Elementarne čestice
Sama po sebi, želja je - za razliku od užitka - izvor patnje, mržnje i nesreće. Svi filozofi - ne samo budistički, ne samo hrišćanski, već i filozofi dostojni da ih se tako nazove - podučavali su upravo to. Rešenje koje nude utopisti - od Platona, preko Furijea, do Hakslija - svodi se na gašenje želje i neutralisanje patnje, i to tako što će svaka želja biti momentalno zadovoljena. Nasuprot njima, erotsko-propagandno društvo u kojem mi živimo teži organizovanom pristupu požudi, ono hoće da razvija požudu sve dok ona ne dosegne neslućene razmere, a da pritom njeno zadovoljenje ipak ostane u sferi privatnosti.
Mišel Uelbek, Elementarne čestice
Kada sam pročitao prvi roman Uelbeka, čuh da prema ovom piscu nema neutralnih - čovek ga ili omrzne ili mu se vraća. Kod mene je bilo jasno ovo drugo jer odgovarao mi je njegov hladni analitički um. Koji, uostalom, možemo videti u citatu gore.
Krenuću od konačnog utiska, a to je da je Elementarne čestice sigurno feel-bad roman. To je uprkos britkom smislu za humor, donekle baš zbog toga... Po pravilu nema izlaza, život se ionako završava smrću a to ovde iznova i iznova vidimo. Nema drugog smisla ("višeg" neki bi rekli), Uelbek je nihilista. Ipak, on je ponudio dva rešenja koja nam daju njegova dva protagonista, dva polubrata. Jedno od ta dva rešenja je globalno...
A prvi utisak je da će ovo biti SF roman, uostalom poznato je koliko je Uelbek cenio taj žanr, mada ne bih rekao da su ga tu svrstavali. Mišel Đeržinski, osoba svakako zanimljivog imena, molekularni biolog koji se razume u kvantnu mehaniku (kako bi i trebalo) postaće začetnik, ni manje ni više nego metafizičke revolucije, saznajemo. No dotle treba doći, a njegov lik, čoveka koji praktično i ne živi, nije dovoljno zanimljiv da bi bio jedini nosilac radnje.
Prvi deo, Izgubljeno carstvo, upoznaje nas sa porodičnim istorijama. Ko nije čitao roman a namerava (ah, da spojlere očekujte od sad pa nadalje) dobiće moj savet: ne udubljujte se mnogo u zaplet, likove, tačnije životne priče, posmatrajte kao nešto što ocrtava atmosferu. Recimo da u drugom delu saznajemo bitnu činjenicu za život Mišelovog polubrata Bruna (koja bi svakome bila bitna, pa i njemu), pa sam pomislio da je to navedeno u prvom delu. Da mi nije promaklo?! Međutim, nije, drugi deo obiluje flešbekovima pa saznaćemo dosta o životu Bruna i njegove partnerke.
Evo šta kaže zadnja korica: Polubraći Mišelu i Brunu zajedničko je samo jedno: majka. Mimo toga, teško da imaju dodirnih tačaka. Mišel je molekularni biolog, mislilac i idealista, čovek bez pravog ljubavnog života, uvek pomalo izmešten iz uobičajenih tokova ljudskog sveta. Bruno je pak čovek slobodouman i raskalašan, istina više u teoriji nego u praksi. Obojica su, međutim, primerci našeg automizovanog društva, u kome je religija ustuknula pred plitkim new age filozofijama, a ljubav pred površnim seksualnim vezama.
Prelazimo na Bruna, kao svakako zanimljivijeg iako on sigurno ne može biti nosilac promene, o čemu ovaj roman makar nominalno (navedeno u Epilogu) govori. No pre toga podsećanje na prvi Uelbekov roman Proširenje područja borbe u kojem je on (još 1994.) govorio o incelima. Ako sam razmišljao o tome da li je Tiseran (junak tog romana) incel, ovde nema nikakve dileme - Bruno to nije. Iako ni on nema previše sreće u ljubavnom životu.
No pogledajmo prvo razlike između romana. Proširenje područja borbe - već sama ideja data je u naslovu, koji je deo razmišljanja protagoniste. Seksualne slobode proširile su područje borbe (shvaćene u smislu surovog takmičenja, a ne kao cilj, borbu za nešto) na polje intimnih odnosa. Rušenjem patrijarhata, zapravo "atomske porodice" koja je postojala možda vek i po u gradskim sredinama, nema tu više sigurnosti, a ima dosta gubitnika. Elementarne čestice jeste roman koji mnogo šire posmatra stvari. Nije samo reč o muško-ženskim odnosima, nego uopšte o pogledu na svet koji Uelbek opisuje kao materijalistički i kome nužno dolazi kraj.
Bruno ne može biti incel jer nije neko kome nezadovoljstvo iscrtava pogled na svet. Zapravo on je zadovoljan da ga izdrka, čak na javnom mestu, ne trudeći se mnogo da se prikrije, a ponekad se čak pokazujući (mada mu egzibicionizam nije cilj). Sve preko toga mu je čista premija, da "ubode zrno", kako sam kaže. I to se povremeno događa, ne mnogo često, nekad intenzivno, ali praktično bez emocija s njegove strane. Osim na kraju. Ali tada se već približava ustanovi poluzatvorenog tipa.
Sve nekako prolazi preko njega, od prve ljubavi s kojom ne želi da ga vide, do žene koja ga ostavlja zbog neverstva, sina kojeg ima, političkih ideja (desnica odnosno rasizam kao posledica seksualnih frustracija, "levičarski humanista" da bi se ubolo zrno), fakulteta gde je čak dobar jer pohađa kurseve zbog ženskog društva, posla profesora gde ga drka na maloletne učenice (umalo da mu se obije o glavu, zapravo bilo je početak njegovog pada u zvanično ludilo), pa sve do izleta u pomenuti new age što će mu doneti izgleda jedinu pravu vezu u njegovom životu.
Drugi deo, Čudni trenuci, preko polovine romana, bavi se najviše Brunom, mnogo manje Mišelom, njihovim razgovorima, a u dobroj meri i Brunovom partnerkom Kristijan. Tako ćemo videti ovaj savremeni svet i iz ženske perspektive, što u Proširenju područja borbe svakako nije bio slučaj. Ne znam da li su inače Uelbeku zamerali nedostatak takve perspektive. Ovde je dosta ubedljiv u tome, barem meni tako deluje...
Uelbek je dosta strog prema muškarcima, što vidimo iz misli kako Bruna, tako i Mišela. Mišel će misliti da su oni (mi) višak u današnjem svetu, nema više medveda od kojih bi se branile žene (nije li Uelbek predvideo mimetičnost ideje koju danas lansiraju neke probuđene - radije bi bile u zatovrenoj prostoriji sa medvedom nego s muškarcem). Bruno da muškarci zapravo i ne znaju šta je ljubav, pri čemu se fokusira na decu. Ako se ranije dete (u principu sin) tretiralo kao sopstveni nastavak, danas to ne može biti slučaj. Ne možeš preneti zanat ako ne znaš čime će ti se dete u životu baviti. U svetu koji se stalno menja dosledni individualizam je jedini ishod. (Jesam li rekao kako mi je ovaj roman dobro legao u ovom trenutku? Nisam. Sada kažem.)
Kako vidimo, nije ova "kritika" cilj po sebi. Ona će se nekako uklopiti sa afirmativnim gledanjem na Hakslijev Vrli novi svet, čak činjenicama da je Oldosov brat Džulijan iste ideje izneo pamfletski, kao nešto čemu treba težiti. Svet u kojem se umire u istoj životnoj dobi i ne postoje porodične veze. Sve ovo vodi konačnom ishodu romana. A to je metafizička revolucija.
Dodajmo sad dve činjenice vezane za radnju romana. Kristijan opisuje kraj "gurua", odnosno prema njenim saznanjima ljigavca i seksualnog predatora, koji se otrovao saznavši da već boluje od raka. Dok tu vidimo tu licemernu stranu nju ejdža, Bruno će nam predočiti onu mnogo nasilniju - taj lik je, on je to saznao iz vesti, bio deo satanističkog kulta, odgovoran za više ubistava i sakaćena. Ovaj umetak je (po sebi) slaba strana romana, anahron i nelogičan. Međutim i to se može opravdati širom slikom.
Za samog Bruna treba znati da je nenasilan lik. Ako druga (ženska) strana zna za njegove akcije, one su potvrđene nekom vrstom pristanka. To jeste veoma dubiozno ako je s druge strane petnaestogodišnja učenica, no neka je uteha da je Bruno u nekom civilnom smislu platio (konvencionalno boravak u ludnici ne može biti nešto dobro, no mi vidimo kako se on ne oseća loše). Formativni trenutak, naravno za samog Bruna pa i za ovaj roman je kad on kao tinejdžer stavi svojoj školskoj drugarici ruku u krilo, na butinu, dok su u bioskopu, ona ga pušta nekoliko sekundi, pa tu ruku polako skloni.
Dakle, šta u ovom romanu imamo? Ideja je da raspadom stega, pre svega verskih (zanimljivo da Uelbek ni jednog trenutka ne pledira za neki povratak veri), imamo svet koji u svom ekstremu ima destrukciju koja nije sebi cilj, nego do nje dolazi da bi se sve jačim stimulansima nešto zadovoljilo, recimo to tako. No to je nešto što saznajemo kao komentar vesti (tačnije glasina?). U svetu erotskih zadovoljstava kojima, jedno vreme, krstare Bruno i Kristijan nema nasilja. Što ne znači da ne može biti fatalno - Kristijan strada od nekroze kičmenih pršljenova koja se ispoljila u toku svingerskog seksualnog akta (mada nije direktno rečeno možemo misliti i da je posledica seksanja). Jedno samoubistvo. Tako vidimo da su Bruno (i Kristijan) negde na pola puta ovog ekstrema koji možemo nazvati hedonističkim.
I Mišel je zapravo na pola puta do onog drugog kraja - naučne sterilnosti. U trećem delu vidimo da ni on nije ekstreman. A prethodno ćemo se oprostiti od Bruna i njihove majke (koja ih jedino povezuje). Bruno je dakle pronašao jedno rešenje za život u savremenom svetu. To rešenje je ludnica i ono ne može biti univerzalno (da se poigramo Kantom abogami i Raselom, kada bi svako bio pacijent ludnice, ko bi tamo bio doktor?).
Dakle šta smo ovde imali? Naučni proboj (metafizička revolucija) omogućuje novi svet, u delovima romana će ovo biti objašnjeno suvoparnim rečnikom koji u nekim raspravama zna da me nervira (pozdrav takvom smaraču), ali ovde mi zapravo odgovara. To ne može naravno biti osnova romana, koji bi bio čitan, a i ovaj svet treba opisati. Njega vidimo kroz lik Bruna, "hedoniste u teoriji". Dalje vidimo teorije o tome kako su muškarci (kako je reč o jednom od dva pola, rekli bismo time i sama polna podela) nepotrebni, a nasleđe kao neki ideal kome oni više teže (nasuprot ženskoj empatiji) anahrono. Vidimo otvorenost prema onome što i sekularni humanisti (dakle nevernici) smatraju distopijom i zlom - Brave New World. Da li se rešenje naslućuje?
Ono će doći u poslednjem i najkraćem delu koji je prikladno nazvan Bezgranična saosećajnost. Ali pre toga videćemo zašto ni Mišel nije ekstrem. Imao je i on zamalo ljubav, a to bi bila Anabel, zapravo uspešnija verzija Kristijan. Malo manje opisana o partnerke njegovog polubrata, Anabel je kruna intelektualno-slobodnih krugova, takođe razočarana i osoba koja se skrasila sa Mišelom. No on ne vidi nju baš kako ona vidi njega - kada dobije poziv da radi na svojim teorijama u Irskoj on je ne zove. Ona, razočarana, traži da joj napravi dete iako je već ušla u četrdesete. On je posluša i ona stvarno zatrudni, da bi saznala da ima rak materice. Još jedno samoubistvo. Rekoh da je ovo feel-bad roman.
Najzad Mišel u pitoresknom Klifdenu dolazi do svog rešenja koje je praktično kao što je i teoretsko. Seksualno razmnožavanje je ono što nosi smrt, kloniranje bi omogućilo besmrtnost, zapravo kloniranje pri čemu su svi ljudi genetski istovetni.
The passion of lovers is for death, said she...
To je rešenje koje je kasnije propagirano. Inače, Mišel se takođe ubio pošto je okončao svoj rad 2009. Jedino je živ ostao Bruno u ludnici, poslednji put ga vidimo kako "čeka milenijum" 2000-te, što je Uelbekova greška, jer znamo da je isti počeo 1. januara 2001. A dvadeset godina po Mišelovoj smrti, njegovo rešenje je praktično zaživelo, dakle 2029. godine, što je opasno blizu Agendi 2030, o kojoj se ozbiljno pričalo tek pre pet godina. Uelbek je vaistinu vizionar!
Najzad, u epilogu je ceo roman predstavljen kao neka ispovest svetu kojeg tada, "nekoliko decenija" u budućnosti praktično više nema kao što ljudska vrsta (oni koji se polno razmnožavaju) izumire. A sa njom i materijalizam, kojeg ne treba shvatiti metafizički (jer Novi svet se zasniva naučno) nego na strani motivacije sebičnog pojedinca, kojeg više nema.
Ivan Vukadinović
Коментари
Постави коментар