О политичкој и другој анонимности

 Ко не изгуби никад, није спреман круну да пронађе.

Емили Дикинсон

Како је комотно пљуцкати са висине заштићен својом анонимности, ништа не ризикујући, без икакве провере (својим и свога) живота, најзад одсечен од оног чисто људског. Угодно, комотно и испразно. Практично већ сам дао основне црте политичке анонимности, а сада ћемо на појединости. Дотакнућемо се оног културног или духовног...

Пре свега, анонимус ништа не ризикује, али колики је стварно ризик, онда кад је стварност виртуелна?! Реално, не велики и зато је ово још најмањи проблем. 

Тачно је да неко може да износи ставове или улази у личније сукобе па да је рањив зато што га је могуће пронаћи. Ценим да ипак вероватноћа напада због нечега на фејсу није велика. Твистер је ваљда нешто друго, пошто тамо износе ставове већ познати, па се онда то дели надалеко... Али ја говорим о ономе чему присуствујем. Иако не верујем да ћу бити нападнут чак и кад пређем на личније ствари (и психолошке закључке) и приватне поруке, ипак није исто. Пример од десет година је када је лик себи дозволио да на мом зиду буквално псује неком матер. Зата Бивотиња, ако га се неко сећа. Рекао сам да нисам много осетљив, уосталом обојица су мушкарци, па могу се разјаснити. Љубазно сам га замолио да се представи. Када је покушао бити духовит, блокирао сам га.

Нешто је већа могућност да имаш последице у виду посла - запослења, губитка сарадње или притисака од оних изнад. Колика је она стварно, не знам. Једно је радити у Београду на професионалној позицији у великом систему, друго у некој општини у малом месту. Још су најрањивији они који траже посао, тако је и на трулом западу. Имао си интервју, онда онај који те је интервјуисао жели мало да види ко си. Да ли стварно стојиш иза оне нашминкане корпоративне слике коју си представио. Немати налог није баш препоручљиво. Зато ће неки имати два налога "на друштвеној мрежи" (песма Дисциплине Кичме) један стваран, али сведен, аутоцензурисан; други распојасан, а ако се износе политички или радикални животни ставови некако искренији. Само што се онда иде у екстремизам, ваљда да би се надокнадило оно што прећуткујемо на другом налогу (и наравно у животу). Тако је то - неко има два налога, неко носи два телефона.

Теоретски је могуће и да је неко запослен политички, да некоме нешто дугује, а онда анонимно заступа супротне ставове, практично се бори против себе у животу. Овакав случај би могао довести (а може бити и последица) жешћих психичких проблема. Могуће је да и меритократски имаш неко запослење, али ставови су ти супротни корпоративној култури. Рекао сам извиканом комунисти да можда ради за америчку фирму. Није то нешто што сам извукао из буље, него животна ситуација - мој комшија је стварно рекао да наступа са лажним налогом зато што ради за америчку фирму. Мада његови ставови су били више некоректни него радикални. Али он се брзо сморио од анонимности (макар на фејсу, пошто је напустио исти). 

Већи је проблем што анонимно изнети ставови не пролазе проверу реалности. Замислите да неко качи слике и снимке како се проводи; а овамо Морфеус, Матрикс, пролетери свих земаља, мрски Запад... Не иде баш. Разумљиво је зашто онда жели да своје ставове потпуно одвоји од свог живота. Само, желите ли подржати идеје онога ко их не живи?! Можда такав и нема неки свој живот, па онда нема ни искуства, само понавља оно што звучи кул, иште лајкове. И такав ће ти онда рећи "Уозбиљи се". Сократе човек буди немој нас сјебат као грожђе, рече давно пјесник. 

Неизвесни Анастас Петронијевић је изашао са идејом како се на море иде тенком или никако, пошто је море свакако у иностранству, па онда си издајник ако износиш девизе из земље, трошиш негде ван. Занимљиво да га је лајковала особа која се радо слика на мору, ал' то је посебан проблем... Можда тај стварно не иде на море, али замислимо га на слици где има сасвим солидан мобилан телефон, увозни наравно. Ако већ мора имати сокоћало (дискутабилно) може и неко половно, најјефтиније... Или тога пас нема за шта да уједе, па му је онда лако рекламирати скромност (само из неког разлога има сталну интернет везу и времена да виси на друштвеној мрежи). Исти је онако надмоћно нападао жене за све проблеме света, па замислимо га на слици са неком... Уопште, пробајте да замислите оне чије вам идеје делују примамљиво, ако су вас већ ускратили за то да их видите ко су. 

Или да мало проширимо причу - духовност. Неко ће да сипа флоскуле о победи духа над материјом. А да мало представи нешто из свог живота (дакле материјално - свакодневно и овоземаљски) које трансцендира оно чисто материјално и тиме постаје духовно. Концерт Ника Кејва, на пример. Уопште, што је неко анонимнији, лакше му је да сипа фразе. Представљање свог живота натерало би га да размисли колико је нематеријалан. Ако је материјално за мене оно овоземаљско, духовно је поетски израз за интелектуално, или барем ментално. Неко ко стоји иза својих ставова, макар они били о свакодневном животу или модерној уметности и уноси неку своју страст, постаје тиме духован. Дакле, анонимус не може бити духован, у овом смислу. И да има неке страсти у његовим речима, како да знамо да то није глума или прикривена фрустрација? Таква страст нема у себи ничег духовног...

Анонимус је одсечен од оног чисто људског. Конкретно, догоди се комеморативни скуп, који су сазвале политичке странке, да се не лажемо. Ипак, велики број људи прошета достојанствено, у скоро потпуној тишини. И онда "председник свих грађана" уместо да каже (а могао је и прећутати па само деловати) - добро, схватио сам поруку - разговараћемо о захтевима, а они су такви да се може барем разговарати, а нешто је требало урадити и без икаквог протеста (оставка министра) - он ће рећи: направићу митинг већи него икада. Па која је чисто људска реакција на тако нешто?!? Она нељудска је академско пљуцкање са висине (олимпска анонимност), јер они су сви исти, глобалисти, итсл. 

Наравно, има и оних са сасвим личним профилима који су громогласно несврстани. Њена позиција је да је то због фрустрација из времена древног режима (наравно, није баш тако речено, али очигледно је). Ова позиција је рањива, стварност је напада, али јесте чисто људска и зато заслужује макар неко поштовање. 

Ако анонимус крије себе као змија ноге неће увек бежати од оног личног - тумачиће туђе постове на личном нивоу. Но прво морам признати да сам се пронашао у речима Удба Бокана. Он је навео "другу групу демонстраната" који су у фазону гив ми фајв, јер се сећају оног од пре 23 године. Има ту иситне и живописно је речено, само што је омашио годину. Студентски протести су оно што мени лично више значи. Анонимусу је доста само један снимак заставе Ферарија (уз пригодни коментар) да кисело примети како су неки одртавели и тако нешто. Од онда је прошло преко четврт века, ко је тад био студент сад је човек средњих година. Чак и кад се признају килограми и године, овај ће наставити с покушајима сарказма (прави сарказам тражи интелигенцију, кај не), па колико година и килограма тај има?! Уосталом, њему је лако - са таквим ставовима он никада и није био млад (ерго, није могао остарити). 

Ко се дистанцира од свог живота, тај сам себе дехуманизује. То се већ могло наслутити из претходне тачке. То се види у ставовима према летовању, женама у јавном животу, "сексуалном тржишту", бризи за куце и маце, томе што је неко изашао на улицу... Како је лако на све то се попишати када смо сакрили своју људскост. Или пропагирати нешто у суштини нељудско. И такви ће сутра тражити неку емпатију наравно не за себе, него за нешто што је (објективно, њима?!) важно. Или можда ипак за себе, јер зашто неко не би представљао личне проблеме као опште, кад већ о његовој личности појма немамо!? Е па - неће да може - ћути и пуши!

Иван Вукадиновић

Приватност и анонимност - мало високопарно, теоретски, уопштено...

Извештај из 1996 - кад сам већ личан

Путовања малог дива - егоманијак као што сам ја неће крити када га неко похвали

Хераклит је био у праву - филозофија долази из личних прилика, личног неупадања у фиоке.