Srećan kraj?
Razmišljao sam o svima nama. O svojim vlastitim sklonostima, o majčinom odsustvu empatije, o dedinoj bolesnoj opsednutosti redom i sistemima, o Kristijanu IV koji je odabrao da živi u alternativnoj stvarnosti, o Kristijanu III kojem se možda ništa nije moglo zameriti, premda je imao neki čudan poriv da spaljuje stvari, o Kristijanu II i njegovim neupokojenicima i, pre svih, o prvom Kristijanu koji je davio novorođenčad u ime Boga. A sada se i moj sin, šesti Kristijan, dovoljno izvežbao na malim životinjama da prikupi hrabrosti i gurne teta Em niz stepenice. A tu je i Lilijane, prva s tim imenom koja je poživela dovoljno dugo da pokaže čega nas je priroda do sada štedela. Ili je sve bio jedan dugi niz slučajnosti? Da li sam smeo da rizikujem?
Maren Uthaug, Srećan kraj
Ovde imamo priču o porodici grobara (vidi porodično stablo na slici) koja je blago rečeno zanimljiva. Analiza slike bi nam rekla kako se generacije smenjuju u svojoj (i)racionalnosti - Kristijan II, III, IV, V - jedan počinje karijeru koristeći sujeverja, sledeći uvodi krematorijuma i bori se protiv "nenaučnog" (ovde u pozitivističkom a ne marksističkom ključu koji smo mi imali), pa onda imamo Kristijana koji ni manje ni više nego stalno vidi mrtve, da bi ga smenio onaj koji je opsednut brojevima, redom i ritualima na tome zasnovanim. Taj ciklus prekida Lone Hela / Nana koja na sasvim drugačiji način ispoljava oba kvaliteta - atipičan životni stil, u početku buntovnički, kojeg smenjuje hladna cinična psiha sa poprilično neprijatnim smislom za humor. Onda Nikolas (prvi koji se ne zove Kristijan) koji porodičnu istoriju sublimira kroz jednu od retkih današnjih tabu tema - nekrofiliju (njegova razmišljanja mogu biti poseban blog). I onda njegova deca sa kojima je već jasno da nema dalje. Strukturom romana (poglavlje Nikolas, poglavlje Krisitjani redom) povučeni smo da vidimo kako će se sve završiti, da li će kraj biti srećan...
Mišljenja sam da stvarno dobra kniževna dela imaju neku vrstu relativizma. Ovde se to vidi već po tome što žena piše roman iz perspektive muškarca (prvo lice). No imamo i obe dominantne vrste relativizma - pogleda iz drugačije perspektive - kulturni i moralni.
U kulturnom smislu, radnja počinje ne u Skandinaviji (Danskoj, odakle su njegovi preci) nego na Tikopiji gde se Kristijan I našao kao brodolomnik. Da, to ostrvo postoji. Poglavica provodi jedan veoma moderan koncept - kontrolu broja stanovnika - jer procenio je da ih može biti tačno 890 (možda lažem za broj, ne bih sad proveravao, poenta je da broj nije sasvim okrugao). Abortus nije nikakav tabu, sprovodi se primitivnim merama, a to nije ni čedomorstvo. Kristijan koji se tamo već odomaćio i zasnovao porodicu (sve sa čekanjem odobrenja da imaju dete) ne može da prihvati tek tako da se novorođenčad ubija bez ikakvog obreda, njegova hriščanska duša to ne dozvoljava, te se on i njegova Školjkica (nije se tako zvala, ime su potomci izmislili) bave time, provode vreme tamo gde je neka vrsta groblja za bebe (ona je već tako ostala bez jednog deteta i to nije lako podnela)... Meštani to vide tako da oni paze na mrtve, u smislu da oni ne ustanu ili tako nešto.
Kristijan II će se žrtvovati kada su njegovi roditelji dobili novo dete, uskače u čamac sa malo vode i hrane i - uspeva da preživi. Pokupiće ga holandski bord, da bi u lučkom Amsterdamu odrastao sa Femke, koje ima specifičnu porodičnu priču odbacivanja. Sticajem okolnosti u krčmi će naleteti na danske mornare, pa kad im kaže neku reč koju je naučio od svog oca oni će se oduševiti, pozvati ga, a on kreće sa svojom Femke koja nosi sa sobom samo mlin za kafu. U Kopenhagenu je praktično besposlen, ali će iskoristiti ono što je naučio od oca. Zanimljivo je kako se stvari preokreću. Ovde, u hrišćanskoj sredini, on će se brinuti o mrtvima kojima nije mesto na groblju, recimo samoubicama, pogubljenima - pa i oni ostaju neupokojeni. Uz poneku polinežansku reč ovaj tamnoputi došljak sprovodi čudne rituale, ali mrtvi se ne vraćaju. To je početak "imperije".
Moralni relativizam se vidi u tome što ovde zapravo nema negativaca, nema zlih ljudi, iako ima ubica, čudaka i slično. Onaj koji je najbliži pojmu negativca - biološki otac glavnog junaka Nikolasa - zapravo je samo (bukvalno) tragično neodgovoran. Možda bi se moglo zameriti da takvo usmerenje povremeno vodi u konfuzne zaplete, ali sve nekako proleti, pa čitaoc se ne može ni na to žaliti.
Kako to funkcioniše možemo videti na primeru Nikolasovih babe i dede koji su simpatizeri nacista, nešto što je apsolutni no-no, a njih i nije bilo mnogo u Danskoj. Ali njih su različite lične stvari gurnule u tom pravcu. Krisitijan V je opsednut redom na sasvim ličnom planu (danas bi smo mogli reći da je to Aspergerov sindrom, ili možda neki drugi oblik tzv. visokofunkcionalnog autizma) pa normalno da će mu se svideti politička opcija koja nudi baš to - red - kako ga oni shvataju. Njegova buduća žena je rekli bismo sve suprotno - mag, teozof, nju ezoterija vuče na tu stranu. Da nije reč ni o kakvom fanatizmu vidimo kad na kraju rata u velikom broju dolaze nemačke izbeglice - za tu ženu oni prosto nemaju prebijene pare... Ali kako je ona uopšte došla do Kristijana V?! Vrlo prosto, zamenila ga je sa Kristijanom IV, onim koji vidi i komunicira sa mrtvima. Svi se zovu Kristijan Kristijansen, pa nije ni čudo... Osim da je neki mag (magičarka) toliko netalentovan da ne može da uoči ko je stvarno fenomen u toj oblasti, odnosno da pogrešno uoči i ostane pri svome čak i kad joj je predočeno da je medijum zapravo Kristijan IV koga je ona do kraja prezirala (čemu je doprineo sifilis tog starca).
Inače, to nije prvi slučaj simpatizovane netalentovanosti, pošto je još Femke šila neke pokrove tako loše da su oni morali biti prepravljani, a to je sve ostalo u ponudi kompanije kao Femkin model. Majka Lone Hele se nije mogla oduševiti kad vidi da je rodila tamnoputo dete (prvo posle niza u kojem su izbili ti okeanski geni), u toku je najhladnija poslednja ratna zima, ona spaljuje papire i s njima dragocene Kristijanove brojke da bi se zagrejala i na kraju napušta dete i odlazi. Lone Hele ostaje sa ocem koji ne zna ni sa ljudima, a kamoli sa decom, njegov svet su brojke. On nije ni trebalo da ima dece ili da se ženi, ali eto dogodilo se...
Lone Hele, ili Nana, ili Nina (kratko vreme u mladosti, imena su od njenih muzičkih heroina, uglavnom je to Nana Meskuri) odrastao u nesnosnu buntovnicu kojoj otac može da ponudi ono najosnovnije i to uz pomoć dadilja koje ne ostaju dugo, sve dok se ne pojavi mušterija - žena je upravo sahranila mlađu ćerku, stariji sin je ko zna gde kao mornar - prava je majstorija kako Uthaug prikazuje kako je ona uspela da pripitomi Lone Hele. Ali Nikolasovu majku upoznajemo kao veoma nesnosnu ženu koja teško da ima neku potzitivnu osobinu. To sigurno nije uvrnut i veoma neprimeren humor. Kad vidimo njen back story biće nam jasnije zašto je takva, pa ispadne i malo simpatičnija. Nije razlog nikakva trauma, ni neobičnost, ni to što je lezbejka... iako zbog toga ni reč ne progovara sa svojim ocem. Ona može da voli samo jednu osobu, a kako je Teti Em njen sin (treba li reći da je došao na svet u krajnje čudnim okolnostima?) veoma drag, ona neće pokazati ikakvu ljubav prema svom sinu, glavnom junaku Nikolasu. Kako Em postaje senilna i prema njoj je veoma hladna, ali ostaje s njom do kraja.
Najzanimljiviji lik, a konkurencija je veoma velika, ipak je Krisitjan IV iako je njegova priča možda najslabije ispričana. Čovek koji vidi mrtve, priča sa njima, tako ima "izmišljenog prijatelja", pa na kraju ulazi u vezu sa duhom. Jedini način da imaju odnose je da njegov prijatelj zaposedne njega (mada to nije nužno, ali mu vraća uslugu), a ona jednu kurvu koja takođe vidi mrtve... Kada ona u 42-oj rodi dete (u XIX veku praktično baba u tim godinama) imamo naslednika. Zanimljiva je uzdržana reakcija roditelja (Krisitjan III je veliki borac za nauku i krematorijume) kada im sin dovede prostitutku u kuću... Prosto genijalna ideja zapleta.
Već sam dosta toga imao reći o romanu od nekih tristotinak stranica, a da nisam mnogo rekao o dve glavne teme - nekrofiliji i istorijatu grobarske porodice (samo na prvu postoji neka veza sa našim Topalovićima, no ovde je neka druga vrsta crnog humora). Pa, to ću ostaviti čitateljki, mogu samo reći da su obe teme briljantno opisane. Čitajući nekrofilske pasaže pored zainteresovanosti imao sam osećaj gađenja, što nije čudo, pa (moram to priznati) i uzbuđenja na momente. Glavni lik će uostalom reći da je svako to pomalo.
Maren Uthaug je rođena 1972. godine na severu Norveške, u porodici koja je delimično laponskog (Sami) porekla. Živi u Danskoj i ima i druge romane, pa videćemo...
Ivan Vukadinović
p.s. Naslov me stalno asocirao na nešto sasvim drugačije, naime na tužan kraj (prva Narodna Skupština Srbije, obratiti pažnju na govor tela predsednika Unkovića... i "dajmo da čujemo tužan kraj!")
Putovanja malog diva - još nešto pomalo skandinavsko.
Коментари
Постави коментар