Значај „херметичке“ традиције за науку јесте у томе што је она асимиловала питагоровске и неоплатоновске идеје. Corpus Hermeticum садржи уверења да невиђена математичка хармонија прожима космос; да је математичка активност слична религијској контемплацији, јер даје божанску истину, кључ највише реалности; и да људска бића оплемењују своје душе стичући знања о космичком поретку, који Бог преноси свету.
Марвин Пери, Интелектуална историја Европе
Ово је једна од оних књига где не очекујеш много тога новог, наравно реч је о систематизацији. Али како наша знања о историји идеја (осим ако не предајемо филозофију у школи или имамо сличан посао) никада нису довољно систематична, увек се сазна нешто ново. Рецимо, цитат с којим почињем није ме нешто изненадио, али је релативно ново за мене то што се значај херметичке традиције признаје и у нечему што би био високошколски уџбеник. О реченом ће наравно бити још речи. Оно што ме, нажалост, није изненадило је узак поглед на ствари, почевши од самог увода. Мада изгледа да наставак, када је већ историја европских идеја дефинисана, делује много шире. Али пређимо на ствар. Овде ћемо говорити о самом уводу, тј. како Марвин Пери види европске идеје, онда о буђење научне мисли и буђењу политичке мисли током ренесансе и касније (бавим се оним што сам прочитао, дакле до краја 17. века, односно до просветитељства). Оно што видим пропусте и (мејнстрим) идеолошку опредељеност аутора дало ми је шлагворт за изношење сопствених идеја.
Увод - дефиниција и темељи
Заправо већ у предговору имамо шта замерити Перијевом приступу али, како већ рекох, тај приступ није ништа ново, тиме ни нешто што би изненадило. Тако ће већ у првом пасусу саопштити нама читаоцима да има нешто ексклузивно у интелектуалној традицији Запада, да би већ почетком увода, насловом Јудеохришћанска и грчко-римска традиција реко да су интелектуалци Запада "превазилазећи митско размишљање" довели "разума, слободе и људског достојанства" који "не представљају безусловне компоненте људске природе нити представљају принципе који су сами по себи очигледни".
То да неке ствари ипак нису по себи очигледне биће добро за поентирање на крају, а сада ћу се мало позабавити
изузетношћу Запада, тј. европске културе, како је овде описана. Док се може оспорити да митско мишљење није било превазиђено још у блискоисточним цивилизацијама (Египат, Месопотамија), којима се Пери овде једино бави сагледавајући само њихова ограничења, можемо указати на рецимо
Химну стварања (Рг Веда) која има развијене метафизичке концепте, спекулативну мисао и скептицизам баш спроћу митских концепција (јер "богови су дошли после стварања" - али Пери мисли да је битно за развој европских идеја то што се поверовало да је свемоћни Бог створио свет
ex nihilo). Или погледајмо целу
Историју кинеске филозофије где имамо модерне идеје много пре него су се оне појавиле у Европи - скоро два миленијума је
Период зараћених држава претходио европској ренесанси, толико је Сун Цу био пре Макијавелија, којим ћемо се још бавити... Негирати идеју слободе, рецимо, неком афричком или тунгуском племену не делује ми као добар начин мишљења. Или да поменемо само да електорски систем, добро нам познат из америчких избора има корен у
Конфедерацији Ирокеза.
Није нека велика мудрост, а није ни ништа спорно рећи да су корени данашње европске цивилизације у наслеђу
Јевреја, Грка и Римљана. Ипак, глорификација јеврејске вере (Библије, Старог завета) иде предалеко. Иако њој не можемо спорити извесни универзализам, који уосталом и није нека новина нити њен ексклузивитет - рецимо Кир Велики, који се помиње у Библији, дао је свету прву повељу
људских права (сходно дугој историји пљачке овај документ налази се у Британском музеју, ја сам имао прилике да видим у Музеју историје Југославије копију која је поклоњена нашем
највећем сину).
Вратимо се јудаизму, ексклузивност "изабраног народа" није нешто што треба само узгред поменути, реч је о темељу једног погледа на свет, као што је и Грцима основна одлика била да су све остале сматрали барбарима (блејавцима), чиме се Пери нешто више бави. Уосталом, овако углађеним, да не кажем
политички коректним погледом на ствари чини се медвеђа услуга јудаизму - негира се похвала која му је дао Ниче, представљајући га као
јак морал једног народа или рецимо
професор Меламед пре неких сто година који је, бавећи се иначе Спинозом, уочио сличност јеврејског Јахвеа и богова "западних Аријеваца" (рецимо нордијских) који
делују у овоме свету, јесу богови акције, а не контемплације...
Научна револуција
Средњевековном историјом идеја се такође прелетело, заборављајући рецимо на
проблем универзалија, мада је доста пажње посвећено Аквинском. Ако је пренос знања од Грка (тзв. Византије) и поменут, утицај Арапа који су пренели Аристотелову и другу античку мисао чини ми се није уопште. Али ово је такође увод, на праве ствари се прелази тек ренесансом (кратко поглавље) те развојем нове научне мисли која креће Коперника - уосталом не кажемо џабе
Коперникански обрт. Иначе је занимљиво видети којим се речима рецимо један Мартин Лутер обрушио на овог "астролога аматера".
Оно што је у овој књизи добро уочено то су корени европске научне мисли у једној прехришћанској езотеријској традицији - каква је херметичка. Познато је да су први научници (Коперник, Галилеј) наилазили на већи отпор позивањем на Аристотелов ауторитет (који, како је лепо речено, ни сам Аристотел не би тражио) него на реч Библије. Но све је то уздрмало хришћански поглед на свет, како Марвин Пери каже. Није реч само о томе које се небеско тело око којег окреће, него о хијерархијској слици света, подели на "виши" и "нижи" и слично... Нови мислиоци су, са своје стране, заговарали једнообразност закона који владају на Небу и на Земљи. Њихов поглед на свет, у освит модерне, ипак није нешто што би претерано требало да радује неоатеисте, јер остаје питање одакле ти природни закони којима се свет једнообразно управља?
За Коперника, Галилеја, а посебно
Бруна (који се најкраће помиње), Кеплера и Њутна није било никакве дилеме - те законе је дао Бог. То не значи ни да је људска мисао на томе стала, ни да је доста нека проста негација - потписник ових редова успео да
убеди вештачку интелигенцију да ти закони нису нешто материјално (јер где би се налазили?!) а нису ни производ људске мисли и договарања (јер постоје пре човека). Вратимо се историји идеја - поменуто је да се идеја о Богу као аутору савршеног система касније извргла у деизам (јер каснија божија интервенција, после Стварања, није неопходна), о којем ће још бити речи... Или да у Декартовом дуалистичком систему практично нема Бога (иако има душе као од материје независне категорије), што је једног Паскала испуњавало великом нелагодом...
Политичка револуција
Већи
од Колумба, Макијавели је открио континент на коме је Хобс могао да подигне
своју грађевину.
Leo Strauss, Natural Right and History
Заправо је Макијавели
први модерни европски мислилац јер је одбацио не само божанску интервенцију као основ легитимитета монарха и влада, него и политички идеализам карактеристичан за Платона и неке друге античке мислиоце. Он се, дакле, бавио
светом какав јесте, а не какав би требало да буде. Много тачније - светом каквим га је он видео у Италији растрзаној ратовима и страним окупацијама.
Хобс је отишао корак даље, заговарајући оно што неки и дан данас сасвим озбиљно прихватају (док је макијавелизам данас углавном ружна реч): рат свих против свих као природно стање, нешто што може да спречи само државни ауторитет. Пери је био у праву да с Хобсом имамо зачетак индивидуализма такође и либерализма (иако он није био либералан, него је заговарао апсолутну монархију). Од Хобса имамо зачетак западне цивилизације као праве културе страха, у којој је уосталом и Уграђивање страха профитабилна активност.
Али колико је уопште Хобс био у праву? Мишљења сам да он свакако добро описује настанак државе, потребом пре свега оног јачег да се заштити од лукавства и договора више слабих који би му могли доћи главе. Али то није неко природно стање, ништа више него што је природно све што човек ради - модерним језиком бисмо могли рећи да је држава конструкт, као уосталом и такво "природно" стање које је настало онога момента када је неко рекао "ово је моје", како је настанак проблема касније лоцирао неки француски мислилац (Волтер или Русо?). Хобсови увиди се не односе на неку изворну људску природу, него на стање настало приватном својином.
За Хобса и Макијавелија би се могло рећи да су ипак начинио онај "први корак ка честитости", како то каже Ниче, одбацивањем зашећерене слике света. Ипак овај начин размишљања у основи је многих каснијих проблема. Јер немојмо заборавити да је средња класа са својим малограђанским страховима (пре свега од комунизма, од чега би другог...) била кључна за успон фашиста. Уосталом, на хобсијански начин се рецимо у серији The Last of Us оправдава Федрина диктатура.
Ако Хобса могао да поштујем не слажући се, код Локовог либерализма се нема шта поштовати. Уосталом, не треба превише очекивати од дела насталог у одбрану тзв. Славне револуције, а које заговара раскид са небеским ауторитетом краљева, али не и укидање монархије, повратак републике. Но то је још мањи проблем, мада указује на половичност тог тако хваљеног мислиоца. Слично се односи на тзв. природна права, тај основ и савременог либерализма (сад се сетимо почетка где сам пренео речи самог Перија како европски системи "не представљају безусловне компоненте људске природе нити представљају принципе који су сами по себи очигледни"). Лок сматра да су људи рођени "слободни, разумни и једнаки" - али слободу ограничавају закони које доносе они богати; разум (иначе само користан алат) се развија према потребама поделе рада и конформизма грађанина; док не знам о каквој једнакости причамо ако је неко рођен у породици сиротиње а други трулих богаташа... Дакако, говорим о стању у данашњем "либералном рају", рецимо Сједињеним Државама.
Слободно располагање приватном својином не представља никакво природно право, што се може видети баш на примеру једне развијене европске земље - у Данској су порези толики да се људи масовно одричу наследства, ипак сматра се да у истој Данској живе најсрећнији људи на свету, или они међу најсрећнијима. Наравно, данас се "природним правима" у круговима либераша сматра било шта - на десници имамо оно што је Тачерка установила као TINA (Thers Is No Alternative) тоталитаризам, а на левици, код "лево либералних", шта год се трабуња у кампусима америчких универзитета. Уосталом, у каснијој историји европских идеја видећемо да је израз "лево либералан" тачан колико и дрвено гвожђе, али доста о томе - настављамо причу од фамозног просветитељства.
Иван Вукадиновић
п.с. Одавно имам идеју да напишем књигу Бехемот против Левијатана, али требало би ваљда пре тога читати главне радове Хобса, Лока и других...
Коментари
Постави коментар