Подземље је спас

Мирољуб Петровић је српски креациониста (прецизније: креациониста "Младе Земље"), геолог, теоретичар завере и тврди за себе да је доктор филозофије. Тако пише на најлегендарнијем уносу Википедије, икада . Када се оде на јутјуб могу се видети гомиле његових предавања, из којих закључујемо да нема шта овај лик не зна. Укратко, а сасвим сигурно ће нешто бити изостављено, др Мирољуб Петровић зна: план уништења света ко влада светом ко влада Србијом тајне пирамида лечење хомосексуалности сатанска учења јоге, јин-јанга и тачке у кругу ко су били ванземаљци омиљени ђаволов камен тајне Стоунхенџа све о диносаурусима старост Земље историју нетолеранције како живети природно шта је после смрти... Сада ћемо расветлити тајне његовог "знања". Гугл-ај и Фак-ју Није тешко претпоставити да је Гугл мајка његовог "знања", јер то иначе није редак случај (уосталом, то знам из искуства). Лако је доћи до информација којима ће бити засењени они који

Sjećaš li se dana kada smo se sreli na Starom gradu okruženi oronulim zidovima katedrale obasjani sjajem svijeća povezani muzikom   Žuan i Ramona su se kratko poljubili na tornju katedrale. Pred njima je bio težak zadatak. Katedrala je dominirala Gotskom četvrti Barselone, a prozor na vrhu tornja je gledao u ulaz Generalitata[1]. Žuan je držao ulaz na nišanu mitraljeza, Ramona je držala redenik. -         Sada svinje ne mogu ući ni izaći – reče Žuan pa sočno opsova. -         Kažu da smo fašisti, a oni slušaju sve što im naredi državni vrh – frknu Ramona. Žuan nije ništa rekao, samo je pljunuo u pravcu Generalitata. Ramona se seti šta je često znao reći – svaka država je nasilje nad čovekom. Mnogo toga je bilo na kocki – sloboda, socijalna pravda i prava radnika. Tenzije su trajale već celu godinu, ponekad je izgledalo kao da pravi neprijatelj više nisu Frankovi i strani fašisti. Svakakvi obrti su viđeni i savezi pravljeni – komunisti zajedno sa buržoazijom, katalonski naci

Чудан наслов за некога ко се представљао као евроазијац, но сетимо се да постоје различите врсте истока. Тако, постоји Блиски исток, овде је реч о оном нама најближем - о Бугарској и Румунији. Видећемо какве опасности прете Србији оданде у последњих сто година, с узроцима који су нешто старији. У најкраћем то је опасност од одсецања и заокруживања Србије, но сматрам да је ова опасност, коју и данас осећамо као реалност, заслужила шире разматрање. Србија и Бугарска имају односе још од средњег века, и ти односи су били више непријатељски него пријатељски. То није ништа чудно за суседне земље, а суседи барем у Европи - углавном међусобно ратују. Пример таквих односа је битка код Велбужда. У случају бугарске победе постојао је план да Бугарска и Византија поделе Србију и тако практично окончају постојање средњевековне српске државе. Срећом то се није догодило. Током отоманске окупације односа између два народа више није било него што их је било. Поред различитог турског интереса (у Н

Ako je u početku bila reč, da li je pre reči bila misao? Da li je postojala vizuelna predstava, ideja, koja je čekala da bude artikulisana. To ne znamo ni mi, psihotelejci. A od davnina se hranimo slikama iz ljudskih glava. Imamo i svoj Skriveni Direktorat kome ih šaljemo. Onda Direktorat prerađuje te ideje i šalje ih ljudima. Tako nastaju religije i ideologije oko kojih se kolju, što opet stvara burne emocije. A emocije stvaraju nove slike... Pravu revoluciju u našim životima ipak su doneli ljudi. Njihovi izumi, pre svega televizija. U početku nam je život bio lak. TV program je trajao otprilike do ponoći, onda odjavna špica, pa onda čuveni sneg na ekranu. A u tom snegu vrebali smo mi! Gledalac bi patriotski odslušao himnu kojom se završavao program, pa onda pre nego što će ugasiti TV pogled bi mu zastao na umirujućem treperenju crnih, belih i sivih tačkica. Dešavalo se da tako provede i nekoliko minuta, kojih često nije ni bio svestan. A u tih nekoliko minuta mi se hranimo info

ВИШЕ ОД ИГРЕ, Горан Скробоња - Прича приређивача је згодно смештена на претпоследње место, пре великог финала. Овде је заплет у оквиру приче два ратна друга, који "раде за наше". Има логике теорија да је владар света ФИФА, опасна је то мафија. Крај нам даје згодан заплет. Само остаје непријатан закључак - ако су нам земљу разбили због фудбала, урадили су то јебено добро. Што се фудбала тиче... Оцена: 9 ХААРП И ДРУГЕ ПРИЧЕ, Јован Ристић - Права "прича", заправо новела или мини-роман за крај, као сублимација свега. Почевши од коментара "на друштвеим мрежама", што је по себи прајслес, па до тога како у Србији може да изгледа "права акција". Психолошка студија ликова није изостала. Ово је on-the-road роман, иако је пређено око 40км (Крстић и син су дакле ефикаснији). Но, да видимо шта имамо од ликова... Фенсер и стихоклепац, организатор протеста против бусплуса, не верује у завере али га је "купио" пријатељ позивом да се нешто учини, ж

Супротно од „теоретичара завере“ су њени „негатори“. Но, они никада не би прихватили да им се додели некакво збирно име, то су само „разумни људи“ који „критички мисле“. Као да не знамо да је Разум прецењен... При свему томе, негатори теорија завере ће често причати о организованом деловању одређених центара на ширењу сомнабулних теорија које слуђују народ, што одговара нечијим интересима. Донедавно су, као такви, били на тапету Војска, Црква и Академија. Ту су и озлоглашени медији, „новинари у цивилу“ који су плаћени или организовани од тих центара. Ако све то није теорија завере, не знам шта јесте. Ови заговорници „Борбе за Разум“ (тако, великим почетним словом, фалусно уздигнуто) неретко показују да су веома наивни у спремности да поверују у неке ствари, као што је тзв. глобално отопљавање, промена климе људским утицајем. Сетимо се атеиста, који су прве перјанице тако схваћеног Разума. Они знају рећи како је терет доказивања на онима који верују, а не онима који оповргавају.

НЕКРОНОМИКОН, ТРЕЋЕ ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ, Дејан Огњановић – Рекох већ да Гул (како је себе назвао) зна бити тешки смарач, али када озбиљно ради и озбиљно се зајебава – непојебив је. Лавкрафтовска атмосфера и модерна времена... У принципу не волим (пост)постмодерну, писање о писању (и издавању). За тако нешто треба добро оправдање. Овде је свака реч оправдана. Оцена: 10 БАЛАМСКА АВЕТ, Ђорђе Бајић – Симпатична детективска причица којој је Лондон природно окружење. Не видим зашто је у овој збирци – завера захтева бар двоје, а овде је један негативац. Мана је исувише објашњавања, повремено. Оцена: 7 ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА, Зоран Пешић Сигма – Овде су завереници нико други до апостоли, односно „мантијаши“, односно човеку непојмљиве космичке силе. Они, наравно, долазе у крчму у српску забит. Узгред, „шанк“ никако не иде уз „кнеза Растислава“. Поента приче је веома опште место – „не дао ти бог да ти се жеље остваре“. Пад квалитета је онда разумљив, али се писац до краја некако искобељао. Оцена: 6

Да бисмо објаснили оно што интуитивно знамо, какво приказивање богова у делима  савремене (нефолклорне) фантастике нам одговара, треба прво да будемо начисто ко или шта су богови за нас. Древни богови митологија су свакако више-него-људи, гледали ми на њих као на древне хероје, персонификације сила или везу са "натприродним", односно Непознатим. Словенска митологија је отишла много даље, до стварања света кроз Сан Сварога. Концепт достојан учеВних класа филозофа других народа, па опет нешто што нам неки негирају, тврде да је каснија измишљотина... Но "спустимо се на земљу", међу више-него-људе. Логика нам говори да су ове антропоморфне представе богова заправо "мало више" људи свог времена и места, идеални типови, не само моћнији и бесмртни, него са потпуно ослобођеним карактерним особинама, а опет свакодневно познатим људима који их поштују. Сами бирамо, или нам је Усуд одабрао, али је свакако то "наше", да ли ћемо међ' боговима тр

(Текст је написан као увод у дискусију на једном форуму. „Шеријатски блок“ који се помиње су следбеници чика Мирољуба Петровића, мада они кажу за себе да су следбеници Исуса Христа. Иначе, моја маленкост није много оригинална, па форе краде. Својевремено је један непоновљиви форумски лик почео да објашњава свој однос са чедистима речима „Оно што замерам шеријатском блоку...“ С обзиром на то ко су све данас моралисти, и делимични морални релативизам који текст заступа, паралела између реформских и верских зилота одлично паше, барем тако потписник ових редова сматра...) „Да разговарамо о моралу“, рече овде секташ у једном од својих бескрајних чаршава, хватајући залет за „доказивање“ како је верски неистомишљеник (у конкретном случају православка) неко неморалан. И то је прича која се овде понавља и понавља. Па да речем и ја нешто о томе, као неко ко одавно има форумску титулу „блудника града Чикага“. Са друге стране је један дрчни православац рекао како ето он ако и греши, не н

ОТВОРЕНО ПИСМО..., Горан Гоцић - можда згодна прича за почетак. Домишљато наведене чудне околности. Не оправдава пишчев статус лауреата (НИН-ова награда). Најбољи штос на крају - надобудни новинари и Шакал (сећа ме на интерну фору). Оцена: 7 ОНИ, Јелица Грегановић - Ге-ни-јал-на прича! Збун од самог почетка, већ замишљам Гертруду као немачку бабу, а оно обојено дете у немачкој породици. Или можда аустријској... Подсећа атмосфером на Бродеков извештај (Филип Клодел), али није тако морализаторски дидактично. Заправо, остаје мистерија ко све могу бити ОНИ (практично сви), човек не зна шта да мисли кад прочита, а помисли свашта. Оцена: 10 АТЕНТАТ КОЈИ СЕ НИЈЕ ДОГОДИО, Филип Давид - Исувише банално јасан са "velikosrpskim patriotizmom Crne Ruke". Сиктер бре у свој  аустроугарски сан! Оцена: 3 (заправо -3, толико је успео да ме изнервира, узимам средњу вредност. КАРАНТИН, Дарко Тушевљаковић - Занатски добро написано. Но, мени се форма не свиђа, то дуже од кратке приче, а

Овде наилазимо на склизак терен, тема је добра за избегавање, али ђаво не да мира... Конкретан повод је био када сам по ко зна који пут (сада јопет Дојчин Стојановић) чуо алузије на потребу за "рационално схваћеним националним интересом" насупрот емоцијама. А знамо добро да емоције воде на Исток, док рациЈо води на Запад. Овога пута нећемо о томе (мада би дакако било занимљиво & забавно) колико је то њихово рационално, а и какав је то "национални интерес"... Не тако давно наша земља је одабрала "неутралност", да један од блокова у светском рату препусти преко своје територије, а да је касније не дирају, чак су били у изгледу територијални добици (наравно веома нечасни). А ако одбије, отворено је прећено нападом и разбијањем земље. То је у ствари прихватила власт, која представља земљу, док је народ (који даје суверенитет) изашао на улице, догодио се пуч, а претња агресије и распада, уз геноцид над Србима (тј. нама) је испуњена. Добро и? Па ништа, с