Подземље је спас

Наш најпознатији традиционалиста Драгош Калајић је у својим делима Мапа (анти)утопија и Смак света означио већ тада јасно уочљиву плиму феминизације и хомосексуализма (сада бисмо могли употребити неологизам елџибитизација ) као освету хтонских култова . То је написано крајем седамдесетих прошлог века. Ове године се навршава тачно пола века од фамозне ( и сексуалне) револуције '68. Наведене појаве су дошле дотле да се намеће као срамота, а постепено се уводе и законске забране, да се буде "нормалан". Стога вреди размислити има ли стварно ова пошаст своје сакрално и окултно порекло (окултно значи скривено). Ја нисам класични традиционалиста , док немам ништа против хтонских култова по себи . Стога ово излагање неће бити понављање фраза о уништењу традиције као последице некакве стране, ахриманске силе ... Но погледајмо прво шта уопште значе урански и хтонски култови. Најкраће изречена паралела била би да су уранска божанства Олимпљани, док су хтонска везана за е

Ако се под идолима замишљају уметнички, антропоморфни кипови, онда се може рећи да их стари Срби нису имали, онако исто као што их у најстарије време нису имали ни Римљани ни Германци. Међутим, Срби су свакако имали signa , фетише од камена, евентуално од печене земље, или можда најчешће од дрвета . Како су ти фетиши изгледали добиће се приближна слика ако се упореде са фетишима других примитивних народа. Де Фисер наводи много типова за идоле код данашњих некултурних народа из свих крајева света. Форма тих идола сасвим је примитивна: то су груби пањеви или коље, или камење које је врло мало дотерано или обојено. Код савршенијих егземплара  може се приметити тежња да се на неки начин маркирају глава или руке . Специјално, говорио је Де Фисер о таквим примитивним идолима код Грка, и навео много примера: известан идол Атене Паладе у Атини, Церерин у Елеузини, Херин на Самосу, Дионисов "по селима", и многи други, били су у ствари коље, груби пањеви и ништа више. Нарочито су б

До сада нисам много писао о ономе што радим, па било је чак и малициозних коментара у том смислу (истина давно). Што не значи да није имало утицаја на начин размишљања. Ја сам инжењер информатике, и о односу инжињерства и науке рекао сам понешто овде . Такође, мислим да сам инжењерски приступ применио и у филозофији . Сада ћемо, међутим, видети нешто конкретно... Сарадничка фирма SAS урадила је ни мање ни више него пројекат за проналажење "рајског града", односно града објективно најбољег за живот у њему, према задатим параметрима. Одговор се крије у огромним количинама података, провереним подацима и стварним разговорима. Пројекат је трајао шест недеља и укључио је шесторо људи. Укрштени су подаци  за 57 студија градова, 4 друштвене мреже, за 1060 међународних сервиса података и три глобална сервиса података... Али то нису били сви подаци. Пројекат је у потпуности вођен подацима , и кренуло се од 148.233 локације у 193 земље са пет милиона data points (практично би

У схватању душе и наш народ, и сви примитивни народи уопште, нису доследни. Душа може бити 1) вегетативна душа, која је везана за крв (упор. нпр. класично место у 3. књизи Мојсијевој, 17, 14: "Јер је душа свакога тијела крв његова, то му је душа"), срце, мишиће, и др.; 2) дах , тачније последњи дах који из уста изађе ( душа - етимолошки сродно са дувати ); 3) душа је човеков (духовни) дупликат (код Германаца fylgja ). Она оставља човека у сну, кад умре. Снови су стварност: кад спавамо, наша душа, "наш дупликат", изађе из наших уста (нпр. у облику муве или птице), и после се врати у тело; што она том приликом види или доживи, то смо ми сањали . Отуда не ваља никога нагло тргнути из сна, јер душа неће, можда, имати времена да се поново врати у тело. За овакву душу упор. Вук, Рјечник , вјештица: "Вјештица се зове жена која (...) има у себи некакав ђаволски дух , који у сну из ње изађе и створи се у лепира , кокош или ћурку, па лети по кућама и једе људе... Ж

Да се не лажемо не мало ме обрадовало што "жути" нису прошли цензус на београдским изборима, односно ти гласачи су дали поверење тајкунима који су прошли кроз ДС. Има у анализи зашто је то добро. Међутим, све "патриотске листе" (ако би ту рачунали Двери па поделили гласове које су имали са ДЈБ) једва да би прошле цензус. Било је већ коментара да је то "потирање екстремиста", или можда оних који се баве политиком?! Но треба имати у виду да Србија иде одређеним зацртаним правцем, ма колико глумила да седи на две столице. Уосталом, "европске интеграције" јесу најзваничнији циљ. Шта нам ваља чинити? Оно што је и мене натерало да размислим је сопствени закључак да ће нам председник још дуго владати . Касније сам то променио на неодређено, јер спољни фактор не можемо знати. То ме је навело да размислим против чега се заправо боримо . Може ли се наћи нека паралела са нечим раније? То ме је довело до још једног "парадоксалног" закључка -

Овде ћемо дати нешто другачију слику од оне уобичајене, какву комерцијална "култура" још увек гура. Ако вас занима такво "класично" виђење алфа-мужјака, неки савети за истог или како га одабрати , слободно гуглујте (да, гуглујте, постоје и други претраживачи, али што се тиме оптерећивати...) Пре свега, велико је питање ко је уопште "алфа". Моја драга каже да ти алфа мужјаци или женке постоје међу животињама, не међу људима. Међутим, не може се одбацити епохални аргумент који је изнео психијатар Питерсон - јастози имају сератонин који делује и код људи, ова врста стара петсто милиона година је хијерархијска; постоји континуитет од животиње до човека и тешко да је хијерархија код људи неки изум класног друштва...  Међутим, како су ове одлике данас неформалне заиста је тешко дати неку формалну класификацију ко је алфа . Алфа који је "плава крагна" вероватно зарађује мање а сигурно у тежим условима него бета или гама који је "бели оковра

Књига Црњански, Мегалополис настала је на основу проширене и измењене верзије докторске дисертације, под називом Слике европских метропола у прози Милоша Црњанског , у којој се налазе слике Беча, Париза, Будимпеште, Берлина, Мадрида, Стокхолма, Рима и Лондона, онако како их  је Црњански видео у својој прози. Њима је додата, разуме се, и анализа слике Београда из пишчеве последње песме. Међутим, у овој књизи те анализе су контекстуализоване на другачији начин него у дисертацији: оне се читају као антиципација и полемика са тзв. урбаним дискурсом , који настаје након смрти Црњанског. Основни задатак урбаног дискурса јесте да обезбеди идеолошке претпоставке за несметани доток популације из светске провинције у Мегалополис, тачније речено у мрежу великих градова цивилизација Запада. Тај задатак урбани дискурс изводи путем директне или индиректне афирмације Мегалополиса у односу на националну државу. Сусрет Црњанског с европским метрополама лагано се претвара у суочавање с Мегалопо

Дискурс који подржава ову урбанизацију света, промовишући идеју планете као мреже градова/једног града, назваћу урбани дискурс . Његов највидљивији, али истовремено и најбаналнији, инструмент јесте атрибут "урбано" који данас у српском језику има готово магијску снагу. Он одавно нема дескриптивну функцију и не тиче се нечега што просто има везе с градом, нити може бити поистовећен са значењима попут "културног" и "рафинираног". Он је као позитиван пол супротстављен атрибутима руралног и, што је посебно индикативно, националног, које бива означено као негативно. Урбани дискурс тако читаве нације осуђује на пропаст, јер утиче на стигматизовање националног идентитета док истовремено учествује у конструисању хиперколектива као што је, рецимо, концепт "мноштва". Он обликује једну слику света путем мреже термина, бинарних опозиција, појмова, фраза и флоскула, који се бесомучно понављају у процесу производње "знања" о урбаном. Урбани д