Дијалектика: Доказ1

(надам се да ће бити део филозофске књиге)

 

Теорема: Иза сваке јасно изречене тврдње следи доказ. Доказ не мора бити афирмативан.

 

Лема: Лично реч доказ везујем прво уз науку, а то није само лично него у круговима у којима се крећем. Неки правник би вероватније имао другу перспективу. Овде крећемо од научних доказа, који се могу сврстати у три групе:

• Математички докази - ако су ваљано дати трају вечно, у оквиру датог аксиоматског система.
• Докази природних наука - трају док их неки нови подаци не демантују (што се може, али не мора догодити). Било који природнонаучни доказ (теретски) може бити оборен резултатима мерења, новим емпиријским подацима. Тако, можда једном оборе теорију "хашишара Дарина", докажу да је Јахве за шест људских дана створио овакав свет, или оборе актуелну космологију и докажу да је крава стварно лизала лед па створила свемир. Онда стајем у ред да честитам Нобелову награду.
• Докази друштвених наука - важи претходно речено, уз амандман да се све може оповргнути ако оно што је "доказано" више није модерно. Тако америчка психолошка асоцијација прегласавањем одлучује шта је болест, односно шта више није болест, неки покрет је "антифашистички" или не у зависности од политичке конјунктуре... итсл (и томе слично).

Правни доказ постоји (односно уважава се, ван тога он као такав не постоји) одлуком присилно (законски) важећег ауторитета. За ово правило није битно да ли је тај ауторитет једно лице, или група, да ли је то судија, веће, порота грађана или чак административни орган; није битна ни хијерархија, када ступа правоснажност итсл. Битно је да то одређује власт, једна грана власти, дакле у крајњем смислу држава, без обзира на сву прокламовану независност, која је чак ушла у уобичајени говор народа - рецимо израз "суди се са државом" подразумева да је суд трећа, од државе независна страна, у суштини ће држава, односно власт (најчешће материјално) можда попустити (ако је добијена пресуда) да би у  ширим слојевима остао осећај правде који подупире систем. У правно организованом систему, постоје правила када то држава "попушта", што даје осећај сигурности, али не мења суштину.

Логички доказ нам не говори о самим стварима, већ о томе како би оне требале да буду - под претпоставком логике, која не мора бити остварена. Сви докази о постојању Бога спадају у ту категорију - онтолошки, космолошки... Побијања таквих доказа, које дају атеисти, јесу куцање на отворена врата, јер они кажу да нешто не мора бити тако, па и не мора под претпоставком не-логичности, али може бити (ако је доказ ваљан) "мање вероватно". Овде тај појам не треба узимати као математичку вероватноћу, јер неке ствари се не могу емпиријски проверити, него као осећај - дакле сво време смо у сфери логике а не појавног света, иако њега можемо гледати као последицу.

Окамова оштрица је вид таквог доказа. Ако су сви остали критеријуми једнаки, најједноставније решење је најбоље - односно решење које тражи мање додатних претпоставки. Ако хришћани тврде да су све друге религије измишљотина, онда захтева додатну претпоставку тврдити да њихова религија то није. У тврдњама да је свемир "случајно" настао додатна (још увек недоказана) претпоставка је да постоји механизам о којем се ништа не зна и који производи 10 на 500 паралелних универзума (број са 500 нула иза кеца). При томе се може поставити питање порекла тог "механизма" чим он буде доказан... Овај принцип се примењује за поређење логички конзистентних система; ако је један од њих неконзистетан, има контрадикције или парадоксе, он је одмах "гора теорија" од конзистентног. Виљем Окамски је био филозоф схоластике и фрањевачки фратар.

 

Доказ: За тврдње које су доказане, јасно је да иза њих следи доказ. Тврдње које су побијене - иза њих следи доказ супротне тврдње (да прва тврдња није тачна). Ако је доказано да се нека тврдња не може доказати - то је такође доказ. Чак је и доказ да нека тврдња још није доказана, а ни побијена, па остаје отворено питање. Тиме су све могућности исцрпљене, под условом да је изнета тврдња артикулисана, односно разумљива.