Sudar kraljeva
Častoljublja imaš, ali ne i zloće koja ga prati.
Macbeth
Da ste moji sinovi obojicu bih vas prebila.
Ketlin Stark
Ako zid jednom padne, sve vatre će zgasnuti.
Kao što dobro znate, autor ovog bloga, tj. JA, jeste i sam pisac. Roman mi je (ajde da zajebem ono o sebi u trećem licu) omiljena forma, ali ne mnogo dugačak. Zapravo, kad sam pisao Plan crveno nisam znao šta mi je kad krenuh da sastavljam tekst. Roman je na kraju izašao na nekih 300 stranica, što je manje od polovine kraće Martinove knjige... Poslednji roman je baš kratak, pa se na promociji povela priča o kratkoći forme, kako je to kad pisac napiše nešto jezgrovito...
Kod Martina je, naravno, suprotno slučaj, pa možemo krenuti od toga. Naravno da se može uživati u dugim opisima (mada ne mora na 12 stranica biti opisana zavesa, kao kod Tolstoja), a komplikovana radnja sa mnogo aktera prosto zahteva dužu formu. Ima tu još nečega zbog čega je potrebno da se tako detaljno opiše jedan svet. U predgovoru je napisano da žene nose hermeline, a muškarci sjajne oklope, a onda se taj viteški (feudalni) svet suoči sa sivom realnošću. Posebno neprijatno (mada je za životnu situaciju u kojoj se našla to žestok eufemizam) za osobu (Sansa) koja veruje ili želi da veruje u takav, viteški, svet.
No meni su zanimljiviji opisi hrane, sva ta ovčetina u medu sa biberom, pita od jegulja ili divlje patke u sosu od brusnica, ili šta već, uglavnom sa mesom... Neretko akterima pripadne muka od te hrane koja se poslužuje kad spoljne okolnosti baš i nisu za proslavu. Nekad mi je delovalo da je bilo tu i obesti autora. Ali kad onda vidiš scenu u kojoj pripadnike elite gladan narod gađa crvljivom ribom (izmeđ ostalog) pa se onda oni kod kojih je pala ta riba pobiju oko ostataka - poenta je jasna. Ovakve scene zlopaćenja naroda u opsednutom gradu nisu česte, ali jasno vidimo kako izgledaju ratna stradanja. Pri svemu tome možemo videti (što nam je poznato od upućenijih isoričara takođe) da je narod po selima, na poljima, još gore prolazio - izložen planskom uništavanju ili prosto prikupljanju zaliha vojske koja tu prolazi.
Logično je pitanje - sudar kojih kraljeva? Na početku deluje da je reč o trojici, a onda se i Stanis uklučuje u borbu. Zapravo kraljevskih ličnosti ima sedmoro - Džofri, Renli, Stark, Stanis, Grejdžoj, Mens Rajder i Deneris. Ali Mens Rajder, o kojem inače samo čujemo, možda i ima neki plan za ceo Vesteros, ali teško da je to sedenje na gvozdenom prestolu. Deneris ima takve planove, zapravo ona je jedina legitimna vladarka, ali je poprilično izolovana - dok jedva nekako čuje da je uzurpator (Robert) mrtav i da je počeo građanski rat o njoj i njezinim zmajevima u Vesterosu ič ne znaju - i da je do nekoga stigla vest sada imaju mnogo većih problema. To je nešto drugačije nego u prvoj knjizi. Tako, da bez obzira na značaj broja sedam, ova teorija o sedmoro ne prolazi...
Ambicije kuće Grejdžoj su relativno lokalne (Sever na koji su se namerili je ogroman - nekakav miks Škotske i Rusije), a donekle bi se to moglo reći za Roba Starka koji sebe zove Kralj Severa, ali svakako da želi da utiče na to ko vlada u Kraljevoj luci (King's Landing), odnosno zna se koga tamo ne želi da vidi. Tako da se govori o sukobu petorice kraljeva. Pri tome treba imati u vidu da imamo u jednom momentu sukobljenih najviše četvoricu kraljeva - kada se Grejdžoj ozbiljnije uključi (napadne Sever), Renli Barateon je već ispao iz igre. Moglo bi se krenuti od kratke analize ovih kraljeva.
Kako već rekoh, Džofri je mali drkadžija, kome ne praštam na godine iako je on proizvod svoje porodice. No u ovoj knjizi se on i ne pita, zapravo se ne pita od kao je Neda Starka osudio na smrt, što nije izazvalo rat ali ga je zaoštrilo. Dakle, možemo pričati o Lanisterima, iako je na njegovoj zastavi i jelen Barateona (ali od njihovih ljudi može da računa na još ponekog lojalistu, dok se na kraju, posle poslednje bitke priča i da je Renli ustao iz groba da mu se pridruži). A kod Lanistera u ovoj knjizi vidimo Sersi i Tiriona. Tajvin, patrijarh klana, je naravno bitan, ali je udaljen i o onome što radi čujemo iz daljine, do samog kraja.
Sersi ili Sersei Lanister (Cersei Lannister) je nekima omiljeni lik, valjda kao negativac, a vidim da se Hilari Klinton identifikovala s njom (malo smeha u ova teška vremena, ali za mene bi bio spojler da dalje čitam). Opisana kao prelepa žena, sklona lukavosti, ali zbog temperamanta ne uvek spremna da je upotrebi (Tirion jednom reče da više voli svoje sestru iznerviranu i glupu nego smirenu i pametnu). Kad je raspoložena spremna je da prosipa svoje životne mudrosti, koji su neka psaudoničeanska filozofija. U kapitalističkom sistemu takva bi se oslonila na sistem, sledila ideje Ajn Rend, ovako u feudalnom mora da pribegne izvesnom nasilju. Uostalom, kao regentkinja ona je vlast, odnosno sistem. Njoj nasuprot je onaj koji bi trebalo da bude njen najbliži saradnik, njena desnica, zapravo The Hand njenog sina Džofrija - niko drugi do Tirion 'Bauk' (o njemu kad dođemo do omiljenih likova).
Renli Barateon (Renly Baratheon) bi delovao kao dobar momak koji je podlegao iskušenju (da ugrabi presto) i to onda platio. Samo što Renli nije dobar momak. On deluje u nekoj meri prostodušno, a ne kao neko ko bi nešto skrivao. Dosta rano se proglasio za kralja i demonstrirao silu, da bi bio ubijen u misterioznim okolnostima a da nije imao ni jednu bitku! No još u Igri prestola možemo videti kako on u Savetu (dok je njegov brat, kralj Robert, uglavnom odsutan) zbija šale sa Maloprstićem (Littlefinger). Ako bi taj lihvar, profiter i izdajnik imao velikog uticaja tokom Renlijeve vladavine, jasno je da ovaj ne bi mogao biti dobar kralj.
Rob Stark je Kralj Severa, krunisan na kraju prethodne knjige. Za njega samo čujemo, njegove pobede, on se ne pojavljuje. Predlog koji je dat Lanisterima, sa ciljem da se odbije, bio bi im možda prihvatljiv da je on pred Kraljevom lukom. Tada međutim, i pored Džejmijevog poraza Tajvin deluje dosta jako. Kasnije se situacija na terenu menja, Rob u nekoj meri preti lanisterskom Zapadu, ali nije sasvim jasno može li isti stvarno zauzeti.
Stanis Barateon (Stannis Baratheon), takođe ponekom omiljeni lik. U nekom smislu on je etički antipod Tirionu. Dok Tirion uzima ironičan, a često i ciničan stav prema vlasti, prestolu i slično, a neke stvari jednostavno ne bi uradio (ubistvo rođaka, da bude kin(g)slayer), Stanis deluje kao apsolutista po pitanju ciljeva (pre svega prava na presto, no takođe i nekog svog viđenja pravde) ali sa veoma malo ograničenja u njihovom sprovođenju. Ipak, on nije manipulant (barem ne po pitanju ciljeva, dok njegova upotreba crvene sveštenice Melisandre i monoteizma jeste manipulativna, ali pitanje je ko tu kime manipuliše). Ne bi mogao u tom smislu da se poredi sa Etelhelmom (Poslednje kralejvstvo) ili sa Otom iz prikvela House of the Dragon. Međutim, po svom egu, ali takođe nekom smislu za pravdu (naravno kako je on vidi), podsetimo me je na Walta - Heisenberga, naravno iz serije Breaking Bad.
Stanis je bio veoma uspešan u početku, iako spor da se pokrene. Preuzeo je dobar deo vojske svog brata koga je ubio ako ne svesno, onda nesvesno. On je u tom trenutku bio u snu, izgleda da je upravljao nekakvim duhom, dok je napustio svoje telo. Benandanti tako rade u snu (kult sa severa Italije), ali oni preuzimaju telo životinje, obično. No možda je deo Stanisove ličnosti, a pod manipulacijom Melisandre zapravo "upravljao" tom utvarom... Ubistvo uz pomoć magije dogodilo se i u Stormsendu (prestonica Barateona) gde je zapovednik uporno odolevao pobedi. Ali na King's Landing se kreće otvoreno, Melisanda čak nije prisutna zbog pretnje pobunom Stanisove vojske. Tamo će se nadiruća vojska suočiti sa nekom vrstom magije, tačnije alhemijom (divlja vatra je zapravo Martinova verzija grčke vatre, oružja koje je branilo Konstantinopolj). To, kao ni sva umešnost Tiriona neće biti dovoljni da spasu grad - Stanisa je poraza koštalo to što je precenio udaljenost Tajvina i glavnine lanisterske vojske. Ovaj tipični faustovac je bio neumoljiv i razbio je opsadu Stanisove već iscrpljenje armije.
Kuća Grejdžoj (Greyjoy) vlada Gvozdenim ostrvima. Ime već dosta govori - gvožđe (rudarstvo) i život od mora (pre pljačka nego ribarenje) glavne su privredne grane. Njihov porodični moto takođe sve govori - Mi ne sejemo. Na grbu im je sipa, dok religija govori od utopljenom bogu, Lavkraftov uticaj je ovde je evidentan.
No oni su u stvari nekakva pervertirana verzija vikinga. Ta religija, ne mnogo opisana i na prvi pogled mračni kult, zapravo ne zanima većinu njih. U ovoj knjizi samo Teonovog strica. U nekom smislu je ponašanje kralja (Teonovog oca) prikaz kako antilanisterska strategija ne može lako da funkcioniše. Na prvi pogled deluje da je lako okupiti ljude da se bore svi protiv najbogatije i verovatno najjače feudalne kuće - Lanistera - koji su se mnogima zamerili. Ali pri pravljenju planova zaboravlja se da (potencijalni) neprijatelji Lanistera imaju oprečne ciljeve (recimo dva brata koji hoće isti presto) ili da mogu proceniti svoje snage tako da im baš ne odgovara da jednostavno zauzmu Lannisport, kad im se kaže. Stari Grejdžoj spada u takve, pri čemu ne treba zaboraviti da ima neraščišćenih računa sa Stakrovima, koji su mu prilikom ranije pobune ubili dva sina. Teon je bio talac Starkovih.
Teon Grejdžoj je moje razočarenje ove knjige, time i dodatni kvalitet, jer realno je da nas neko razočara. Mada mogao sam ga bolje proceniti u startu, dok se kurči pred ženskom na palubi broda kad ide da preuzme presto. Ipak, svidelo mi se kako je spreman da rizikuje i tako se dokaže pred onima koji su ga potcenjivali. A u početku mi je delovao kao jedan viking iz poznatije nam istorije - Sigtrigr (The Last Kingdom). Ja mogu da razumem nekoga ko je od svoje desete do dvadesete godine bio talac Starkovih gde nije bilo maltretiran, al je držan po strani (ironično, jedino se Rob Stark stvarno družio s njim), pa onda kad se vrati s ponudom tog Roba Starka rođeni otac ga ismeje i odbije, dodeli mu marginalnu ulogu, slabiju od sestre Aše koja ga je takođe ponizila u napadu na te iste Starkove. I onda on odluči da se proslavi smelim planom - zauzimanjem Zimovrela, što nikome u skorije vreme nije uspelo! I u tome uspe i tu prestaje njegova sreća, pa i pamet. Pitao sam zašto bi neko ubio pekareve sinove, uvaljao ih u smolu i okačio da vise predstavljajući Brena i najmlađeg Starkovog sina?! Svi će da ga mrze, a dovoljno je da se Bren negde pojavi, pošto mu je pobegao... Dobio sam jednostavni odgovor: Zato što je kreten! Saspens sa kojim su predstavljene vesti o Brenovoj smrti koje prvo stižu do Tiriona Lanistera, tek kasnije do njegove majke Ketlin, pravo je umeće pisanja. Bren je predstavljen tako živo da ga nisam mogao videti mrtvim (uostalom, njegovi snovi to nisu predviđali, ali staro je pitanje - mogu li klervojanti predvideti svoju smrt?). I onda se on vraća, u poslednjem poglavlju u razrušenom Zimovrelu!
Tirion je stari znanac, u prethodnoj knjizi se videlo kako razmišlja, a ovde koliko je sposoban. On je arhitekta odbrane Kraljeve luke, tvorac planova koji omogućavaju ozloglačenim Lanisterima poneki savez, a pri tom sve vreme mora da pazi na svoju rođenu sestru koja mu radi o glavi! Na kraju čak lično predvodi ispad odbrane grada i borcima se obraća baš tako - kao braniteljima grada, a ne kralja Džofrija, Lanistera i njihove udaljene prestonice... Negde u toku najveće krize, de facto opsade grada, kad narod gladuje i spreman je da i linčuje, on saznaje da njega najviše mrze - Sersei i ostali bili su tu i u vreme Roberta, što su bili mnogo bolji dani; on je došao i doveo neke divljake (gorštake koje je pokupio u prošloj knjizi, kada se izbavio od Erinovih). Nikad valjano procenjen, to neće biti ni na kraju, teško ranjen u bici možda se čudi što ga rodbina nije dokusurila. Spasitelj nije on nego otac mu Tajvin, koji je bio daleko dok je grad bio opsednut... Dakle pozicija koja ima dodirnih tački sa Teonovom (potcenjivanje, omalovažavanje) ali vidimo kako se on s time nosi i kako će se nositi ćemo videti.
Sansa Stark mi je takođe jedan od omiljenih likova. Za nju me vezuje jedna anegdota (mada tada nije imenom pomenuta, pa mogu biti skoro siguran da je o njoj reč). Pre desetak godina bio sam na Beoconu (konvencija fanova fantastike) i priča o Tolkinu bila je posle priče o Game of Throns, kako je kasnila satnica ušao u salu sam ne znajući ništa o toj seriji. Devojka koja je govorila, obučena u Martinovom fazonu govorila je: ... i tako ona mučena, tučena, pečena, sečena i sve to trpi zato što nema pišu, pa mislim se pička ti materina! (sledi aplauz) Valjao sam se od smeha. Danas znam kakva je neopevana glupost tada izgovorena.
Sansa je neko koga sam bio spreman da otpišem čitajući Igru prestola. Njena vučica Ledi (prikladno ime) rano je ubijena, ona je manipulisana od strane Lanistera. Samo je Džofrijev nepatvoreni socijalni kretenizam mogao da je trgne. Od onda je pitanje da li će Sansa održati zdrav razum, dok izdaja svoje porodice (Stark naravno, ona je samo verenica kralja Džofrija) ne izgleda više kao opcija. I Sansa ostaje razumna, a možda jedini koji joj je od pomoći tu je paradoksalno Sendor Klegani, The Hound (Pseto je diskutabilan prevod, al kako prevesti?) - o njemu videti ps.
Ketlin Stark je lik koji mi se u prvoj knjizi isprva nije svideo, a posle sve više jeste. Ovde je pomalo slično, al ipak drugačije. Na početku je vidimo kao majku koju njen sin koji je postao kralj (i naglo odratao!) više ne sluša, razmišljanja tipična za ženu i majku u njenoj porodici. Iskreno, nije moja šolja čaja (krigla piva, rog vina), ali objektivno ne bih imao šta zameriti. Iako bi ona da se odmori kreće na važnu misiju kod Renlija Barateona, a onda mora da pregovara i sa Stanisom. Ženska snaga i mudrost u "muškim" poslovima. Muče je slutnje koje se obistinjuju, ali ne kako bi neko mogao pomisliti (ili da kažemo predvideti, kako bi to mogao očekivati neko ko nije prorok?!). Katastrofa neće doći od Lanistera, nego od Grejdžoja daleko u severnoj domovini, gde su joj najmlađi sinovi. I onda onaj njen razgovor sa Džejmijem Lanisterom koji tu postaje prvi put zanimljiv - ubica koji već zna da je u paklu pa se ponaša tako znajući da nema šta da izgubi, a ne može ni da dobije...
Moglo se nešto reći i o Džonu Snou, ali dosta je bilo... Svoj karakter pokazao je kada nije ubio zarobljenu divljanku. Primoran je da se predstavlja kao izdajnik Noćne straže, pa videćemo. U sledećoj knjizi možda nešto i saznamo o misterioznoj pretnji sa najdaljeg severa, iza Zida.
Ivan Vukadinović
p.s. Ima ko bolje poznaje Martinov svet od mene, a bolje i opisuje likove, pa uživajte:
Sendor Klegani: on je super lik, ali to je nesto najdalje od "zdrave filozofije" 😂 Čovek je istraumiran jos kao dete od 6 godina, brat ga unakazio i nad nije kažnjen i još dobio na moći i uticaju, ima jos PTSD od toga kad god vidi vatru, ostatak porodice izgubio, od 12. godine služi Lanistere i ubija za njih kad narede. Nema ništa u životu, ni veze ni prijatelje ni zemlju, samo taj posao gde da tretiraju bukvalno kao psa. Naravno da mrzi ceo svet.
Jedina osoba s kojom može da iskreno razgovara je klinka od 11 godina koja je politički zatvorenik ljudi koje on sluzi, i on je štiti i poverava joj se a istovreno se stalno svađa s njom i priča joj kako je glupa da veruje u ikakvu dobrotu u svetu, a očigledno da i on na nekom nivou želi da veruje i da je ona u njemu to probudila, pa joj onda nudi da joj bude vitez zaštitnik - ali je previše sjeban za to.
Ivana Cvetanović
Коментари
Постави коментар