Подземље је спас

  Ко не изгуби никад, није спреман круну да пронађе. Емили Дикинсон Како је комотно пљуцкати са висине заштићен својом анонимности, ништа не ризикујући, без икакве провере (својим и свога) живота, најзад одсечен од оног чисто људског . Угодно, комотно и испразно . Практично већ сам дао основне црте политичке анонимности , а сада ћемо на појединости. Дотакнућемо се оног културног или духовног... Пре свега, анонимус ништа не ризикује, али колики је стварно ризик, онда кад је стварност виртуелна ?! Реално, не велики и зато је ово још најмањи проблем.  Тачно је да неко може да износи ставове или улази у личније сукобе па да је рањив зато што га је могуће пронаћи. Ценим да ипак вероватноћа напада због нечега на фејсу није велика. Твистер је ваљда нешто друго, пошто тамо износе ставове већ познати , па се онда то дели надалеко... Али ја говорим о ономе чему присуствујем. Иако не верујем да ћу бити нападнут чак и кад пређем на личније ствари (и психолошке закључке) и приватне поруке,...

Значај „херметичке“ традиције за науку јесте у томе што је она асимиловала питагоровске и неоплатоновске идеје. Corpus Hermeticum садржи уверења да невиђена математичка хармонија прожима космос; да је математичка активност слична религијској контемплацији, јер даје божанску истину, кључ највише реалности; и да људска бића оплемењују своје душе стичући знања о космичком поретку, који Бог преноси свету. Марвин Пери, Интелектуална историја Европе Ово је једна од оних књига где не очекујеш много тога новог, наравно реч је о систематизацији. Али како наша знања о историји идеја (осим ако не предајемо филозофију у школи или имамо сличан посао) никада нису довољно систематична, увек се сазна нешто ново. Рецимо, цитат с којим почињем није ме нешто изненадио, али је релативно ново за мене то што се значај херметичке традиције признаје и у нечему што би био високошколски уџбеник. О реченом ће наравно бити још речи. Оно што ме, нажалост, није изненадило је узак поглед на ствари, почевши од самог ...

Razmišljao sam o svima nama. O svojim vlastitim sklonostima, o majčinom odsustvu empatije, o dedinoj bolesnoj opsednutosti redom i sistemima, o Kristijanu IV koji je odabrao da živi u alternativnoj stvarnosti, o Kristijanu III kojem se možda ništa nije moglo zameriti, premda je imao neki čudan poriv da spaljuje stvari, o Kristijanu II i njegovim neupokojenicima i, pre svih, o prvom Kristijanu koji je davio novorođenčad u ime Boga. A sada se i moj sin, šesti Kristijan, dovoljno izvežbao na malim životinjama da prikupi hrabrosti i gurne teta Em niz stepenice. A tu je i Lilijane, prva s tim imenom koja je poživela dovoljno dugo da pokaže čega nas je priroda do sada štedela. Ili je sve bio jedan dugi niz slučajnosti? Da li sam smeo da rizikujem? Maren Uthaug, Srećan kraj Skandinavska književnost, koje su nam prve asocijacije? To nije doba Vikinga, mada se ponešto i od toga može osetiti... Nije ni vreme kada su njihove zemlje (Danska ili Švedska, ostale su bile u sastavu njih) bile evropske...

Častoljublja imaš, ali ne i zloće koja ga prati. Macbeth Da ste moji sinovi obojicu bih vas prebila. Ketlin Stark Ako zid jednom padne, sve vatre će zgasnuti. Kao što dobro znate, autor ovog bloga, tj. JA, jeste i sam pisac. Roman mi je (ajde da zajebem ono o sebi u trećem licu) omiljena forma, ali ne mnogo dugačak. Zapravo, kad sam pisao Plan crveno  nisam znao šta mi je kad krenuh da sastavljam tekst. Roman je na kraju izašao na nekih 300 stranica, što je manje od polovine kraće Martinove knjige... Poslednji roman je baš kratak, pa se na promociji  povela priča o kratkoći forme, kako je to kad pisac napiše nešto jezgrovito... Kod Martina je, naravno, suprotno slučaj, pa možemo krenuti od toga. Naravno da se može uživati u dugim opisima (mada ne mora na 12 stranica biti opisana zavesa, kao kod Tolstoja), a komplikovana radnja sa mnogo aktera prosto zahteva dužu formu. Ima tu još nečega zbog čega je potrebno da se tako detaljno opiše jedan svet. U predgovoru je napisano da že...