Алтернативна историја: Католичка Србија?

С обзиром на с једне стране глобалну популарност алтернативних историја, као (под)жанра фантастике, а с друге стране на повремену опседнутост таквим идејама код Срба (истина, не знам како је код других народа) због комбинација историјских фрустрација и националне мегаломаније, не чуди што је књига Алтернативна историја Србије, коју су у четири руке написали историчари Предраг Ј. Марковић и Чедомир Антић најпродаванија у овој години. 

Такође, не чуди што ће бити тема (надам се не само једног) блога. Но, пре него што ишта о овој књизи кажем, нешто о својој алтернативној историји - јер кажу да је Јупитер прво себи створио браду, Сварог as well... Моја алтернативна историја, барем прва коју написах налази се у роману Свет Агарте. Ако за тренутак заборавимо не малу улогу скривеног (окултног), ова алтернативна историја, као уосталом и све друге, полази од једног измењеног историјског догађаја - а то је да се догодила планирана Русо-француска експедиција на Индију, у доба Наполеонових ратова, те да је та експедиција успела, Наполеон остао у савезу са руским царем (Павлом, који није убијен у атентату), заједно су потиснули енглески утицај заувек, и наравно из тога настао поприлично другачији свет. То је оно што до сада написах, а нешто ново планирам. Осим тога размишљао сам о свету у којем је Рим преузео Митрин култ, уместо Исусовог; или су победили иконокласти у Ромејском царству (то сам чак сањао); Руси прешли на јудаизам, уместо "слатког православља"; опстала манџурска Кина итд... 

Но вратимо се овој књизи, односно кратком, али довољном предговору који је написао Предраг Ј. Марковић. Као једина теоретска референца наводи се Виртуална историја, Градац, 2014. Марковић наводи онај елеменат теорије хаоса, по којем замах крила лептира изазива ураган на другом крају планете, или како рече Шекспир у Ричарду Трећем, због отпале потковице би изгубљено краљевство... Стога би доследно сагледавање историје у промењеним околностима било практично немогуће, а и не би морало уопште да се заснива на неком нама познатом догађају, па не би тиме било занимљиво. Наравно да писци, па и историчари, када се докаче алтернативне историје, што се стручније каже контрафактуалне (насупрот чињеницама које знамо, или шатровачки речено ШББ КББ схеме - шта би било, кад би било) мењају само једну познату околност, а онда историјски ток ипак не "подивља", него иде током који сматрају логичним и занимљивим. Занимљиво је колико ту све остаје ако не исто, онда барем слично, можда несвесно следећи онај афоризам Марка Твена да се историја не понавља, него римује. 

У предговору, као контру оваком контрафактуалном схватању Марковић наводи детерминизам познатог нам дијалектичког материјализма, по којем су историјски токови неумитни, вођени руком "објективних законитости". Могу да разумем овакво аверзивно помињање марксистичке историје, која је мене само окрзнула, но ја сам се сетио једног другог - такође детерминистичког погледа. Лајбниц у својој теодикеји (коју је заправо позајмио из раног хришћанства) уводи ни мање ни више него паралелне светове! И његова интерпретације је слична оној копенхашкој. Лајбниц каже да је могуће замислити свет у којем Брут не би убио Цезара, а Јуда издао Христа - али то се није догодило, јер се догодило управо оно што је Бог желео да се догоди. Такође, у таквом алтернативном свету ми се сигурно не бисмо родили, већ би живели други људи. Тако испада да човек треба да је захвалан и убицама и издајницима, па и Адаму што је појео јабуку...

Увод се већ одужио, али ћемо пре "преласка на ствар" поменути још једну алтернативну историју од које цењени историчари нису почели (за разумевати је што нису пошли од оне оспорене древне историје Срба, мада би Нино Белов био баш захвалан за изучавање). Шта да се стара вера дуже одржала у Срба? Следећи макар прве две алтернативне историје, и оно што рече Марк Твен о римовању, два историчара вероватно не би претпоставили да је Србија и данас паганска, можда као Република Мари Ел (мада ово паганство није словенско родноверје, него угрофинско). Историчарима би логичније било да Срби касније званично пређу на хришћанство, као рецимо Литванци.

Ту би се суочили са питањем опстанка "богумилске јереси" (коју помињу у својим алтернативним историјама), па и шта би касније било инвазијом Отомана. Историчари, с обзиром да су у оној званичној историји, која себи тепа да је "критичка", ту би се сударили са погрешним виђењем богумила као неком врстом манихејске секте. Међутим, ми знамо да су богумили били двоверци, непотпуно христијанизовани Срби. Што опет не значи да су у праву они као што Петко Видуша (пирамидолог из Кењаду) који иду тако далеко да тврде да су Срби били хришћани (пре Христа!?) "а да то нису знали"...

Најзад, пређимо на ствар - Шта да је Србија постала католичка - званично уз задржавање источног обреда у народу, или потпуном конверзијом народа? Оваква разматрања имају основа, јер је српски кнез Дукље Михаило Војисављевић примио од папе краљевска знамења око 1077, док је познати Немања прво крштен према католичком обреду. Лично сам ово знао, и о томе размишљао. Моја схватању су била да би Србија била онда у наративу "predziđa kršćanstva", док би однос са Бугарима личио оном односу Хрвата према православним Србима. Постојали би митови у којима се презриво гледа на Турке које смо задржали, а заправо још горе на Бугаре, као "шизматике". Другим речима, као модел (а алтернативна историја увек има неки постојећи модел) мени је послужила Хрватска какву знам. 

Међутим, Чеда Антић је кренуо другом линијом (заправо, он разматра више могућности, уз укључивање богумила, евентуалне православне опозиције, доласка Турака...). Србија се окреће западу (у смислу освајања), док Бугарска има "одрешене руке" на свом југу, па и у Македонији. Као модел католичке Србије Чеди није послужила Хрватска, него Италија! И ту ствари постају занимљиве, што ме је навело на овај блог...

Католичка Србија би свеједно морала да се суочи са Аустроугарском, иако би делила њену веру. Ова империја била би кочница националном ослобођењу, можда уједињењу и осталим романтичним надама. Србија би имала свог Гарибалдија. Но (а тиме се Чеда не бави), да ли би Србија имала данас мање познатог Кардучија? Овај песник и масон, типичан је пример докле може стићи борба против клерикализма. У младости је написао Химну Сатани. 

Италијанско уједињење се, осим са Аустријом, сударило и са Ватиканом. Осим своје подршке Аустрији, сам Ватикан се налази на италијанском тлу, па је логично што је био екстремно против нове државе. Католичка Србија не би имала толики проблем, али би свеједно морала да се (рецимо као нова или подмлађена држава, настала уједињењем од мноштва државица или ослобођењем од Турака) суочи са конзервативном подршком званичне католичке цркве Хабзбурзуима. Значај масона тада би у Србији био знатно већи (а и овако није био мали, што се често прећуткује). Као модел може да нам послужи и Румунија какву знамо, православна али романизована. Тамо је значај масона био знатно већи, док је утицај Француске Републике био постојећи, а не фантазмагорија, такође масона, Карађорђевића...

Но, однос Италије са масонима одредио је Мусолини својим конкордатом са Ватиканом (укључио оснивање територијално најмање државе), а запечатила операција Гладио, односно удруживање Американаца и католичке цркве против италијанских комуниста. Масони су се вратили у сенку, где се иначе најбоље сналазе. Уосталом, сам Кардучи је од републиканца постао монархиста. Док је Мусолини у младости био социјалистички новинар који је знао да узвикне "Ако Бог постоји, нека ме сместа убије!" - да би касније љубио руку папи. (Знао сам да парафразирам Мусолинија, уз битну ограду да нисам доводио у питање Бога као апсолут, већ то да је он јудеохришћански). 

Ипак, мора да је нешто остало од свега тога, јер није ли ова духовна клима претпрошлог века створила касније такве величине као што је један Умберто Еко. Он се прикључио плејади недавно преминулих великана. У некрологу на "друштвеној мрежи" написах да нико тако добро није знао да не буде у праву. Дакле, да ли би Србија имала свог Ека?

Но вратимо се верзији Чеде Антића, и српско-хрватским односима. Овде виђење историчара дивергира. Заправо, питање је шта је битније - језик или вера. У једној верзији Срби као католици остају са епицентром у Босни, док су Хрвати даље на северозападу и говором су кајкавци и чакавци. Могуће да се Срби и Хрвати више не могу лако у говору разумети (уосталом, у данашњој Хрватској постоје бројне пошалице са Пригорцима кајкавцима - пандан томе у Србији је "старосрпски", односно јужњачки говор који неки сматрају неправедно скрајнутим Вуковом језичком реформом). Дакле, реч је о одвојеним народима, чији би однос можда био као Хрвата и Словенаца. Но, могуће да се (у овом случају заједничка) вера показала као битнија, а у неким другим околностима да су Срби и Хрвати један народ.

А да ли би однос са Бугарима био другачији, рецимо да су они остали у источном хришћанству? У условима опстанка Турске на територији Бугарске, која до 1878. није имала ни аутономију, неко уједињење било би тешко, или би сасвим другачије изгледало. Без заједничке државе тешко да би постојала динамика (будимо реални - мржња) каква постоји између Хрвата и Срба, иако би Срби и Бугари били различите вере. Чак и да је Србија прикључила Бугарску, комплекси (као један од главних покретача мржње) били ба на страни иноверних Бугара, а не Срба. Дакле, паралела хрватско-српских односа где су Срби Бугарима оно што су Хрвати нама, није баш реална... Но, то не значи да бисмо се међусобно волели, јер се ни овако не волимо. 

Још једна могућност преласка Србије на католичанство помиње се у другој алтернативној историји. После пораза хришћана (Ромеја) код Стефаније и Дидимотике, Стефан Душан преговара са папом да постане "хришћански капетан" у одбрани од Турака. Услов би био прихватање Рима као центра...

Међутим, у овој другој историји нешто је друго испало занимљивије. Цар Душан је у стварности стигао на запад до Крке, после чега су му грађани Трогира и Шибеника нудили кључеве града. Но, Јован Кантакузен је искористио прилику па од Срба преузео Бер и Воден (хмм... ху керз!). Душан онда преокреће војску, и ослабађа ове градове. Запад је заборављен. Но, нису ли нам данас Шибеник и Трогир (српско море!) некако битнији него Бер и Воден... Без обзира на то које смо религије.

Иван Вукадиновић