Страх мудрога I

Патрик Ротфус пише одличну (судећи по прва два дела) трилогију Хронике о краљоубици. Већ је било речи о првом делу Име ветра а сада, по реду читања, долази други део Страх мудрога. Џ.Р.Р. али не Толкин, него Мартин, аутор Игре престола, са корица овог другог дела нам каже како је ту одличну књигу "прогутао" за један дан. Па можда се може буквално прогутати, или некако "дијагонално" прочитати, но саветујем ипак лагано читање. Јер дело је тако и писано...
Овде ћемо расветлити неке, вероватно не све битне, аспекте дела...
Имена ствари. Протагониста Квоут учи езотерију на Универзитету, и предмет који је одабрао, пошто је унапређен у р'елара, је именовање. Али шта то уопште значи? Није то нека Ротфусова измишљотина, јер имена постоје и изван измаштаног света ових хроника... Према идеалистичкој филозофији постоје идеални облици свих ствари, форме које чине да материја има смисла, она је по њима организована. Познати проблем универзалија је с тиме у вези. Подразумева се да човек ако познаје, и на правилан начин изговори, име ствари, стиче над њим моћ. То су знали још древни народи. У првој књизи Квоут је тако позвао име ветра, у стању великог узбуђења. У другом дану приповедања прича нам о учењу овог предмета код "чудног" професора Елодина, који је у првој књизи имао чак некакав сукоб с њим. Професор је био једно време у лудници, и предавања су му благо речено неортодоксна. Но, то је само покушај да се отвори успавани ум, разбију шаблони. Квоут у својој муци око финансијског преживљавања и других догодовштина, то увиђа тек нешто касније. Мада читаоцу може бити од почетка јасно...
Теорија завере. У првој књизи упознали смо се техлинима, који имају улогу католичке цркве. Па, где је католилка црква, ни темплари нису далеко. Када је Квоуту најзад дозвољено да легално улази у архиву (био је осуђен због намештаљке племића Амброза и у исту је улазио само кришом) он изучава Чандријане, који су му побили породицу. Мало шта о њима има и приказани су као личности из бајки, елеменат тешког сујеверја. Но, некако се повезују са Амирима. Међутим, података о Амирима нема! Они су добро познати, до пре триста година били су продужена рука цркве, стуб Ејтуранског царства, укинути су пресудом (па да, као и темплари), сукоби су довели до пада царства, итд. О свему томе има много учевних рапсрава, али књига које дају чињенице о Амирима у тој архиви (највећој на свету) једноставно нема. Може се закључити да или неким чудом списи нису ни дошли до архиве, што је мало вероватно; или их је избрисала црква (што се одбацује, мада није то баш објашњено); или су податке како су стизали из архиве брисали сами Амири. То нам говори да они и даље постоје. Закључивање достојно теорија завере. Квоут до краја другог дела не успева нешто више да сазна о томе.
Смицалице. Квоут има своје другаре, иако је у неком смислу и даље усамљен. Ником не саопштава своју мрачну тајну. Понос не дозвољава. Ипак, ствари се развијају. За епску фантастику (и фантастику уопште) кажу да има монотоне ликове. То јесте у великој мери тачно, па ремек-дело жанра Господар прстенова има тек два релативно живахна лика - Боромира и Голума. Овде су ликови живи.
Све почиње као задатак који изгледа лако остварљив. Дежурни негативац Амброуз излази неколико пута са Квоутвом "девојком" Деном, завлачи је, што укључује и њен прстен који треба да преправи. Квоут обија његов стан, али је Амброуз поставио езотеријску заштиту, зна да је проваљено и брзо се појављује назад. Овај бежи, извлачи се уз пад са првог спрата, али Амброуз може некако да му се освети (и не знајући ко је провалио). Квоут трпи езотеријске нападе. Сумња на свакога, делимично због отрова са укусом шљиве који му је раније Амброуз увалио и који човека чини ирационалним. Оптужује Деви, девојку зеленаша која има мало његове крви. Долази до правог езотеријског двобоја у којем је Квоут поражен (опет реалност). Али, као бивша студенткиња, Деви има заједничке пријатељице са Квоутом и ипак му помаже, посебно против Амброуза. Амброуз је поражен и посрамљен, али то је привремено...
Јер, када је раније призвао ветар, и Амброузу сломио руку, Квоут је прекршио закон против магије који се одавно не спроводи. Ухапшен је. Његова одбрана је ремек дело, у стиховима, али о томе не сазнајемо нешто више. Јер он своју причу прича хроничару, а ово не сматра много битним. Ослобођен је, али није тешко претпоставити да ће му професори ребнути огромну школарину због негативног публицитета. Мудро је направити паузу, и он је на путу пошто му се јавио покровитељ (Квут је такође музичар). То је оно што на корицама књиге пише под "замерање моћном племићу". Није оно на шта бисмо прво помислили...
Дело од 1100 страница подељено је на два једнака тома. И овде је крај првом делу приказа. Рецимо још само да је прстен заложен код Деви и Квоут га на крају откупљује и најзад даје својој љубави Дени...
 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део