Алтернативна историја: Душаново Царство и Велика Србија

У претходном блогу рекох нешто о самом појму алтернативне историје. О ономе од чега није почела књига Чеде Антића и Предрага Марковића, а могла је (није ли то већ алтернативна историја?) и најзад о конкретној могућности која је постојала да Србија буде католичка земља. 

А сада нешто о два могућа алтернативна сценарија, која су распаљивала машту националних романтика од буђења крајем осамдесетих прошлог века. Први догађај је далеко у Средњем веку, и они који причају о томе свесни су да је то била далека могућност... о чијој конкретној извесности се и не зна много. Други догађај је био много скорије и о њему се разговара као о конкретној изгубљеној прилици. За недогађање првог догађаја кривимо околности, можда великаше (проклете им душе), док смо за други "сами" криви (односно наше тадашње руководство), а нађе се и не мало теорија завере о утицају масона и слично...

Постојале су две могућности за настанак и опстанак српско-грчког царства, што би подразумевало освајање Цариграда од стране Срба. Каснији и мање вероватни сценарио укључује српску победу у Маричкој бици (коју многи сматрају значајнијом од Косовске). Војска Мрњавчевића могла је чак направити мостобран на Галипољу према Малој Азији, те тамо потиснути Турке. Није немогуће да би крајње ослабљено Ромејско царство нашло се у таквој српској држави. Међутим, све и да је до победе на Марици дошло, изгледније би било да су се Мрњавчевићи окренули Бугарској која прети са севера, па и другим српским државама, рецимо оној Хребљановића, док Турци лижу ране од пораза. Иначе, Турци су знали да се опораве и од већих катастрофа, као што је била она код Ангоре, где је заробљен Бајазид. У Маричкој бици није учествовала главнина турске војске, мада је положај Турака у Европи тад био рањив...

Нешто вероватнији сценарио укључује Душаново освајање Цариграда. Овде је ограничење што спектакуларно ширење Царства није праћено таквим победама, јер најзначајнија српска победа је била раније, код Велбужда 1330. (против Бугара које су подржали Ромеји и Румуни, па чак и неки Татари). Душану је одговарао грађански рат у Византији. Градови би се предавали после краће или дуже опсаде, пошто би официри променили страну. Српска војска се није искушала у освајању градова, као што је био Цариград, тада међу највећима на свету.

Ипак, могуће је да би српска војска ушла у његове зидине, на начин сличан крсташима 1204. На позив неког од претедената на грчки престо. Наравно, да би српска владавина била стабилнија него Латинско царство, заједничка вера би била кохезивни фактор. Душан се већ прогласио царем Срба и Грка. Остала би претња Османлија... Против овог сценарија је можда баш Душаново проглашење за цара. Неки ромејски претендент би могао знати да не може рачунати на царску титулу, већ евентуално на вазални положај. Глупост или велика мудрост (схватање да је Византији истекло време) могла би га навести да позове Србе. Но, догађале су се и такве ствари.

Оно што је занимљиво у алтернативним историјама наша два историчара је што предвиђају у оваквом сценарију да би таква српско-грчка држава дошла у неизбежан сукоб с Русијом! Као места почетка оваквог сукоба наводе северну обалу Црног Мора. Није речено када, а то није тако тешко погодити. У том тренутку Московија (будућа Русија) је далеко на северу, под татарским јармом. Но, ако би се Русија и у овом сценарију окупила око Москве, ослободила би се релативно брзо, распадом Златне Хорде. У условима непостојања Турске као савезника Кримског каната (Турци су потиснути дубље у Малу Азију), Русија има суверену контролу над Азовским морем и вероватно Кримом већ крајем 16. века.

У познатој нам историји су Руси и Ромеји знали за међусобне сукобе, Руси укључујући Варјаге су покушали да заузму Цариград са мора. Знали су и за релативно краткотрајан савез, који није завршен међусобним сукобом, него проблемима обе стране. Византија је помогла прво Свјатославу, па онда још више Владимиру да разори Хазарију (свог дотадашњег савезника!). Но, Византија је ратовала против Свјатослава (релативно успешно), вероватно га и убила преко Печенега. Са Владимиром је савез био чвршћи, када је овај прешао на хришћанство. Не много касније Византија доживљава катастрофу код Маницкерта 1071, Кијевска Русија се распада на "удеоне кнежевине" док су Печенеги, Половци и Кумани све већа претња - и тако све до монголске најезде. Северна обала Црног мора до краја 18. века је практично ничија земља, сада познати израз Новорусија долази зато што су то стварно биле нове руске земље...

Нека јача Русија још је у Средњем веку могла да покуша да се наметне као лидер православља, насупрот нека јача Византија могла је да покуша да верски и културни утицај претвори у реалполитички. То би вероватно била линија сукоба Српско-грчког царства и Московије (Русије). Москва би могла да се прогласи Трећим Римом и без пада Константинопоља, можда позивајући се на декаденцију истог. И ту би можда били у праву.

Са друге стране заједничка вера би могла да уједињује две велике земље, против заједничког непријатеља у Угарској и Пољској. Ова два сценарија чак нису међусобно искључиви. Највероватније да би Српско-грчко царство, Русија, Угарска и Пољско-литвански комонвелт биле четири силе које се међусобно сукобљавају са промењивим савезима. То је, уосталом, константа европске политике од Средњег века до Хладног рата.

Занимљиво је да би другачији исход догађаја на Балкану утицао и на удаљеније земље. Угарска не би страдала на Мохачу и не би је прогутала Аустрија (односно њене остатке). Пољска и Литванија не би имале херојску историју победа, као што је она под Бечом, после чега би добијале поразе у миру (звучи познато, зар не). Ове земље би се окренуле ханзеатским градовима и Балтику, протестантском становништву (Литванија, Немци...) и можда чак прекоморским експедицијама. Пруска не би била сасвим германизована. У тим условима јасно је да би учешће страног фактора, пре свега германског, у областима средње и источне Европе било много мање.

Нама много ближе изгледа могућност да Пашић поступи паметно, и оснује уједињену српску државу, а не југословенску. Занимљиво је да су наша два историчара (иначе пречесто оптуживани за великосрпски национализам, мада ко их оптужује није ни чудо...) ову могућност сагледали хладно, рационално, критички и конзервативно. Можда су желели да се сачувају и од неког свог заноса, у пост-фестум историјској памети након што знамо судбину Југославије (после битке је лако бити генерал, зар не)...

Можда више од критичности према Великој Србији, они желе историјски одбранити став Пашића и Карађорђевића да се ствара Југославија, односно Краљевина СХС. Тако Чеда Антић каже да студенте који на испиту помену могућност стварања Велике Србије пита који су српски политичари били за то. Није их било много, зар не. Уосталом, према речима Предрага Марковића, таква ВС не би ишла до познате нам линије К-О-К-В (која је пре Шешеља позната као граница штокавског говора, дакле српског језика по Вуку Караџићу). Србија би се простирала до рта Плоче на мору и на северозападу до демаркационе линије после капитулације Угарске. Та линија би била од Драве до Саве преко Винковаца, и даље границом Османске државе, дакле Босне. Српски генерал је хрватским посленицима у неком вијећу и запретио том линијом, па су ови одмах олабавили ставове... (пристали на унитаризам).

Тешкоће које су одвратиле Пашића и регента Александра су следеће: гужва је била на југу, а не на северу и желела се избећи нова Бугарска у лику Хрватске (и Босна као нова Македонија). Главне поблеме правили су комите и качаци, а не усташе које настају касније и праве само један покушај устанка на Велебиту. Усташе су убиле Александра тек уз помоћ бугараша. До Маспока 1971. је Далмација била пројугословенска (барем је тако изгледало). О неком хрватском јавном мњењу није се ништа ни знало, пошто тамо девет десетина људи до уједињења није имало право гласа... Нама излгеда чудно страх од три рата са Хрватима у тренутку кад они немају никакву војску, а Србија је апсолутни победник. Међутим, Бугарска до 1878. није постојала ни као аутономија... 

Другачији став, односно ратни циљ Србије, утицао би и на ток рата (мада Краљевина Србија је могла да има тајне уговоре, као Италија!). Два историчара сматрају да би се можда јужнословенски поданици Аустрије јаче борили да је пред њима страна идеја српске превласти. Но, Аустроугарска се није баш показала пред Русијом, која није имала ратни циљ да утопи свој идентитет у нешто веће. Са друге стране, и понашање Италије, конкретно на обалама Албаније у зиму 1916. би вероватно било другачије.

Уопште, то што се Италија узима као неки апсолутни непријатељ је тачка где бих полемисао са историчарима. Тачно је да је Италија у познатој нам историја подржала све што је било против Краљевине СХС/Југославије. То је укључивало и црногорске сепаратисте (присталице Петровића); мада није било нужно да Црна Гора постане део Србије, ако би ова добила излаз на море. Италија је чувала усташе, помогла атентат на Александра, роварила са Бугарском и Албанијом, и слично...

Међутим, погледајмо из њихове стране. Италија је имала 700.000 мртвих у Великом рату, а добила је од територија Истру, Јужни Тирол, Задар и пар јадранских острва. Економска ситуација је била гора него пре рата. Толике жртве су заслуга војног врха који је предводио луди Луиђи Кадорна, али нико није могао Италијанима рећи да свеједно нису биле превелике. Тако је Мусолини преузео власт, а његова претеча Д' Анунцио је писао Оду Србији!

Италија која би добила добро парче обале на Јадрану била би другачија. Многи апетити тако би били задовољени. Уосталом, локални Хрвати би били веома незадовољни, посебно ако би се водила политика асимилације, па питање колико би били вољни да се с Италијом удружују против Срба, а још више Италија са њима... Мусолини би тешко дошао тако рано на власт, што не значи да би Италија била стабилна, напротив. Дакле, Италија можда не би била непријатељ, још мање би могла да буде претња, а питање с каквом би Хрватском и могла у савез против Србије (рецимо да је Хрватска део Славоније, Загорје и област око Купе). 

Велики број несрпског становништва би остао проблем, но политика национализације имала би смисла у условима не сасвим јасног националног идентитета. Другим речима, сви Словени католици и муслимани могли би бити проглашени за Србе, што историјски не би било нетачно. Ту би проблем могао бити став СПЦ, која је у познатој нам историји рекла да само православци могу бити Срби. Но, неки конкордат с Ватиканом би могао другачије изгледати, и ако не би помињао Србе католике, могао би се неутрално односити на католике у Србији, без икаквог националног одређења. 

У сваком случају, држава би имала јасније језгро и националне циљеве (идеологију), па би као таква лакше дочекала изазове који су следили (Хитлера и бољшевизам).