Космологија Ђордана Бруна

 

У свемиру нема центра; у безграничној неизмерности космоса свака тачка може да се сматра као средиште. Центар универзума је свуда, а периферија нигде. Међу световима у бескрајном космосу влада хармонија, јер се у њима шири божја снага. Божанска прасупстанција оживљава и одуховљава целу природу и све ствари у њој. Циљ божје активности је савршенство свемира. Материја је само бескрајна могућност; њоме Бог као уметник уобличава ствари. У животу космоса не може бити механичке нужности; у њој истовремено владају највиша дужност и најсавршенија слобода. Управо, све што постоји, постоји нужним начином. Нужност и слобода су исто.

Бруно оптимистички верује да је свемир увек савршен, али да појединачне ствари у њему клијају, расту и вену. Што се човек више уздиже до схватања целине космоса, тим мање осећа болове и зло што владају у свету. Мудар човек уздиже се над тескобом земаљског живота, да би уживао у посматрању свемира. При томе њега обузима духовна љубавна страст, коју Бруно са изванредним надахнућем описује у свом делу "Dagli eroici furori".

У свом учењу о "coincidencia oppositorum" (подударност супротности), Бруно објашњава да се божанска праснага у обиљу своје разноврсности разилази у супротности, да би се опет измирила у јединству. За Бруна су све супротности појаве бескрајне прасупстанције. Пошто је божанство обухваћено супротностима, оно је истовремено највеће - свемир - и најмање - индивидуална животна клица сваке коначне ствари.

Кад смо почели наше разматрање Брунове философије рекли смо да се двема својим доктринама он битно супротстављао учењима Аристотела: његовој - коју је Бруно страсно рушио - астрономској теорији и његовој теорији о дељивости материје у бесконачност. Насупрот овој Стагираниновој теорији Бруно је доказивао да се дељењем материје долази до последњих, даље недељивих делова, до минима. За Бруна је минимум недељива јединица; она није само елемент свега што је изложено, него је принцип и клица целог постојања.

Минимум је супстанција ствари, а и њихова есенција. Бруно претпоставља да постоји троструки минимум или монада, која је јединица као основ целог постојања, а затим је јединица као основ бројева (минимум као принцип квантитета), минимум физички или атом (минимум као принцип величине тела), и геометријски минимум или тачка. Монада је принцип метафизике, атом физике, а тачка геометрије.

Бог је монада монада; као апсолутна величина, он се манифестује и у најмањем. У најмањем се понављају све особине и могућности највећег. Највећа супротност коју свемир у себи носи састоји се у томе што је свака од његових монада огледало света; она је истовремено целина и ствар различита од свих других; она је свуд иста снага света, а увек је у другом облику. У космосу постоји величанствена хармонија међу целином и појединачним. Целини је за њено манифестовање потребна индивидуална егзистенција, а свакој индивидуалној егзистенцији је за њено постојање потребна целина.

У свемиру постоји вечито кружно кретање. Све супротности се враћају у првобитно јединство монаде. Најмање као прапочетак ствари расте и шири се до узвишености највећег, и опет тоне у своју маленкост, а тиме не постаје ништа друго у свом бићу. У најмањем се понављају све могућности, сви закони постојања и све суштинске особине највећега.

Своју метафизику - коју је подигао на метафизички минимум или монаду - Бруно је употпунио једним прецизним освртом на време. За Бруна време је апсолутно бескрајно како у прошлости тако и у будућности. Сваки тренутак времена је почетак без краја и крај без почетка. Време се састоји од недељивих тренутака, а сваки тренутак је средина између две бескрајности. Тврђење да је време бескрајно је консеквенција тврђења Бруновог дела Dell' infinito, universo e mondi да је свемир бескрајан, и да се у средишту његовом не налази земља, као што се ни месец, сунце и планете не налазе.

У Лајбницовој монадологији опажа се непосредан утицај Ноланчевог схватања монаде као супстанције ствари. Кад се узме у обзир да је Лајбниц један од највећих мислилаца и еминентни математичар, постаје јасно колико је моћно било зрачење философема Ђордана Бруна. 

Брунова анализа физичког минимума - атома - донела је једно оригинално откриће. Изузетна дијалектичка оштроумност италијанског философа остварила је сјајан продор при његовом побијању Аристотелове претпоставке да је простор дељив у бесконачност. Наиме, у својој борби против Аристотела, према којем је осећао несавладиву аверзију, Бруно је успео да обеснажи Стагиранинов чувени аргумент против могућности да простор буде дисконтинуиран, то јест састављен из недељивих атома. Кад то не би било могуће, физички миними - излагао је Аристотел - пошто немају делова, при додиру морали би падати један у други, а према томе екстензитет простора не би могао да се оствари. Ово исто важи и за геометријске миниме, то јест, за тачке, које би при додиру падале једна у другу и не би могле да образују линију.

Овај доказ Бруно је побио на врло оригиналан и логички неоспоран начин, начинивши разлику између физичких и геометријских минима, атома и тачака, тих најмањих делова и термина који нису делови, него су границе које одвајају миниме, тако да ови не могу пасти једни у друге. Тиме је философ успешно отклонио главну логичку препреку да се дође до екстензитета простора, на којој је Аристотел инсистирао. Још више, тиме је италијански мислилац доказао да једна коначна количина не може ни актуално, ни потенцијално бити састављена од бескрајног броја делова. Ова Брунова аргументација, супериорна у односу на дедукцију славног логичара, истиче се својом капиталном вредношћу у историји доктрина о дисконтинуитету простора.

Указивање на разлике што постоје међу најмањим деловима супстанције, међу минимима, открило је дубину Бруновог философског ума, и непромашивост његове интуиције, и начинило га је претходником доцнијих атомиста и монадолога, као и оснивачем геометријског финитизма, на чијим ће основама развити своју геометријску доктрину српски филозоф и научник др Бранислав Петронијевић.

Ксенија Атанасијевић, Античка философија

Питагорејци, Епикур и Ђордано Бруно