Алтернативна историја: Боље пакт него рат

Вероватно је то било моје размишљање поводом годишњице пуча 27. марта 1941, можда сам и био упитан. Тек, на питање шта би било да тог пуча није било, те да је приступање Краљевине Југославије тројном пакту остало на снази, рекао сам како бисмо данас били чланица ЕУ и НАТО. Моја саговорница питала ме је у вези унутрашњих граница, по којима би се Југославија (свеједно!) цепала и изнела свој закључак да би оне вероватно биле другачије, повољније по Србе. На то ћу се вратити, но прво да оправдам себе, како сам то заборавио национално питање...

Заправо, линија мог размишљања, за коју сматрам да је није тешко погодити је следећа - без неког већег покрета отпора, односно аутохтоне комунистичке револуције, Југославија би као Хитлеров савезник после рата дошла под класично сизеренство (неки би рекли окупацију) Совјетског Савеза. Била би чланица Варшавског пакта као и остале. Наравно, ниједан немачник савезник у средњој Европи, а било их је много, није имао вредан помена покрет отпора, нити су широке масе пронемачку власт сматрале страном, што би комунисти рекли ненародном. Дакле, падом комунизма, преовлађује најбаналнији антикомунизам и, да се не лажемо, антируски сентимент. Ово осећање тешко да би потрајало до данашњих дана, осим Пољске и Румуније данас у овом делу Европе нема отворено антируских режима, а ни у тим земљама русофобија није нешто што покреће масе на акцију. Мађарска има веома развијене односе са Русијом, иако је у НАТО и ЕУ, итд... 

Е сад, што се тиче националног питања, оно би једноставно било у другом плану, посебно што се тиче Србије. Догађаји у овој историји наводе ме да тако размишљам. Распад би текао по затеченим границама, Срби би вероватно скоро у свакој од новонасталих држава били грађани другог реда, можда би било мањих али крвавих сукоба (пример: погром Мађара у Румунији), а касније би преовладала тиха асимилација или гетоизација Срба, у зависности од њиховог броја (једно не искључује друго). У званичној Србији би преовладао стерилни антикомунизам (онај који се поводи за спољним обележјима, а не увиђа сличности онога што му смета у комунизму са победничким либерализмом), а национализам, ма колико горљив (наравно, на речима) не би значио неку претерану помоћ Србима изван граница Србије, посебно не војно ангажовање на одбрани нејачи. Ако је читаоцу пао напамет Вук Драшковић, нимало није погрешио...

Такав би био први круг распада ове вишенационалне социјалистичке федерације, који би личио на распад СССР. Тамо је, наравно, била аутохтона револуција, али је антикомунизам толико превладао да је негирано свако достигнуће раније државе, па и то да је у својим границама имала "све Русе", док је опседнутост излозима победничког капитализма спречавала људе да размишљају где су стварно. Иако ни у самој Руској Федерацији није било славно... Избили су мањи сукоби, у којима Руси и проруски народи као Јермени и нису чак лоше прошли (Придњестровље, Осетија, Нагорнокарабах). Но тек у другом кругу Русија се активно укључује - 2008. у Грузији и 2014. у Украјини. Разлика у односу на Србију и Југославију је та што Русију, пре свега због њене величине, нико није могао ни хтео да апсорбује у Запад. Ограничило се на одржање некавог статуса кво, са Русијом као "регионалном силом", докле год је била у опадању, и државицама које су нигде, док није почело двехиљадитих агресивно ширење НАТО и ЕУ. Онда више ни Русија није била иста (Путин). Међутим, у неком нашем сценарију Србија би била увучена у западне структуре, што би сукобе са осталим наследницама Југославије учинило немогућим. Веома је мало вероватно решење некакве широке аутономије типа Јужни Тирол. Унутрашње границе би једноставно постале спољашње, релативизоване тек толико колико је ЕУ стварна. Али које би то унутрашње границе биле?

Пре него пређемо на то питање рецимо нешто о алтернативним историјама које даје Предраг Ј. Марковић у књизи Алтернативна историја Србије. Добро је што он у "својој" временској линији не предвиђа другачији исход Другог светског рата "само зато" што је Краљевина Југославија поступила овако или онако. Наравно, ако ћемо гледати свеобухватно, теорија хаоса нам говори да и много мања одступања могу имати глобалне исходе, о чему сам већ говорио на почетку алтернативноисторијских разматрања. Но, ако то апстрахујемо, остаје нам закључак како је било "мит" оно мишљење како је Априлски рат спасио Совјетски Савез, јер је одложио офанзиву Барбароса.

Осврнимо се ипак кратко... Ако је и био план да офанзива почне у мају, то су одложиле временске прилике, које не треба потцењивати. Немачка Цитадела је почела тек 5. јула 1943, иако су услови постојали и раније, што се тиче распореда снага. Следеће године руски Багратион такође чека лето. Имати у виду да је Белорусија, као главно место немачког продора, прекривена мочварама... Друго, Хитлер је имао могућност да заузме Москву! Уместо тога преусмерио је снаге према Украјину, где су опколиле велику руску армију. И треће, и да је заузео Москву, ко каже да не би прошао као Наполеон, односно да би не би било руске контраофанзиве или да би се само због тога потпуно распао фронт.

Оно што не ваља у сва три сценарија Марковића је то што укључује некакво западно учешће у већој или мањој мери у ослобађању (није ли тај појам релативан, ако говоримо о савезнику Сила осовине) територије Југославије. У његовом најповољнијем сценарију, Југославија је чак капиталистичка после рата, што укључује и диктатуру сличној оној у Грчкој. Лично мислим да би некакво учешће англо-америчких трупа у рату на територији Југославије било могуће једино да је Краљевина одступила од савеза са Немцима симултано са капитулацијом Италије. Тада би се њене снаге, уз помоћ и присуство мањег контингетна Енглеза и Американаца одржале у приобалној енклави на територији Далмације или Црне Горе. Уосталом, "западни свезници" се нису искрцали 1943. у нашој историји, када су снаге партизана, и нешто мање четника, дошле до велике количине италијанског оружја и технике. Једноставно, иако би отварање фронта ослабило Немце, ни Енглези ни Американци нису имали велики апетит за ризик, играли су зихерашки, остављајући погибију Русима.

Наравно, да је до такве енклаве дошло, то би касније компликовало ситуацију јер би већи део земље заузела Црвена армија. У нашој историји само је Немачка подељена после рата, но можда не би била изузетак. Мада је вероватније да би и онда територија Југославије била предмет трговине, у којој би можда западне силе уз Грчку тражиле и Албанију у својој сфери утицаја. У том случају би се социјалистичка Југославија нашла одмах против прозападне албанске иреденте, а не некаквих "марксиста-лењиниста" (што је у нашој историји чак и Тачи био у почетку).

Али какве би границе биле у оквиру Југославије као Совјетског вазала, односно по којим би се границама распала? Прво једно филозофско разматрање. Сваки акт, макар он био почињен од касније поражене стране, води неком исходу. Разјарени Хитлер је даровао Хрватима, који су одмах стали уз њега "Хрватску до Дрине". То је водило устанку на теориторији Босне, Херцеговине и Крајине који је био у великој мери назависан од догађања у Србији. На заседању АВНОЈ-а у Јајцу Србија чак није имала делегате. Срби јесу чинили и тада огромну већину НОВЈ, а вероватно их је било доста и међу комунистичким делегатима, али су били изманипулисани и највећи противници било какве српске територијалне аутономије (Јеврејин Моша Пијаде предлаже Старом да Крајина добије аутономан статус у СР Хрватској, што је овога "растужило", но међутим Ранковић одмах каже да се Срби и Хрвати не разликују толико да би се делили). 

Чињеница је и да су те злогласне авнојевске границе, заправо настале ранје, као и ентитети као што је "БиХ". У АВНОЈ-у је дефинисана граница Македоније и Србије, делимично Црне Горе и Србије и Хрватске и Србије (која је чак повољнија од неких ранијих). Остале границе би се могле назвати колонијалним, мада ни назив авнојевске није неправедан, јер је АВНОЈ потврдио границе које су цртали ранији империјалисти (сиц!). Но, ако је Павелићева творевина фактички учврстила границу на Дрини, да ли би останак Краљевине у Тројном Пакту учврстио границу дату споразумом Цветковић-Мачек? Срби су у све ушли реактивно, но можда би увлачење Краљевине у вртлог интензивирало стварање Српских Земаља са седиштем у Скопљу. Ипак, треба имати у виду да је из Бановине Хрватске настављен притисак за добијање још територија, као и да би српска територија у Босни имала сличан проблем који је 1992. имала Република Српска - Коридор.

Е сад, чињеница је да Хитлер није много поштовао споразуме о ненападању, а јесте савезнике који су ратовали за њега и остали му лојални. Но, и савезници су били принуђени на уступање територија, пре свега Мађарској, а у мањој мери Бугарској. У нашем случају би Италија сигурно тражила неко задовољење... Север Бачке би сигурно био предат Мађарској, као и Барања. Румунија, која није учествовала у черупању нападнуте Југославије би можда овако ипак добила део Баната. Италија би добила Далмацију. Бугарска би такође добила територије уз границу. Можда би и део Косова био уступљен италијанском сателиту...

То би све смањило удео несрпског становништва, што није лоше, међутим ако би Бановина Хрватска део територије предала Италији, а можда и Мађарској, повећао би се притисак на неку српску бановину, односно на српски остатак Југославије. Територијални губици Срба не би био аргумент који би Хрвате ућуткао. Хитлер би можда ту арбитрирао... Треба рећи да би све ове промене спољних граница после рата постале ништавне (мада је Бугарска ипак сачувала парче територије које је раније имала Румунија!), али да ли би то важило за унутрашње границе?! А унутрашње би испале спољне после распада неке просовјетске ФНРЈ...

Најзад, какав би био став комуниста? То би вероватно били Русима одани кадрови, као што је Мустафа Голубић, Стево Крајачић (у нашој историји је претходног потказао Гестапоу, што не значи да у некој другој не би делили власт), можда чак и Хебранг... Могуће да би заступали "коминтерновске идеје", али колико би оне биле на снази после Отаџбинског рата, у којем су главну улогу имали Руси, и то је признато?! Да ли би онда била примењена аналогија, па ако је схваћено да је СССР друго име за Русију, да ли би се чак мислило да је ФНРЈ друго име за Србију? Са друге стране, хрватски кадрови би имали улогу као украјински у СССР, а ако би неки дошао на чело партије и савезне државе, вероватно би у унутрашњој политици био као Хрушчов, док би у спољној остао руски сателит. 

За сам крај, рецимо нешто о сценаријима Предрага Ј. Марковића. Најгори могући сценарио (од три) у овом случају је онај у којем је Југославија верна Хитлеру до окупације од стране совјетских победника. Укључује заједнички геноцид Љотића и Павелића над босанским муслиманима, и њихову каснију крваву освету. Ту је и каснија власт македонско-словеначких кадрова уз помоћ "поштених Срба и Хрвата". Радни логори су до краја осамдесетих, трупе социјалистичке Југославије учествују у гушењу мађарске побуне 1956. Владају Колишевски, Крајачић, Кардељ, Темпо... (У другим сценаријима руски агент Мустафа Голубић има значајну улогу). После пада комунизма општа кркавела уз "Легију светог Николаја", "Аутономну покрајину Влашку", "Демократско Војводство Српско" и Београд као међународни шпијунски центар, као што је било у Сајгону. Рат свих против свих, "као у Африци"! Ово је и најгори сценарио у књизи, не рачунајући један до којег би дошло у случају немачке победе у рату и каснијег српског устанка.

А најбољи сценарио у књизи? По Предрагу Ј. Марковићу то је онај у којем је Дража на страни победника. Мада је овај далеко од савршеног у моралном смислу (јер укључује аболицију домобрана, мачековаца, па чак и цивилних усташких службеника "који нису окрвавили руке"); а није ни културолошки много занимљив (јер нема оне СФРЈ егзотике). Такође, утисак је да алтернативни сценарији историчара Марковића и Антића нису много повољнији по Србе и Србију. Што нас доводи до закључка да и нисмо лоше прошли, шта је све могло да нам се догоди. Но, то је све ствар перспективе...

Иван Вукадиновић