Beskrajna priča - Unendliche Geschichte

 U prošlosti ljudi su često dolazili u Fantaziju da bi Detinjoj Carici davali nova imena, sve lepše od lepšeg – tako mu je rekla. Dakle, ipak je postojao put iz jednog sveta u drugi!

„Za njih je blizu, ali za nas je daleko

previše daleko da stignemo do njih“

Mihael Ende, Beskrajna priča

I tako smo saznali da Nemci (posle braće Grim) mogu da pišu fantastiku. Ali kakva je to fantastika? Ona se ne uklapa u onu već oveštalu "žanrovsku" podelu na naučnu, epsku i horor. Natprirodna fantastika (što jeste izraz iz teorije književnosti) svakako jeste, ali epska...?! Uostalom, Tolkien je govorio da piše fairy tales, što se prevodi baš kao bajke. Ali nije ovo LOTR, mada ima dodirnih tačaka, možda više sa Hobitom. Nije reč ni o "klasičnoj" bajci kakva bi bila ona od pomenutih Grimova (osim Bremenskih muzikanata, sve njihove bajke su "ulepšane", dakle donekle cenzurisane narodne priče, izmenjene da se uklope u buržoaski moralni kodeks XIX veka). Ovde nema moralne ambivalencije, tako omiljene autorima epske fantastike, čak veoma malo ima onoga što bismo mogli nazvati zlo (dva lika, recimo), ali ima iskušenja. Unendliche Geschichte je najsličnija Alisi u zemlji čuda. Iako sasvim čitljiva i razumljiva deci (pred tinejdžerski uzrast, recimo) ona će privući i odrasliju publiku preispitivanjem života i brojnim kulturnim referencama.

Kao i sve bajke i ova sledi Kembelov put heroja, no kako ovo nije klasična bajka, ni taj put nije "klasičan", ako takav postoji (dužan sam i dalje da predstavim takav put kod Tolkina, Martina, Lukasa, Herberta...). Da na put kreće dečak to nije čudno, mada obično na Put kreću oni malo stariji - momci, tinejdžeri (naravno u novijim delima i devojke ili devojčice - kako je kod Martina ili Džordana). Ali naš junak na put kreće dva puta - kada knjigu Beskrajne priče ukrade i skloni se da bi je čitao, i kada u samu tu priču uđe. Treće i najveće iskušenje je ono što je takođe bitan deo Kembelovog puta - povratak kući, povratak iz Fantazije u ovom slučaju. Iako bitno, nije uobičajeno da se toj fazi poklanja mnogo stranica - odluka o povratku teži ka tome da bude dramatična ali relativno brza (Gospodar prstenova). 

Deo puta naš junak prolazi kroz drugoga, budući da knjigu čita. Iako to ne vidimo u strukturi dela niti nameri, delo time postaje pomalo postmoderno - odnos teksta i čitaoca. Tako na momenat će nam se učiniti da je Atrej junak knjige koju dečak Bastijan "samo" čita, ali onda vidimo da je sam dečak bukvalno pozvan u knjigu (tj. priču), drugog rešenja nema. Tako se potvrđuje da je reč o herojskom putu dečaka s imenom Bastijan Baltazar Buks, imenom kojeg će morati da na momenat zaboravi. Ovakvo "maskiranje" glavnog junaka nije tako retko - u filmu Fury i trilogijama Godfather i Star Wars saznaćemo do kraja ko je zapravo glavni junak, o čijoj inicijaciju je tu reč.

Kulturnih referenci, koje sam pomenuo, ima dosta i osvrnućemo se na neke. Kada se Atrej vukodlaku predstavi kao Niko, to je očigledno podsećanje na Odiseju. Jedno poglavlje se zove Glas tišine, to će onoga ko je pročitao podsetiti na knjižicu-uputstvo Helene Petrovne (tišine je najmanje u tom poglavlju, ali bi se ono moglo povezati sa uputstvima koje nam HPB daje za duhovno putovanje). Značaj imenovanja duguje dosta antropologiji, a viđen je često u fantasy pričama, i u nekim mnogo kasnijim. Dosta toga ova knjiga duguje savremenoj nauci. Mada nema direktne veze odnos posmatrača i posmatranog mogao bi podsetiti na kvantnu mehaniku, ali može postojati i van toga, nije nemoguće da neko ko zna samo za "klasičnu" fiziku poželi da bude deo priče koju čita. Slično bi se moglo reći za opis ničega, tj. kako je opisano Ništa, neki kažu da je to najubedljiviji opis u književnosti.

Kako bića Fantazije samo donekle mogu da rešavaju njene probleme, biće neophodno da se Bastijan umeša, da uđe u delo. On isprva okleva, dok nije oklevao da uzme samu knjigu u kojoj je Beskrajna priča. Ono prvo je pobeđivanje onoga što danas zovu zona komfora, napuštanje uobičajenog života, makar na 24 časa. Ali ući u priču znači "pobediti sebe" (da upotrebim frazetinu) u smislu onog ja ne mogu - dakle pobediti sopstvena ograničenja. Kada je Bastijan to učinio mogli bismo reći da je priča ispričana, a tek smo na polovni knjige. Zaista, kao da je tu bio neki antiklimaks, pa su naredna poglavlja postajala manje zanimljiva, iako ne mogu reći da je neko dosadno. Ali rekosmo da mali Bastijan ima i treće, u ovom slučaju najveće iskušenje. Ovaj antiklimaks i kako je prevladan mogu objasniti samo kroz filozofsku poruku ove priče - barem ono kako sam ja tu poruku video.

Dakle, sa bolešću Detinje Carice širi se Ništa koje guta Fantaziju, dok se sama njena bića u to Ništa bacaju, da bi izašla u "stvaran svet" - kao laži! Ja nisam pristalica razmišljanja u pojmovima koji postaju etikete (što bi reko Handke: ja nisam pisac, ja pišem!). Prema takvoj "etikeciji" fantazija je nužno nešto loše, dok je imaginacija dobra. Imaginacija je dobra zato što se ne odvaja od ovog sveta, u smislu onoga što je ostvarljivo, zapravo teži ka praktičnim rešenjima. Mihail Ende, iako ne kritikuje fantaziju kao takvu, dosta toga je rekao o problemu ostajanja u fantaziji, što je smisao trećeg i poslednjeg Bastijanovog iskušenja. U tom smislu fantazija će se u "objektivnoj stvarnosti" pojaviti kao ništa, a njen uticaj na ovaj naš materijalni svet je obmana, laž. Da bi biće našeg sveta ušlo u fantaziju, a posebno da bi izašlo iz nje - dužno je nešto da žrtvuje. 

Kada imenuje Detinju Caricu i reši problem bolesti nje i cele Fantazije (lepim imenom Mesečevo Dete) Bastijan tek treba da se suoči sa najvećim neprijateljem - sobom. Ova bitka je utoliko teža jer on gubi svoja sećanja. Ako postane vitak, jak i hrabar zaoboraviće da je nekad bio debeo i plašljiv (zamislimo Martinovog Semvajsa u takvoj ulozi!). Time će zaboraviti sve povezano s tim, školu, svog oca... Problem nije samo osloboditi se iluzije moći koja nužno dolazi od posedovana AURIN-a koji štiti i omogućava ispunjavanje želja, nego što se gubi sećanje na ono što je bilo pre iluzije. Tako Bastijan rizikuje da se nađe u stanju večne infantilnosti, u kojem su bivši vladati Fantazije. 

Na kraju imamo povratak Bastijana kući, obećanje da će biti drugačije koje ne dolazi samo od njega, nego i njegovog oca (posle smrti majke njihov odnos je postao hladan); najzad otkrivamo starog Koreandera, antikvara kojem je Bastijan knjigu "ukrao" (a da njemu takva knjiga ne nedostaje) kao nekoga ko je dečaka na svojevrstan način inicirao u potragu.

U nekom smislu Beskrajna priča postaje pozivnica čitateljki ili čitaocu da se u tu priču uključi, pa ako ne baš glavni akter, može postati deo druge priče koju ćemo ispričati neki drugi put.

Ivan Vukadinović

A-ha take on me

Kako sa Zlom

Borba protiv Mordora - kakva je moja Družina Prstena