Петокњижје и ја

Можда је у неком плану био блог "Стари завет и ја", но не би било поштено тако ставити а да нисам прочитао цело то Штиво, а не би било ни делотворно доносити закључке на основу мањег дела, а тај мањи део је 250 густо куцаних страница. Оне обухватају Петокњижје или хебрејски Тору, дакле књиге Мојсијеве које се могу звати по редним бројевима или: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви и Закони поновљени. Уз то сам прочитао и Књигу Исуса Навина и Књигу Судија.
Исуса Навина је један лик на Крстарици духовито назвао Химлер Старога завета. Такође је његову опасну репутацију потврдио не тако давно пауерславац и екс-адвентиста чика Мирољуб, када је својим бившим секташким колегама најавио "репризу сусрета Исуса Навина са Кананцима". 
Кратка али занимљива Књига Судија обухвата ствари као што су овај чувени стих: Јер Господ бјеше с Јудом, те освоји гору; али не изагна онијех који живљаху у долини, јер имаху гвоздена кола. Овде је све јасно, а контекст (ако се ту мисли на садржај поглавља) је просто објашњење у којим деловима Палестине је опстало раније становништво, а одакле их је "изабрани народ" сасвим збрисао. Књига Судија обухвата и жртвовање девице "Господу" (да, стварно!) и причу о Самсону и Далили, коју сам као клинац гледао у холивудској верзији, мислим да је Далилу играла Џоан Колинс.
Е сад што се целог Старог завета тиче, често се помињу контрадикције, које постоје на различитим нивоима. То се у великој мери односи на Петокњижје, па кренимо редом. Погледајмо прво очигледне контрадикције, које већина верника (и таквих проучаваоца) и не негира. Што се мене тиче оне нам говоре да је текст писало више људи. Мормонова књига нема таквих контрадикција пошто је један човек, Џозеф Смит, диктирао "читајући" из шешира. Тако имамо два стварања човека, при чему једно обавља "Бог" са сарадницима (Елохим - множина), а друго "Господ Бог" сам, у првом ствара човека и жену (равноправне?) у другом човека, па онда "човечицу" да не буде сам. О самом Постању можда буде посебан блог.
Друго је ако се контрадикција поклопи са теолошким "особинама" Бога. Тако рецимо у Постању видимо како се Бог каје што је створио човека (!?) а у Левитској или Бројевима, сходно оно што нам теологија вели, буквално пише да се Бог не каје и не мења мишљење. Нешто треће је ако је контрадикција не са нечим што пише у Библији, него са оним што савремени теолози из ње извлаче. Нигде у Библији се не помиње "слободна воља", мада би се могло закључити да се на то мисли, ако нешто људи раде а није буквално одређено као Божија Воља. Међутим, библијски Господ у Изласку стално понавља како ће "учинити да отврдне срце фараону", па унапред зна да ће фараон одбити неки Мојсијев захтев, е да би овај спровео своју показну вежбу. Тешко да то може бити слободна воља (фараона), па онда да ли га можемо сматрати одговорним за помор који Бог изазива када му овај пркоси?! Такође, неко место се сматра светим ако Левит га изабере. Да ли то значи да му је Бог усадио идеју где да иде, или је овај својим закључивањем непогрешиво закључио које је место свето, или му се баш Бог обратио, па је овај слободном вољом прихватио? Обраћање Бога или Господа (што баш није иста "ствар") је такође занимљиво. Негде се једноставно обраћа (гласом? у мислима?) и није нам ни објашњено како, а кад се обраћа Мојсију имамо целу помпу око тога да га Мојсије и види и не види (јер је спржен ко гледа боговима у лице, то није тако само у Библији).

А нешто четврто је ако Библија, односно Стари завет, по себи није контрадикторно штиво, но противуречи савременом схватању ствари. Само Постање (прво поглавље) нема унутрашњих контрадикција. Међутим, данас нам може изгледати чудно да је Сунце створено после Земље. Оно што се атеисти спрдају како је било ноћи и дана пре појаве Сунца је глупо с њихове стране, осим ако буквалистички не гледамо... Онда неки хришћани дају апологију Библије где практично признају да је то дело оног времена. Мени, као неком ко није хришћанин, то делује као признање да су Библију писали људи те да она није никаква апсолутна истина, која би обавезивала људе да јој верују ако желе контакт са "вишим сферама". Штавише, не може се сматрати напретком, како је неки виде, јер Веде и Упанишаде (које су такође у понечему контрадикторне савременим знањима) нам делују много разумљивије из угла данашњих научних знања. Међутим, има и Постање својих занимљивих подударности са научном причом...
Старозаветни закони такође делују страним неком савременом схватању правде, морала и закона. Они су невероватно строги. Апологија опет иде кроз релативизацију - то су закони који се односе на људе, а људи се мењају. Требало би то да значи да се Бог није променио, али јесу људи, којима Он педагошки делује, бла-бла-гњав-гњав (замерали су ми што блаблаћем, но ја пишем блог и шта да радим кад ми је субјективно досадно то помињање "слободне воље" која је супротвна са божијим свезнањем, свемоћи, итд.) Но, све и да тако нешто прихватимо, остаје чињеница да су закони тадашњих Аријеваца, Мисираца па можда и других левантских народа много ближи нама данас него ово хебрејско поимање закона & правде. Нешто слично имали смо у Средњем веку где нам делују ближе закони Викинга, него хришћанских Англосаксонаца.
А има ли нешто позитивно у Библији, односно на њеном почетку? Да, има. То је еволутивно заокружена прича (где је "еволуција" од онога што је Дарвин описао, а што је заправо борба за опстанак). Занимљиво да у Законима поновљеним се на једном месту каже "Не гади се Мисирца јер био си гост у земљи његовој". Поредили су одређене личности Старог завета са нацошима, неки чак Библију са Мајн Кампфом (рецимо, по количини експлицитне мржње). Но замислимо да у Хићиној књизи стоји "Не гади се Јеврејина јер многи је заслужио гвоздени крст у Великом рату" (иначе, било је таквих Јевреја који су веома дискретно чувани у Берлину сво време НС владавине)... Међутим, имајмо у виду да Јевреји пред улазак у "земљу где тече мед и млеко" немају више неизмирених рачуна са Мисирцима (Египћанима). Флексибилност у избору непријатеља је добра са становишта опстанка нације.
Библијски (старозаветни, после је нешто другачије) однос према сексу такође је сасвим "еволутиван", односно "дарвинистички". Строга правила против прељубе не важе када треба сачувати семе. Помиње се чак легање девојака са старим оцем, које се наводи као грех не у самим стиховима него у објашњењу на почетку поглавља (да ли је оно писано накнадно?)... А сама строгост према нерепродуктивном сексу (промискуитету, педерастији, односу током менструације...) могла би се тумачити преласком са матријархата на патријархат, те спремношћу да се по сваку цену одрже моралне норме које су и облик идентитета, у времену кад околни народи знају за другачија правила.
Због тога је Ниче више ценио Стари од Новог завета, а рече ми другар (кад објавих да читам Библију) како му је Јахве занимљив ничеански тип. Има нечег поштеног у његовом односу са "изабраним народом". Да се разумемо, мени је много ближи онај монотеизам Бхагавадгите у којем господ Кришна каже ко служи боговима свеједно долази мени. Представе богова ту су само слабији прикази оног Једног, не нужно демони (који су одвојени у индијској митологији и не сасвим зли). Међутим, ако се већ прихвата аврамски монотеизам, онда се треба придржавати тих правила. Тако кад Јевреји склизну у "идолопоклонство", па "завапе" своме Јахвеу, он им каже сад нека вас ваде нови ваши богови. Помало као неко ко данас постане опозиција, па каже - гласали сте, ето вам. Мени је то поштено.
Прича се може посматрати и као митологизована историја јеврејског народа (будимо реални - веома митологизована, с обзиром на историјска знања која имамо). Она је чак и неко објашњење "актуелног стања", које се види у честим понављањима "до дана данашњег". Подсећа то мало на грчке митове, који су такође објашњавали оно у чему Грци живе. Мада који је то дан данашњи може нам рећи само неко проучавање билбијског текста, које нам говори да је он писан после повратка из "вавилонског ропства". Но, то је већ део који нисам читао...
Иван Вукадиновић



Коментари

Популарни постови са овог блога

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović

Десет типова који шкоде српској десници, први део