Свет без слободне воље бољи?

На јутјубу има доста клипова у којима неоатеисти и присталице детерминизма говоре како би "свет био боље место" ако би се напустио концепт "слободне воље". Сви они детерминизам, па и "бољи свет" заснивају на неуронауци. Као неко ко не верује у постојање "слободне воље", мада је мој детерминизам битно другачији, рећи ћу понеку критичну о њиховом погледу на свет...
 
Прво, што се мене тиче ограничења концепта "слободне воље" већ сам доказао, крећући се од свакодневног и правног тумачења исте, до метафизичке одговорности. Укратко, метафизичка одговорност не постоји, јер човек (појединац) није створио ни себе ни свет који га окружује. Понашање свакога последица је низа догађаја који су до сваке његове акције довели. Релативизовање позиције "ја" не значи да неко неће бити одговоран у свакодневном смислу, јер (ма колико његово "ја" било нереално) последице дела постоје, искусиће их он или неко други. Речима Буде: Браћо, дела постоје и њихове последице, али особа не постоји. Ипак је логичније да последицама дела (добрим или лошим) буде ближа она јединка која не постоји, али је дела починила, него она која такође не постоји, али ни лук јела ни лук мирисала. То је смисао карме.
Кад сам изнео своју позицију, погледајмо мало њихову. Тако сам у једној расправи видео податке психо-социјалних истраживања над две групе људи - где је једна веровала у постојање слободне воље, а друга није. Они који нису веровали како имају слободну вољу били су склонији да варају на тесту (ваљда је таква могућност била битан део експеримента), но мање су били склони да осуде од оних који су сматрали да свако делује према својој вољи слободној... Некако се подразумева да је свету Брејвика и Даеша много битније неосуђивање од мале покварености. Уосталом, са овом другом се лакше избори ноћни чувар система, у шта се скоро свакодневно уверавамо.
 
Кад већ емпирија (дакле експерименти, свети грал модерних верника у науку) тако каже, онда шта него налазе прихватити! Тако извесни Сем Харис, икона неоатеизма, покреће кампању за измену кажњеничког система, јер злочинце ваља разумети. А шта ако су Даеш?! Доћи ћемо и до тога, полако... Мислим да је баш он (ал' немојте ме држати за реч) у једном предавању дао "добар пример" нове "културе неосуђивања". Каже, рецимо да нам неки човек одсече руку. Како му додељујемо слободну вољу (као интелигентном, људском бићу) логично је очекивати да и ми њему желимо исто, или још горе, па и да нешто на освети урадимо. Међутим, ако је то урадио неразумни крокодил, лако је замислити да не мислимо тако (јер га не сматрамо бићем слободне воље), чак је могуће да свом детету у зоолошком врту покажемо (ваљда оном другом руком) на то биће - "е, овај крокодил је тати одгризао руку". Баш занимљиво! Чисто узгред, како је Харису и још некима, позивајући се на неодарвинизам, човек такође животињска врста, питамо се, и чудимо, зашто награде себи додељују за "хуманизам", а не за анимализам?!
Шта ја замерам, и шта уопште неко из Србије треба да има у виду кад се суочи са оваквим идејама? Пре свега овакве идеје долазе по правилу са енглеског говорног подручја, чији су епицентар наравно Сједињене Државе, и на неки начин су само део америчког дискурса, са темама које тамо преовлађују и сукобима са њиховом "десницом", где би ови (иначе неолиберали) требало да представљају "левицу". Из америчког угла државност је ружна реч. Ниједан амерички патриота није за већа овлашћења Државе, изнутра (већина њих јесте за већа овлашћења државе споља, па немају ништа против војног буџета, но то је други пар ципела). Ми овде имамо чак језички проблем то разумети, јер ако бисмо енглеску реч statism превели нашом "државност", изгубили бисмо негативне конотације коју та реч у англо-америчкој култури има. Приближна би била реч "етатизам" (туђица из француског) која се могла чути током оцвалог социјализма у нас...
Американцу је тако практично незамисливо да Држава може имати образовну улогу промовисања вредности (али не "вредности", што је реч коју често чујемо од наших "европејаца" са дна каце, него правих вредности - идеала) и да се, по оној образовској боље спречити него лечити, негативне појаве предупређују кроз државне системе образовања, економске прерасподеле и јавних медија. Па и кроз кривични закон! Гледано детерминистички то је она узрочна страна, док би последична била рецимо у 94% решених кривичних дела које је имала београдска полиција у време СФРЈ са једне, и трећином америчких црнаца у затворима или на условној слободи, са друге стране (или погледајмо актуелну црну хронику и вечно-транзиционој Србији). Што се тиче наше расправе, свако узрочно-последично расуђивање је просто кљакаво ако ово нема у виду, без обзира колико било неосуђујуће...
Савремени материјалисти су иначе много ближи наивном материјализму Фојербаха, него оном дијалектичком Маркса. Биће да су спавали на часовима када је требало учити Марксове тезе о Фојербаху, посебно ону једанаесту. Њима је свако мењање света страно, а видећемо и зашто. Најрадије би прихватили тезу да живимо у либералном рају (најбољем од свих светова), али их чињенице хебу до те мере да не могу рећи "тим горе по чињенице". Зато ће причати да је сада ипак боље него икада раније (заиста!? боље него пре тридесет или педесет година?!?) и како ће бити много горе ако се не одбранимо од непријатеља слободе, који би да осуђују.
 
Уопште, ове идеје нису тако нове, и могле би се сврстати у широки опсег идеја негативне слободе, коју је (као и позитивну) дефинисао Исаија Берлин. Укратко, позитивна (слобода за) је лош момак у овој причи - крива за небројене злочине од Француске револуције до Пол Пота. Како "виши циљеви" воде злу, много је боље ограничити се на негативну дефиницији слободе (слобода од). Где то води, показао је Адам Кертис у свом ВВС серијалу Замка - The Trap: What Happened to Our Dream od Freedom. Ако нам је "позитивна" слобода дала гиљотину и Гулаг, она "негативна" нам даје Гвантанамо, Абу Гаиб, Блиски исток у пламену и таласе миграната пред "тврђавом Европа". Занимљиво да се Кертис у једној епизоди бави последицама "слободарства" баш у модерној неуропсихијтрији (дакле Харисов фах) - сматрало се погрешним и застарелим да се људи са психичким проблемима подстичу да се суоче са проблемима, нека их лепо рачунар сврста у један од четири типа дисордера, и да им пилуле за лилуле... На крају крајева, све је мозак, како би рекли савремени детерминисти-неоатеисти, све је неурохемија.
Вратимо се укидању концепта "слободне воље" и "неосуђивању". Тачно је да неко ко не верује у слободну вољу неће упасти у ону шизофрену позицију да негативца истовремено мрзи и сажаљева као морално злог. Такође, избегава се сав онај галиматијас око тога да ли је извор зла "спољашњи" или "унутрашњим", па тек шта бива кад Отац-лажи-Лу уђе у причу (слушајте шта причају модерни амерички теолози). Добра страна детерминизма је увек обраћање пажње на узроке и последице, прво преиспитивање самог себе. Ти си већ одлучио, Нео - сада треба да схватиш зашто си тако одлучио. Но, ови "модерни интелектуалци" виде жалосно мали део узрока, само оне које им објашњава неуронаука.
Такође, води ли детерминизам обавезно већем хуманизму, јер све има своје? Тачно је да ће бити мања склоност да се осуђује ако у другоме не видимо морално одговорну особу, "агента" у том смислу, за чије изборе онда субјективно одлучујемо да ли су добри или зли. Но, ако већ нисмо људима дали моралне особине, а рецимо да их сматрамо штеточинама, и да нам то штавише "наука каже", зашто их онда не бисмо побили или евентуално затворили у резервате или зоо-вртове као оног Харисовог крокодила? Па тако нешто ћемо тешко чути да се отворено заступа, западна цивилизација више и не прља руке клањем, ту су беспилотне летелице. Не убија се више, осим кроз колатералну штету и економске законитости. Односно, ипак се неко убија, ако је Даеш или можда десни радикал...
И најзад у односу према тзв. Исламској држави (ISIS, ISIL, Daesh) видимо сав интелектуални пад оних који себе сматрају либералним хуманистима. Док ће легенда "старе гарде" Ноам Чомски непогрешиво рећи: Сједињене Државе су створиле Исис (Даеш), при томе не алудирајући на "теорије завере" него баш на узрочно-последичне везе; Сам Харис подржава америчку политику на Блиском истоку и даје си за право да критикује Чомског! У његовој визури вероватно им се десио неки кврц на мозгу, лоше укрштене вијуге или само лучење хемије таламуса... Нема узрочно-последичне везе између "лидера слободног света" и његових слободарских клијената Саудијске Арабије, Катара и Израела са Даешом и раније Ал каидом. Терористе као штеточине треба побити, поента игре је да Химен победи Скелетора. То што ће се за мање од деценије појавити неки нови Даеш, јер је прави узрочник и даље на слободи, није битно. Или да их не побијемо све, бацимо неке у кавезе, или још боље у ријалити. Онда ће неки тата моћи да каже - погледај сине, овај чика је твом стрицу отфикарио главу.


Иван Вукадиновић
 
 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део