, neki više ne postoje - Laguna, Alnari...
3. Male izdavačke kuće koje nastaju nešto kasnije, kada je sve lakše objaviti knjigu, ali kako rekosmo postoji konkurencija interneta. Između toga i oni rade. Neke su specijalizovane, rekosmo samo jedna za horor, no fantastika ili lokalne kulture (japanska, recimo) mogu biti šlagvort da uđe dosta horora. Većina i dalje radi. Da zavirim u ćitap: Tisa, Otvorena knjiga, Tanesi, Žir izdavaštvo...

Horor u pop-kulturi raspoznaje se kao ovovekovni fenomen. Prethodio mu je Lavkraftov drugi dolazak, uostalom pop-kultura (ili potkultura) mora na nečemu da se zasniva. Prvi put sam video H. P. Lovecraft (videćemo šta je to!) u najavi jedne Beokon konvencije. Nećemo sada o toj zanimljivoj priči. Ne sećam se da Ognjanović pominje ovo okupljanje, ne vidim sad u sadržaju, a na blogu je imao o tome. Možda kad dođemo do filmova... Lavkrafta je kod nas objavljivao Tabernakl, početkom veka. Naravno, Ognjanovićev Nekronomikon sam čekao ko ozeb'o sunce, ali tad sam već bio fan H.F. Majstora.

No da navedemo opisana elemente pop ili pot kulture (koliko smatrate da je nešto iz horora komercijalno i već mejnstrim, a tu se već ne može imati jedinstveno mišljenje o "celom hororu"). "Laza" posle Skrobonje se bavio hororom, ali vremenom sve manje. Sad više nije bio neprijateljski stav (kao nekada Živkovića i ABN-a) nego prosto drugi prioriteti. Mada, bilo je horora, makar par puta godišnje. Pomenuli smo Art-Animu i festival koji se u leto održava(o). Internet: Popboks, Znak sagite, The Cult of Ghoul (Kult Gula). Strip ekspanzija: Beli put, Darkwood, Čarobna knjiga, Makondo, Veseli četvrtak. 

Najzad imamo, kratko opisano, Crnoslovlje, jedini izdavač koji prevashodno radi horor iz jednostavnog razloga - objavljuju prvenstveno sebe. Ognjanović je pohvalio njihov rad, pominje i sferu metal pot-kulture. Ostaje ono što sam pitao Milana Kovačevića, a možda jednom mi i Ognanović odgovori, ako mu je pitanje iole zanimjivo: kako to da domaći pisci često imaju aktere koji su mladi metalci, a nikad gotičari, iako znamo da ceo žanr vodi poreklo od gotskog romana, zna se ko je posvetio devetominutni hit Bela Lugošiju, etc. To sam već pitao poetski, a sad ako bi odgovor bio zbog Edija, zadovoljio bi me...

O Orfelinu nećemo sada, a Studije strave smo već (davno, xe xe) obradili. Za sam kraj nešto što je bilo na forumu Znak sagite, kojim se naravno Ognjanović bavi, svojim avatarom Ghoul u tada već pomalo smešnom trećem licu. Jedna od njegovih opsesivnih tema (kad to nije Boban) jeste horor kao žanr i o tome je već dosta ovde rečeno. Druga takve tema je starost horora, s tim nužno u vezi šta sve horor jeste, a šta nije. On je Skrobonji, Oltvaniju i još nekima zamerao što im horor počinje sa Kingom, što osim možda u lapsusu nisu rekli, ali se ranijim hororom nisu bavili (kao što on ovde nije nefantatsičnim). Sa druge strane, ima problem sa tim da horor počinje pre sredine 18. veka i na mestu koje nije Engleska. Ko tvrdi da je drugačije, posebno u nekom lokalnom kontekstu, za Ognajanovića će biti nacionalista (teoretičar zavere?). Pa će reći "horor od Lepenskog Vira" (ili od Gilgameša)... Ne, horor je književni žanr i kao takav isključivo može nastati u okviru poligona pisac, izdavač, publika... i šta već. Naravno da knjževni žanr nije mogao nastati dok cena štampanja knjiga nije bila povoljna za šire slojeve - dakle dijalektički materijalizam. No teško da možemo prihvatiti, makar eksplicitno nije rečeno, da horor nastaje ni iz čega. Ako ima osnovu u nečemu, to je onda narodna tradicija, makar za horor koji se bavi natprirodnim. Ne samo da to važi, nego će se onaj književni poligon javiti u drugim okolnostima na drugom mestu, baviti se onim što je Ognjanović naveo u definiciji horora i biti bar donekle nezavisan od engleskih i nemačkih uzora. Zar ne! 

Najzad, recimo da je Ognjanović u pravu. Horor je samo ono što nastaje iz gotskog romana i seli se u ostale oblike umetnosti (strip, film...). To mu umanjuje značaj, kaj ne. Kao što je lik rekao da nauke nije bilo pre Galileja pa sam mu ja podneo jednostavan zaključak da su svi izumi nastali pre njega nenaučni, tako je i ranija strava kao fenomen u umetnosti van-hororska... ako vam ta rečenica uopšte ima smisla. Onda je reč samo o književnom žanru koji je bio pa prestao mutirao, bavljenje istim je nešto iz zabave, a ne fundamentalnih čovekovih potreba (o čemu videsmo dosta baš u ovoj knjizi). Onda si ti prijatelju, Gule, napisao knjižurinu o pecanju (tj. hobiju). Jesam malo zloban, ali neću biti nekorektan. Ne bih rekao da je Ognjanović doktorirao na hobiju. On je doktorirao na cenjenoj engleskoj književnosti, koja se bavila i horor temama, kojima se on posvetio. Izgleda da je ostao pod profesionalnom deformacijom u posmatranju horora kao fenomena.

Ivan Vukadinović

p.s. Eto, ima i to. Film x+2y, pomenut daleko gore, ili x+yy je ipak "pronađen", ako se tako može reći. Postoji kod kolekcionara u crno-beloj verziji, film je inače rađen u boji. Koliko sam shvatio, nije dozvolio kopiranje, ali jeste gledanje. Pa imate utiske o tome, zna se čije (inače moje dve gugl pretrage su dale različite rezultate, dakle ovo je novije dostignuće). Pa guglujte ljudi, ili pogledajte link negde na početku teksta.

ps. ps. S riječi na djela, počeo sam da čitam roman Naživo, pa mogu videti kako se Ognjanović drži definicije žanra. Zapravo bolje što nisam to čitao dok sam pisao ovaj tekst. Biće o tome još reči, za sad mogu reći samo šta sam pomislio: nije tebi lako!