Последњи Обреновић и јавно мњење

Историја је аутобиографија моћи.

Књига Увреда, бес и крв Новака Јовановића има релативно уску главну тему - писање српске штампе пред Мајски преврат, односно веза између тог писања и самог преврата. А писана је популарно, што значи да се морало ићи доста шире. Новак је ишао и дубље, чак филозофски.

У том смислу ме је за почетак "купио" са три своје констатације 1) не постоји објективна штампа 2) људи (посебно око политике) обично не мисле, понављају шта им је речено и 3) претерује се у нашој историографији (и иначе) са одговорношћу појединих личности. Међутим, већ током Предговора виде се не мале симпатије према краљу Александру Обреновићу (ако штампа није објективна, не мора ни Јовановић да буде), те позивање на Константиновића и неке другосрбијанске историчаре. Ово ће бити занимљиво, рекох себи...

Одмах да кажем, ја сам умерени републиканац који сматра да су Обреновићи били боља династија. Нису се заносили Југославијом, и барем су (етнички, наравно) очистили оно што су освојили. Њихове тековина су о(п)стале... Па ипак не мислим лоше о Мајском преврату, посебно не о превратницима. Како је то помирљиво!? Новак Јовановић даје одговор - од девет ствари које су краљу Александру завереници замерали једна је била увреда оца, краља Милана. Један од за заверу најзначајнијих људи (негирао је своју умешаност) био је Ђорђе Генчић, министар унутрашњих послова, и обреновићевац до сржи. Без такве "сиве еминенције" (кардинала Ришељеа у Србији почетка прошлог века) завереници не би успели...

Новак покушава да оправда убијеног краља, прикаже његову тужну судбину... То ме наводи на оно што рекох о етичком значењу тзв. слободне воље. Иако детерминиста сматрам да ми људи не можемо знати све мотиве других људи, камо ли на њих утицати. Због тога људи међусобно (што укључује институције и колективитете, рецимо нацију) имају одговорност. Ако се мачак (коме обично не "дајемо" слободну вољу) преједе рибљих глава, па му је мука, рећи ћемо "сам је крив". Свеједно, постоје јасни узрок и последица. Узрок: Александар Обреновић је био неспособан краљ, који је водио политику према својим каприцима и ограничен личним проблемима. Последица: он и Драга Машин свргнути су и зверски убијени. Ми га данас не морамо мрзети, нити нам то треба, можемо га и разумети... Међутим, треба разумети и контекст у којем је убијен. Што би неком српском сељаку, или ономе ко је дао себи за право да га представља (на шта ћемо се вратити) било битно то што младом краљу родитељи нису посвећивали довољно пажње...

А управо то Новак, између осталог, наводи као једну од апологија последњег Обреновића. Удаљени отац, чудна мајка... Пореди га и са Францом Фердинандом. Једино што ову двојицу спаја је храбри (за мене та реч има управо то значење, што је храбро не мора да значи да је паметно или добро за неког трећег) избор супруге, супротно конвенцијама везаним за плавокрвце, из љубави... Александар ипак није ловио недужну дивљач митраљезом. 

Но има једна много битнија разлика. Кад су убијени Драга и Александар, Обреновићи су изумрли (осим бочних линија којима се Новак бави). Софија Хотек није била нероткиња, она и Франц оставили су неколико деце. Та деца не би могла наследити престо Хабсбурга (да је нешто од њега остало), али имао је ко да наследи. Кад је стари Франц Јозеф умро, наследио га је Карл. Аустроугарска се распала, он је умро убрзо у изгнанству. Али Хабсбурга има и дан данас. Надам се да читалац увиђа разлику.

Сам Новак Јовановић уочава разлику у писању штампе, и не само штампе него и "јавног мњења" које у суштини није демократско (отуд мој наслов). Док су многи имали симпатије према "краљици из народа", то се све изменило након "лажне трудноће" (наводници Новакови). Људи су имали разлога да мисле да им је подваљено! Новак говори о неком "паганском схватању" прокреативне моћи. Мени то не смета, кад занемарим његове вредносне судове, јер имам своје. Као историчар он би требало да зна да је романтична љубав буржоаски конструкт. Од домаћина се пре свега очекивало да остави потомство, а та обавеза је увек била много већа за краља, као домаћина целог народа. Краљ јесте био млад, али питање тиме није било не-актуелно. Јер то беше време кад је Бизмарк увео пензионисање чиновника у педесетој, дакле није се очекивало да неко живи баш много преко тога... Додајмо ту описе самог краља као гојазног и нервозног, дакле нездравог, зар није неко могао претпоставити да неће доживети ни тих пола века. Додајмо и атентате који су тад били чести и којима је већ кућа Обреновић (Михаило, кога данас знамо по коњу) већ била изложена. Ту су и покушаји друге владарске куће Петровић, која је ипак иако српска била заинтересована пре свега за Цетиње (Новак види као издају сарадњу са њеним династичким плановима, да ли би била превелика издаја да је неко током немачког уједињења заступао интересе Пруске иако је из Баварске?!)... Дакле, Јовановић вероватно не хотећи даје оправдање завере.

 Рекох да се књига бави писањем штампе. Управо је њено портретисање, као и неких аутора, посебно њему драгих (Пера Тодоровић, Мале новине) можда најбоља страна ове књиге. Новак преноси писање већине штампе (не Малих новина и Сатира) као разуларено. Реч је о тешким временима за Србију, Новак пише о банкротству и злочинима Турака (односно Арнаута) на граници. Зар је свака критика очигледно неспособне власти злочиначка!? Подсећа то на оних хиљаду чланака који су убили Ђинђић, доктор Зорана о којима су причали другосрбијанци. То што је краљ убијен не значи да је свако ко га је критиковао, па и онај ко је хтео да му види леђа, био завереник. Ако је такво писање могло да доведе до атентата, могли су и сви потези Александра Обреновића и Драге Машин, као и недостатак потеза краља. Рекох већ: узрок-последица.

Тадашњим законом о штампи блаћење политичких противника, па и ако су на власти, није било кажњиво, али увреда круне јесте. Јовановић често наводи (као да жали?) што су новине успевале да се провуку писањем "у шифрама" или зато што су се радикали "инфилтрирали" у судство. Какав је његов став према слободи штампе? Али какви су његови ставови уопште? Рекао бих да је Новак Јовановић за оно што су многи демократори почетком двехиљадитих звали просвећени апсолутизам, и сматрали су неопходним за Србију, као и неки тачно сто година раније. (Имајмо у виду да је свака оваква "просвећеност" у пракси пре свега самопрокламована). Сада ћемо се посветити двема темама - наводном непријатељству тадашњих радикала према напретку и спољној политици.

Новак то само узгред помиње, ваљда јер је већ постало опште место у његовим круговима. Фамозни пројекат модернизације у Србији је од самог почетка миниран, радикали су били против стајаће војске и уозбиљавања државе и, као нешто што је најлакше прилепити као запљувак - против железнице. То је била колективистичка странка која је увела диктатуру једноумља у Србију (мада по Новаку ни друге странке нису биле боље).

Према њему и после атентата се наставило са странкама као раније, истина Новак не каже докле... Слика сасвим супротна оној о Перикловом добу демократије, после 1903, како су неки знали рећи. Не знам да ли је било тако, уосталом ја и немам фетиш демократије. Вратимо се зато мерљивом, дакле железници. Питао сам пријатеља историчара, који је и раније на једном форуму побијао либералистичке "лумене". Рекао ми је да не треба гледати шта су неки посланици говорили, већ оно шта је урађено кад се дошло на власт. Колико је тада пруга подигнуто. И још понешто, али кад дођемо до економије.

У спољној политици, иако Новак то не узима формално као свој задатак, као да се труди да полемише са данашњим русофилима. Русија је у својој империјалној (односно колонијалној) политици била забављена Далеким Истоком и Централном Азијом. Имала је не малих проблема са Британијом. Зашто би онда кварила односе са пријатељском Аустријом због Србије? Ионако јој је на Балкану увек била ближа Бугарска. Јовановић чак прича о аустрофилима у руској власти. Оваква политичка филија има смисла код равноправних сила (а Русија је у суштини била већ надмоћна) као кад би неко данас причао о америчкој (политичкој наравно) германофилији или можда албанофилији. Русија је једноставно имала своје интересе и шта је ту спорно...

Немам намеру да полемишем са Јовановићевим виђењем историје, па ни са оним што је аргументовао о руском ставу у периоду 1900-1903. Немам ни ја романтично виђење, а темом уласка у Велики рат "због Србије" сам се бавио у једном од својих првих блогова. Да, Русија није ушла у тај рат из неке претеране љубави према Србији, него из својих (јесте, империјалних!) циљева и разлога. Јер Русија је поражена од Јапана далеко на Истоку, док је Британија (иначе реално највећи српски непријатељ кроз историју) суочена са све јачом Немачком и њеним Drang nach Osten отказала подршку Османлијама, чак се договорила са Русима. Карте су се другачије помешале.

Није питање уопште да ли је то последњи Обреновић могао да предвиди (мада државници треба да имају способност антиципације), већ да ли би се снашао и учинио нешто за Србију у промењеним околностима. Ја тврдим да не би. Закономерно, прилику би уграбили други народи. Зашто мислим да се не би снашао? Јер околности нам, као народу, иначе нису биле наклоњене, али краљ Милан је знао да се снађе, Петар Карађорђевић је знао, али Александар Обреновић није.

Погледајмо шта Новак пише о економији, сваљујући кривицу на странке јер су у Скупштини минирале зајам (зар је задуживање једино решење!?) или отварање казина на Топчидеру (писао сам недавно о Индијанцима, који данас живе од казина, тако се не почиње - тако се завршава!). Држава је под Александром Обреновићем (и различитим владама) практично банкротирала, пензије се нису исплаћивале... 

Погледајмо сад о чему он пише (у принципу узгред) о ономе што је било после преврата. Ништа се није променило, и даље се странчарило. Разочарани Домановић пише у свом стилу како нам ваља порушити споменик књазу Михаилу. Новак је сматрао да треба навести његову ироничну фикцију (је ли тај споменик срушен, ето нас и даље се скупљамо "код споменика часноме књазу" или код Коња на Тргу...) али нигде не наводи да је та јадна и заостала Србија победила Аустроугарску у царинском рату који је почео 1906, дакле само три године после преврата. Рекох, после Александра Обреновића се могло, а доста тога се могло и пре (ослобађање од Турака, стицање пуне независности, признање Србије у рангу краљевине...). Само овај краљ ништа није урадио.

Новак Јовановић се поприлично потрудио да нам каже како је краљ био немоћан, што због спољних околности, што због заосталости Србије, што због странчарења. Но, нису ли исте околности имали владари пре и после њега?! Новак нам међутим ништа не каже о ономе што је тај краљ урадио, или покушао да уради. Осим да је увео почасне војводске чинове. Јовановић не пропушта рећи како су у његово време пуковнички чин стекли Мишић и још неке касније војсковође. Али тај систем војске, и он сам каже, установио је његов отац - краљ Милан. Са друге стране, не би ли се могло рећи да су ове касније прослављене српске војсковође напредовале кроз систем војске која је издала краља...

Најзад, унесимо филозофску димензију. Иако видесмо на почетку да Јовановић има дозу здраве скепсе, можда до нивоа цинизма, према објективности, па и слободи, штампе, а у књизи се види да је има и према народном суверенитету (политички народ за њега је апстрактна категорија), он је уопште нема према тзв. природним правима. Он наводи либералне теоретичаре (Енглезе) и оно што су они навели као "природна права" - живот, слободу и приватну својину. Видећемо укратко како је све то релативно. Је ли неко могао одбити позив на мобилизацију (рецимо да иде у рат против нациста) позивајући се на своје природно право на живот, који би му могао бити угрожен?! Слобода је толико растегљива категорија да о њој уопште не бих. А често је кршена у име саме слободе, кога занимају новији примери има документарац The Trap (јопет Енглези, ипак су мајстори цинизма). Најзад, видесмо небројено пута како већа својина угрожава мању у оквиру "слободног тржишта", као и колико је оно заиста могло бити слободно...

Насупрот Јовановићу, за мене је народни суверенитет нешто сасвим конкретно. Наравно да не мислим на неко спонтано стварање већине. Није реч о суверенитету "малог човека", просечног припадника народа, медиокритета... Оно што Јовановић критички покушава да докаже ја преузимам без његових вредносних судова - преврат јесте извршила група људи у име народа, а да није имала неки демократски легитимитет (ерго већину народа "иза себе") - уосталом, који је још преврат имао такав легитимитет?! Они су то урадили као предводници, оно што су комунисти звали авангарда радничке класе, а много раније је коришћен израз кшатрије - ратници, што су превратници, црнорукаши, свакако били. 

Кшатрије су иначе били племство мача, аристократија, чиме долазимо до Јовановићевог и мог виђења тог појма. Јовановић замера Генчићу што је сматрао да има природно право да влада јер је његов деда са Милошем Обреновићем стварао савремену Србију. Али Генчић се свакако (ако не лично, онда преко живе речи) сећао свог деде и био спреман да нешто уради. За разлику од данашњег ЊКВ, који тешко да се сећа Карађорђа, не ради ништа нити би хтео да ради, само да ужива привилегије...

То је разлог зашто ми је дражи узурпатор од легитимног плавокрвца у временима цивилизације (према Освалду Шпенглеру). Јер овај је прави кшатрија, као рецимо Јосиф Висарјонович, онај ко је спреман да убије или буде убијен. Нико не може рећи да Апис и екипа нису доказали овај свој квалитет.

Новак Јовановић пред крај књиге прича о томе колико је повезана мала варош тадашњи Београд био. Више пута се чуди како је преврат уопште успео. Зар се одговор сам не нуди?! Нешто раније он пише како је војска једноставно наредила народу да се радује, и тамо где овај није хтео (Обреновац, Ваљево). Па је ли било нереда, крвавих демонстрација? Иако зверски бруталан, преврат је имао веома мало жртава. Тек десетак. Није много мање било жртава пар месеци раније када су краљеви људи у крви угушили демонстрације...

Ако је неки човек чуо да се нешто спрема, можда је решио да о томе ћути, не прича даље, не ризикује зарад таквог краља, или можда сеирећи чека расплет. Можда је неко некоме и дојавио нешто, а овај једноставно није пренео даље, из наведених разлога. Због последњег краљевског пара династија је пала као зрела крушка.

Најзад, немам више (простор)времена па да пишем о негативним последицама самог преврата. Уједињено Краљевство је одмах прекинуло дипломатске везе са Србијом, а шта би тек било да је проглашена република (чуо сам да је било таквих идеја, Новак то не помиње)?! Утицало је то са каснијим догађајима (Сарајевски атентат, 27. март 1941.) на слику Срба као "малих Руса" и непокорног елемента, због које нас и данас "воле". Али та слика је изгледа наша судбина. Та слика то смо ми, Срби.

Иван Вукадиновић

п.с. Прве речи у курзиву су из књиге Б. Шијаковића Историја: Насиље: Теорија. Рекао бих да их Јовановић даје иронично, или као слику нечега што не ваља. Као и друге ствари, преузимам те речи чињенично, без либералистичких вредносних судова. Моћ тежи легитимизацији.