Позадина распада ЕУ

Те вечери легао сам са осећањем "На Западу ништа ново". Не референцирам се на Ремарков роман, него на песму Рибље чорбе, насталу у мирнодопско време. Помислио сам и оно Борино резигнирано "Још једна победа Партизана..." Уосталом, сутра се ради, но биг дил што је лидер УКИП-а већ признао пораз. Тако је и аустријски слободар за длаку изгубио, Национали фронт је поражен у другом кругу, Грци пљунули па полизали, много тога има у последњи час да не одговара...

Кад онда ујутру - тотални преокрет. Сасвим солидна победа блока за напуштање ЕУ, чувени Брегзит. Милион гласова разлике. Треба ли замерити домаћим евроскептицима, онима који себе сматрају за патриоте, што су почели славље!? Истина, још током бројања гласова било је теоријазавереничких мишљења како се "то неће дозволити", а касније су (можда, вероватно, исти!) почели са оним како је све то режија Америке, и наравно (Џеј!) масона... Има ту нечега, можда, и о томе касније.

А заправо, резултат није толико изненађење. Било је очекивати да једном буде онако како естаблишмент (или барем званични естаблишмент, естаблишмент како себе представља) не жели. Гора ствар је по њих ако се то догоди у земљи која се сматра колевком демократије у свом модерном, парламентарном, отелотворењу... Мада та земља никада није била континент нити заинтересована за његово јединство (о томе у следећем пасусу). Овако нешто је чак пре тамо могуће, с обзиром на институције и процедуру која је налагала макар јасно референдумско питање. И да нема после хоћу каким - нећу каким (мада то није баш сигурно, о томе на самом крају).

А заправо је константа британске историје отпор ујединитељима Европе, били они цезаристички, монархистички, тоталитарни, па зашто не и ако су демократорски... Познати британски историчар, и добитник Нобелове награде за књижевност, Винстон Черчил, вели како су од почетка Новог века постојале две констнте британске политике у Јевропи, заправо једино што их је занимало 1. Да једна сила не овлада Европом, тј. да је не уједини и 2. да таква страна сила не овлада Бенелуксом, одакле директно прети Енглеској... То што је он исти предложио "Сједињене Државе Европе", други је падеж.

Дакле(м) Болдика је ратовала против Рима, Елизабета против Карла, Велингтон и Нелзон против Наполеона, краљ Џорџ против свог рођака Вилијемса (односно Идн и Черчил у Великом рату), и коначно исти Черчил против Хитлера и Стаљина. Наведени Винстон је предлагао Сједињене Државе Европе у ситуацији кад је пола континента под совјетском управом, а у другој половини је америчка војска. Немачка је разбијена, а Француска ослабљена и реално чак понижена (још од Фашода инцидента нема своју политику)... Постојао је и план англо-француске државе, која би обновила домен Нормана.

Међутим, ако је неко могао рећи да није "Европа оно што мишљасте", то је био Де Гол. Фамозна Заједница за угаљ и челик можда је била језгро нечега што би (по речима Де Гола) требало да буде пројекат уједињења до Урала, односно Владивостока. Исти је чак напустио НАТО. Јасно да у том случају "највећи амерички носач авиона" није могао да игра конструктивну улогу... Британија није одмах ушла у Европску економску заједницу, а кад је ушла то је било зато да се постара да она буде на атлантистичкој линији.

Нека званична прича је да је до самог референдума, па и исхода, довео низ "несрећних околности". Камерун је обећао референдум "ако победе" да би умирио странку која није имала великих изгледа да сама влада. То се догодило, а Јевропа се нашла у небраном грожђу с мигрантима. Не волим баш много таква објашњења. Као што не волим теорије у фазону "ја све знам", или још горе "знам ко зна". Ипак, усудићу се да дам своју теорију (завере?!) која говори да ово није изолован случај. (По последицама то сигурно неће бити, а мислим да није ни по узроцима)

Колико је све контролисано, можда никада нећемо знати. Но, свеједно да ли је овакав исход усмераван, или само (про)пуштен, имао сам нека размишљања и раније. Док није постало опипљиво, нисам хтео да их износим, чак ни на блогу...

Пређимо на ствар, сматрам да ЕУ и уопште таква институционална окупљања нису више толико битна, па ускоро неће бити ни највећи непријатељ. Европска унија је пре већ неколико година примила Хрватску, која по много чему припада Mitteleuropi, и то је то. Ма шта неко пројектовао за 2020. Србија тад неће ући, а ни било ко други дотле, а ни бар још неко време касније. Наравно, и тај неко је научио лекцију, па већ прича "ако не буде до нас"... (Ту је и она прича "да ми уведемо стандарде", при чему се подразумева да ти "стндарди" могу бити само једни).

И не само ЕУ, чак се слично може рећи за НАТО. После већ више година унићи ће Црна Гора, што је у сваком случају снажно појачање! Русија би била паметна да то у ствари игнорише. Па заправо, можда грешим, но чини ми се да Русија тако нешто и ради. Наравно, оглашавају се задужени службеници, и узгред и неко у Кремљу, можда до највишег нивоа. Интересовање Русије за Балкан сада је мало веће него америчко, али је на нивоу интересовања европских земаља. Ни ту не треба имати илузије, ако неко има жалим случај.

Замислите само ниво преузетих обавеза ако би рецимо Украјина била експресно примљена у ЕУ или НАТО! Заправо, требало би мислити шта би било горе по владаре једног и другог. Улазак у ЕУ захтева огромана давања или просто увоз проблема поред већ постојеће Грчке, Мађарске, Пољске, Шпаније, па и заборављене Португалије. Уосталом, проблематични могу постати и Немачка, Француска, Аустрија, Холандија, Шведска... 

Или шта ако Украјина као пуноправна чланица НАТО затражи оружану помоћ за повратак суверенитета не само над Доњецком, него и над Кримом. Украјина сматра Крим својом територијом, западне земље сматрају Крим њеном територијом, зашто онда не би употребили клаузулу о нападу на земљу чланицу?! Ако би Украјина то озбиљно тражила, шта би био одговор. Да није можда оно нема струје - црко маршал!?

То нам говори да обратимо пажњу дубљим кретањима, којима овај институционални дефицит може бити средство (и део циља!) а не само "проблем на путу". Није циљ суверена Украјина, нити Украјина као део нечега, него африканизована Украјина, са "енклавном влашћу", о којој је говорио Ћирјаковић као одлици целог једног континента, јужно од нас. Дакле, постколонијални положај, у којем је суверена власт битна таман толико да омогући несметану екстракцију ресурса. Битна је власт у престоници, и где су битни ресурси, остало се препушта бандама и контролисаном хаосу. (Мислим да је јасно да не мислим само на Украјину).

У овој стратегији има један већи проблем. Као што знамо, хаос је тешко контролиати. Препуштен себи, он има неке елементе саморегулације (проучити теорију хаоса), али шта ако постоје спољни играчи!? То је управо онај вакуум, за који се "наш пријатељ" Тим Џуда плаши да ће га искористити Русија. НР Кина већ користи такав вакуум у Африци, делу Азије, па сад већ и у централно-источној Европи. И шта онда?!?

Онда долазимо до закључка да улазимо у фазу solve (разложи), после чега само може да следи coagula (сједини), што би ваљда био крај Кали-југе. Добро нам познати жреци (ТМ Драгош Калајић) би наравно да то уједињење напаћеног света буде под њиховом контролом. Само што то уједињење, као уосталом свако решење кризе тих размера, може доћи само великим ратом, светским ратом. Једини "мали проблем" је што би тај рат био термонуклеарни. Или је можда и то већ урачунато?! 

Иван Вукадиновић

п.с. Док пишем овај текст који се дуго крчкао, стижу вести да је два милиона Британаца потписало да буде нови референдум, "друштвене мреже" раде пуном паром... Не верујем да ће иницијатива бити усвојена, а ако буде, то такође сматрам добрим (молим честитог патриоту да сад броји од 10 до 1). Изашла или не из ЕУ, Енлеска је део Запада, атлантистичког и таласократског, ту нема никакве сумње. Њена идеологија је демократија. Ако демократску одлуку може да поништи неко ко само гласније плаче (дакле, нема говора о варању или другачијем кршењу процедуре) - онда ниједну будућу одлуку неке западне нације нећемо моћи да схватимо озбиљно. Суштински, биће то само убрзавање горенаведених процеса. А како рече Џорџ Орвел Немцима "Боље ужасан крај, него ужас без краја!"