У високом дворцу

„Основна сврха операције 'Маслачак'“, рече господин Бејнс, „јесте огроман нуклеарни напад на Хоум Ајлендс, без икаквог претходног упозорења.“ Онда заћута.

„Са циљем уништења краљевске породице, домаће одбрамбене армије, највећег дела Империјалне морнарице, цивилног становништва, индустрије, богатстава“, рече Генерал Тедеки. „Остављање прекоморских поседа да их апсорбује Рајх.“

Господин Бејнс не рече ништа.

Генерал упита: „И шта још?“

Господин Бејнс као да је био у недоумици.

„Датум, господине“, рече генерал.

Филип К. Дик, Човек у високом дворцу

Није тешко хвалити Човека у високом дворцу, да за почетак употребим фразетину. Надам се да је читалац овог блога читао и роман, ако није топло препоручујем. Стога нећу почети од некаквог синопсиса или још штуријег, а шаблонизованог описа типа „неостварени пакао“, бла-бла-бла… Овде ћемо причати о неким аспектима овог романа, нечему што је можда читаоцу промакло, или је помислио па није знао да још неко тако мисли, или ни сам није знао шта мисли…

Недавно сам набавио књигу која описује „како се дошло“ до тог света, други део блога биће према тој књизи. А онда читам Валис, који се надам се бити у неком од следећих блогова, ако се с истим „изборим“. Можда ми тек онда буде јасно шта је писац хтео рећи… Али прво моје виђење самог романа, настало невезано за објашњења која ћу тек прочитати.

Оно што бих прво рекао да је роман Филипа К. Дика фантазмагорија, нешто што делује реалистично, али само из угла тог „паралелног“ света и неке његове уврнуте реалности. Не делује нам реално из угла наше „објективне реалности“, и рекло би се да то није ни био Диков циљ. Згодно је поредити са романом Отаџбина Роберта Хериса, која се такође бави светом у којем је Хитлер победио. 

Разлика је прво у перспективи. Онај роман нам даје свет из угла Немаца који су ту једини (делимични!) победници, из угла дисидента (рецимо то тако). Човек у високог дворцу нам даје свет из перспективе поражених у том свету (Американци) и оних којима прети још гори пораз (Јапанци). Немачке перспективе има, али најмање. Можда је логична последица да у првом (Херисовом) случају објашњења треба да су нам просто реалнија, прича како се до тог света дошло, док у другом и треба да нам све изгледа као неки ружан сан.

Погледајмо тако најноторнији пример „онеобичавања“ – оно да је исушено Средоземно море. Иначе не тако ретка идеја у разним утопијама, у филму Сјећаш ли се Доли Бел протагониста чита неки (комунистички?) памфлет о перспективама које се за човечанство отварају ако се исуши Индијски океан, тако нешто је и Жириновски предлагао кад се кандидовао за председника Русије. Ако може цео океан, што не би могло „само“ море!?

Јасно је да нам тако нешто не делује могућим са било којом технологијом која је на радару, а ако би море и било исушено, било би слана пустиња. Но овде је то учињено, не знамо шта се тачно добило осим неке „расподеле земље“, док паралелно постоји Италија као једна од добитница рата, иначе у сред тог исушеног мора… (Постоји и неутрална Шведска и Канада која је „само Канада“ како рекоше у једном клипу)

Сличан утисак имамо кад читамо о нуклеарном холокаусту црне Африке који иначе (из неког разлога) није успео, па имамо ваљда и црначке државе код којих би неко по казни могао завршити као амбасадор. Сама идеја да су Сједињене Државе подељене између сила победница не делује нам много реално, као што би рецимо била подела на континенталне блокове који су онда у хладном рату или коегзистенцији (случај Херисове Отаџбине). 

Међутим, по неким природним законима нам настанак живота, па и животу пријатељског космоса делују веома невероватно. Али свет и живот су ту, њихова вероватноћа онда није више један према зилион, него тачно један. Тако би некоме свет у којем живи, па чак и ако је исушено Средоземно море, могао бити сасвим реалан, а односи у њему можда нелогични и анахрони али никако нестварни… Али – шта је реалност?!

Двострука перспектива је занимљива у овом делу. Као што је Милан М. Ћирковић приметио ми овде имамо „паралелну реалност“, али у њој другу алтернативну историју, дату у књизи Скакавац притиска, коју је написао човек који се наводно крије „у високом дворцу“ (отуд наслов дела). Ова стварност негацијом негације није ова наша, него дијалектички другачија – она у којој свет деле победнице Америка и Британија, да би онда Британци гурнули Амере с пута… Доста другачије од хладноратовског света у којем је Дик живео кад је писао књигу (било би занимљиво видети шта је лично мислио о комунистима као ондашњем непријатељу), а помало слично ономе што смо имали у декади после Хладног рата. 

Но ово није једина таква перспектива. У том свету је „оно с расом“ веома важно, а део белаца живи под влашћу косооких Јапанаца. Тако имамо некога ко на чисто расној основи не воли свој положај и то што мора да се клања победничким Јапанцима (којима завиди), док је национални понос Американца у другом плану. У источним Сједињеним Државама он би био део надмоћне расе… Овај лик доживљава трансформацију. Имамо и Јеврејина који има среће што је избегао у јапанску интересну сферу. 

Токови радње нам, међутим, дају неки осећај реалности. Није ту само покушај да се спречи нуклеарно уништење Јапана (који у свакој озбиљној фантастици изгледа мора да најебе), него имамо доста о трговини америчким историјским раритетима, па и покушајем да се на тржиште пробију нови артефакти. Требало би да нам ово делује као тривијално у поређењу са првим, али некоме је то цео живот. Имамо и романсу која се завршава гротескним убиством у самоодбрани или нечим што би требало да има такав исход. 

Оно што се мени није свидело а има неког романескног оправдања је банализовање зла, односно непријатеља, које видимо у размишљањима главне протагонисткиње, о Хитлеру који се распада од сифилиса. Одакле би она тако нешто могла знати? Из ратне пропаганде, ако је се сама сећа, или нечега што су јој рекли… Иначе супротно некој нашој антихитлеровској причи, на којој смо одрастали. Има ли тога у партизанским филмовима?! У Балкан Експресу, иначе комедији, имамо „Хитлер јебе Рибентропа затресла се сва Јевропа“, али то је сасвим политички и невезано за неку телесну плот…

Али ко тако размишља? Жена, такође имамо и љубавницу неке велике зверке (колаборациониста) која сматра да би све било другачије да Рузвелт није убијен. Међутим та зверка мисли да то ништа не би изменило јер „зна он Јапанце“, победили би свеједно. Потпуно је небитно ко је ту „у праву“. Оно што је занимљиво је оно што рече недавно Дејмур (па би отпуштен из Гугла) – жене су окренуте ка људима, мушкарци ка стварима (концептима). Изгледа да је и Филип К. Дик то добро знао.

Јапанци као освајачи су сасвим фасцинирани америчком културом, уосталом процес њихове американизације тече још од ере Меиђи. Подсећа то на однос Римљана и грчке културе. Али нису Јапанци унели само свој освајачки дух, већ и нешто сасвим конкретно. Реч је о пророчанству, Књизи Промена, И-Чингу. 

Сазнајемо да је књига у књизи, Сакавац притиска, написана применом И-Чинга, а то можемо претпоставити и за цео Диков роман. Занимљив је тај начин, користио сам га и ја око неких решења у свом првом роману. Наравно, уз Књигу Промена иде и цела њена филозофија, таоизам и зен, што отвара пут новим размишљањима…

Да није можда Филип К. Дик видео нацизам као логичну последицу западне цивилизације, њен терминални ступањ, док је интегрисање са источњачким омогућило да барем неки привид нормалног живота опстане на западу некадашњих Сједињених Држава? Занимљиво разматрање, уз додатни осећај релативности, јер Исток је западније од најдаљег запада. Земља је округла, ма колико неки тврдили да није тако…

На крају опет питање реалности. Јер речено је да је књига Скакавац притиска заправо истина, то каже само Пророчанство (које је дало ту књигу), а не свет који нам је управо описан. Иако ми, читаоци, знамо да ниједно ни друго заправо није оно што је било. Али да ли је тако?! Додајмо ту и став негативца, потенцијалног убице аутора књиге у књизи, у моментима цинизма коме је иначе склон – ништа се не би променило променом победника у рату, јер људи су у принципу исти. Тиме добијамо свеукупни осећај релативности света који нас окружује, што је највећи квалитет овог дела, и што је можда и био циљ Филипа К. Дика …

Иза човека у високом дворцу

Знамо шта су они урадили, знамо каква је била њихова изречена идеологија... али не знамо заиста зашто су, у најдубљем смислу, они - то јест, нацисти - то радили. Заиста. Разговарао сам с некима од њих. Знају само да су били уплашени - уплашени као и ми, али нису се плашили истих ствари: плашили су се нас, Уједињеног Краљевства, Русије (које се и ми данас плашимо) и - више од свега, Јевреја, којих се ми не плашимо и то не можемо да разумемо; то јест, тај страх. Нама, Јевреј је, на пример, фини високи момак који са чашом у руци стоји крај нас на забави. Њима - па, ту пада завеса.

Филип К. Дик, Иза човека у високом дворцу

Заправо сам прво купио књигу Иза човека у високом дворцу у једној од ретких СФ књижара. Схватио сам да сам давно читао роман о чијој "позадини" се овде пише, и да не верујем да га имам у поседу, па сам купио Човека у високом дворцу на једној трибини о Диковом стваралаштву, заједно са Валисом.

На корицама је потписан Филип К. Дик, али већина текста није његова. Имамо ту његов кратки есеј о нацистима, одакле је горњи цитат. Не знам колико је тачна фактографија коју наводи, али то није битно. Није битно, мени није, да ли се Химлеру слошило док је гледао стрељање Јевреја, па је тражио "хуманији начин" (према коме!), док би Хитлеру било свеједно. Нити оно о јеврејској колонији у јапанској зони где се они поздрављају "римски" (у мом роману Агарта тако Јевреји поздрављају Александра Великог, што ценим није било сасвим немогуће). 

Битан је закључак да ни овде не можемо ствари гледати црно-бело, дакле имамо известан релативизам, и баш је ДСР добар за његово увежбавање. Да ли знате да холокауста није било (мада јесте неких расних закона и погрома) у државама које су биле Хитлерови савезници, барем не док су имале некакву независност. Друга је ствар шта би се догодило да је та страна добила рат... Тамо где је била директна немачка окупација, у Краљевини Југославији "вољом народа" (провоцирањем у пучу од 27. марта 1941.), одмах се приступило јуденфрај корацима.

Филипу је изгледа стало да читалац разуме, више пута понавља "запамтите то". Он заступа став радикалног индивидуализма, с којим се потписник ових редова не слаже, али признаје доследност. Он је англокатолик, али то га не чини истим са бискупом или неким другим англокатоликом (заправо је Дик по својим ставовима био најближи гностицима). У том смислу не постоје "Јевреји", али исто тако ни "Немци", и он неће напустити у просторију ако у њу уђе Јеврејин, али неће ни ако уђе Немац...

У овој књижици имамо и два поглавља која је Филип К. Дик написао, започињући наставак романа. Нисам гледао серију на ХБО, само неке клипове на тјубу, и из тога ми је јасно да су обилно коришћени концепти баш из тих поглавља. Рецимо, нацисти сазнају за Die Nebenwelt, паралелну стварност, чије постојање произилази из квантне науке Паулија. Заправо, они нагађају да има више таквих стварности, људи Абвера били су баш у овој "нашој" верзији, која није иста оној Абендсеновој (Скакавац притиска).

Било би стварно претерано рећи да је боље што наставак није довршио, но имам разлога да мислим како он не би могао бити добар као прва (и у "нашем свету" једина) књига. Уосталом, "стандард" је ту поставио заиста високо... Оба поглавља су из перспективе нациста (и из перспективе потенцијалног дисидента), што нас приближава реалистичности коју смо видели у роману Отаџбина. Јасно следи да овде имамо објашњење, оно делује сасвим исправно (и у складу са другим Диковим делима), али... 

Тако смо у Star Wars имали Силу која није објашњена, једноставно постоји између свега у свемиру. У приквелима њу објашњавају мидиклоријани, и то није било срећно решење. По речима АБН-а (наш теоретичар фантастике), то је онда тиме научна фантастика, ја бих рекао пад у научну фантастику, посебно оно научно у њој. Највећа дела фантастике, где рецимо спада Хербертова Дина, свакако и Човек у високом дворцу, једноставно су много више од СФ-а.

Младен Јаковљевић се у поглављу књиге Алтернативне и ортогоналне стварности, бави специфичним односом Филипа К. Дика према ономе што зовемо "стварност". Писац дели став квантног физичара Еверета да су сви паралелни светови релативни, док је само онај ортогонални стваран. Свет у којем је она толико злоупотребљавана Шредингерова мачка истовремено и жива и мртва, у линеарној суперпозицији два стања. Уосталом, Дик зна за таква међустања (његов роман Убик). Младен се бави са четири Филипова дела, али нама је овде битан Човек у високом дворцу. 

Дик је у више наврата рекао да је роман Човек у високом дворцу писао консултујући Књигу промена. Ова књига је њему била много више од пуког средства за прорицање, јер је у њој препознао квалитете који потврђују његову теорију времена, шизофреније и перцепције стварности. Како је објаснио у есеју „Шизофренија и Књига промена“, основни елемент који прави разлику између шизофрене егзистенције и оне о којој воле да размишљају као нормалног јесте елемент времена. По његовој теорији шизофрена особа све доживљава сада, што пореди са доживљајем гледања филма. Док већина свет посматра кадар по кадар, шизофрене особе све кадрове виде одједном и он то стање назива синхроницитет. Он проналази такав синхроницитет у Књизи промена, која даје увид у силе које одређују и обликују догађаје, а које делују ван времена, без поделе на прошлост, садашњост и будућност, па књига није пророчко, већ дијагностичко и аналитичко средство…

Најзад, занимљива су два супротна виђења које двоје поштоваоца Филипа К. Дика даје у својим књигама. Норман Спинрад у поглављу Трансмогрификација Филипа К. Дика изражава забринутост да "култне глупости" неких следбеника писца, који су се нашли у метафизичким делима као што су Егзегеза, Валис или Божанска инвазија не постану његов "коначни завет". Насупрот томе "прави" Филип К. Дик је у романима као што су Човек у високом дворцу и Сањају ли андроиди електричне овце. И пред крај свог живота у роману Трансмиграција Тимотија Арчера, где према свом том Њу Ејџу (?) узима ироничан став... Не читајући Валис чини ми се да и у њему има доста ироније... И рекао бих да је ова бојазан била неоснована, зна се који је данас Диков "тестамент".

Супротно томе, Ентони Пик, Филип К. Дик - човек који се сећао будућности, бави се баш његовим мистичним искуствима и метафизичким спекулацијама. За њега су оне интегрални део пишчевог опуса. Овим се нећу сада детаљније бавити, а можда хоћу кад Валис дође на дневни ред. У сваком случају, као и свако велико дело тако и оно Филипа К. Дика (укључујући наравно и Човека у високом дворцу) изазива различита, понекад и дијаметрална тумачења.

Иван Вукадиновић