Невоље са ђаволом

 Ђаво је бестелесно, разумно створење, чија је воља начелно зла, тј. потпуно је испуњена жељом за чињење зла. Такво опште одређење у складу је са различитим представама ђавола у различитим религијама, филозофским доктринама и народним веровањима.

Лешек Колаковски, Невоље са ђаволом

Оваквом дефиницијом почиње књига и та дефиниција је поприлично добар опис како религија и народне представе виде ђавола. Поставио сам негде задатак да се открију нелогичности. Један занимљив одговор је како би онда ђаво водио други свет (заснован на начелу зла) а не могу постојати два света. Слично ономе што сам ја формулисао на други начин. Други одговор је донекле оспоравање мог питања, јер се на ђавола може гледати као на "део бирократије", како се иначе може тумачити Стари завет, те како је то радио Булгаков рецимо... Што видећемо није много далеко од Колаковског. Нешто касније како сам одговорио...

Моје побијање иде следећом линијом. Све зависи од дефиниције зла. Не зашто зло мора да постоји, него шта је уопште. Ако је зло недостатак добра, ђаво је биће тог недостатка до те мере да не може да постоји. Постојање је добро, непостојање је зло, а непостојање не постоји. Дакле, како зло по себи или "као такво" не постоји, не постоји ни ђаво, ШТД. Што је отприлике доказ који је дао Спиноза, а и ја пре скоро деценије. 

Но ова линија доказа иде линијом коју сам одабрао јер зло као независно не признајем. Да би такво зло постојало требало би да постоји "друга стварност" како је речено. Међутим, када би прихватили да је ђаво владар над тим "независним царствима", његово постојање би се могло побити сличном линијом доказивања. Такав принцип независан од нашег добра би онда постојао, а ако постоји онда је добар барем за себе иначе не би постојао. Ђаво је добар бар за себе, тиме није тачно оно што је речено за његову вољу - потпуно је испуњена жељом за чињење зла. 

Али многи људи, рећи ће неко, такође и верски текстови, народна предања, нису баш доследни у таквом дефинисању ђавола, па ђаво као лик код њих итекако постоји. На крају своје књиге Лешек пише похвалу недоследности. Зашто онда логички побијам постојање ђавола, с ким се грудвам? Ја реплицирам оним верницима који ће рећи (односно који су ми говорили) у стилу ђаво је сасвим зао, а ти си у његовим канџама. Истина, давно је било кад сам то чуо, од више година до преко деценије... Међутим, ако се прихвати да ђаво није сасвим зао, онда се прихвата да је понекад у праву, а како говори све супротно од званичне вере (тј. Бога), испашће да некад Бог није у праву, односно његови тумачи...

Даље би се могло размишљати о мојим мотивима. Кад већ ђаво не постоји, зашто ме толико занима? Да сам писао о збирци прича о ђаволу, или нашироко о сатанистима. Но нећемо се тиме бавити.

Пређимо на књигу, коју одликују две ствари. Када сам поставио горње питање добио сам и реакције у смислу ругања, па сам одговорио да Колаковски као интелектуалац постулира нешто што ће сам критиковати, па није исправно усмерена оштрица спрдње. То је само делимично тачно, а видећемо како. Можда је то зато што је Колаковски сам верник (?) или пре зато што је прихватио оно што у једном свом излагању (које је овде у књизи) да се бави "заштитничком" а не "полицијском" критиком. У том смислу биће благонаклон и према идеји ђавола.

Други разлог је што се Колаковски не бави само ђаволом, а ни ту само његовом верском перцепцијом. Заправо је књига збирка текстова, што сам током читања схватио. А ипак се неки утисак стиче самим редоследом тема, како се од тога како је ђаво ушао у политику прелази на социјалистички систем... Ако је ову збирку дао наш приређивач, биће да је добила неко одобрење од наследника. То не значи по себи да би сам Колаковски тако поређао текстове, али ствара одређени утисак о којем овде говорим. Уосталом, то јесу све његови ставови, независно од реда излагања.

Првих четрдесет страница написани су под не много креативним насловом ЂАВО. Ту је поприлично добро описана идеја, од саме дефиниције прехришћанских концепција (Најстарији ђаво) да би се наравно највише бавило хришћанским виђењем ђавола и неким модернијим идејама с ђаволом у вези. Идеја је како ђаво није "изворно" хришћански, односно библијски, односно старојеврејски концепт, него долази са иранске висоравни (Утицај манихејства), што је тачно. Колаковски је могао додати како ни спаситељ није изворни концепт, јер зороастрејци знају за Саошјанта који је такође рођен од девице мајке, победиће лаж, етц. Хронолошки је старији од Исуса Христа, а као и друге концепције утицао је на Јевреје у време тзв. вавилонског ропства. Јудаизам није после тога изгледао исто, а ни хришћанство као наследник не може бити лишено утицаја. Sitting in the water, the girl, who has "not associated with men" will receive "victorious knowledge." Her son, when born, will not know nourishment from his mother, his body will be sun-like...

Вратимо се ђаволу. Како је дошао као "страни елемент", Црква није знала баш шта ће с њим. С једне стране користан, с друге отвара нека нова питања. Рецимо како се тако негативно биће уклапа у Божију савршену вољу и планове? Може ли ђаво бити спасен? Оправдава ли човека за његове пропусте (ђаво ме натерао)? 

Све те дилеме неће ни мало спасити од прогона не ђавола као таквог, него вештица, особа са ђаволом повезаних. Ако чувени потписани уговор са ђаволом није њему од кључне користи (јер ће свеједно скоро свако пасти пред сопственим жељама) Цркви је био користан да окриви његове потписнике (и ако се такав уговор никада не нађе) да су својом вољом починили кардинални преступ. Колаковски одмерава појаву, која ипак није била толико честа, да људи стварно се обраћају ђаволу кад већ Бог не помаже (сиромашним људима) и кад их се већ у име Бога прогони. Такав пут прошли су италијански Бенанданти који су оптуживани за вештичарење, па су са "беле" прешли на "црну" магију.

Занимљива је овде и Лешекова опсервација како ђаволи (или анђели или демони) као бестелесна бића нису мање нелогични од Бога, па ипак ће много чешће вера у исте бити описивана као сујеверје или празноверица. Ако уопште можемо замислити бестелесна бића, не сусрећемо се с парадоксима - с обзиром да ови нису описани као свемоћни па да се питамо како допуштају ово или оно... 

Тако долазимо до ситуације у којој је ђаво практично отписан од стране званичне цркве (свих већих деноминација) да би васкрсао у мањим култовима, те посебно у култури и уметности, не увек као негативан лик.