Махмуд-паша Анђеловић

Писао сам праву „алтернативну историју“ о Мехмед-паши Соколовићу, једном од најзначајнијих везира Османског царства, и једном од најзначајнијих (свакако и најмоћнијих) Срба историје. Коју ћемо можда видети на блогу, рађена је према свим правилима жанра. Аутори обично имају инстинктиван однос према тзв. ефекту лептира. И најмања ситница може изазвати несагледиве последице. Писац контрафактуалне (односно „алтернативне“ или „паралелне“) историје понекад пише под претпоставком такве ситнице, али много чешће све нуспојаве онога што је замислио једноставно игнорише. Можете мислити колико би „ситница“ нека крупна промена – другачија одлука или исход – изазвала, па тешко да би било онако како писац жели. Но, њему (односно мени) се може да све то игнорише. Уосталом, „алтернативна историја“ се углавном пише зато што у ствари жалимо (бар понекад) што исход није био другачији, или што смо захвални што до таквог исхода (црног сценарија) није дошло. Некад се жели проблематизовати оно што сад имамо – у теорији и пракси.

Проблем је нашег идентитета што игноришемо све оно што је, можемо слободно рећи, било добро у време онога што сматрамо петовековним ропством (заправо су у Старој Србији Турци били присутни пет и по векова, али у Београду је њихова била последња можда два и по века). Српски језик био је у огромном царству један од четири званична језика (са турским, арапским и персијским). Користио се као језик копнене војске (наравно, због јањичара), језик за споразумевање са хришћанским поданицима, а у извесној мери и у дипломатији. Значај Соколовића могао је бити много већи, да га се послушало – предлагао је да Османско царство крене у експанзију на североисток, у руске степе, а не да се конфронтира са Хабзбурзима. Да је још нешто било другачије ко зна ко би данас „владао светом“…

Но, данас ћемо причати о једном другом паши. Toком посете Голубачкој тврђави видех како је приликом склапања Сегединског мира, 1444. године, дошло до праве игре судбине. Голубац је тада враћен деспоту Ђурђу Бранковићу. Махмуд-паша је на преговорима примио Деспотовог изасланика – никог другог до свог рођеног брата Михаила. Браћа су годинама била раздвојена. Иако су се нашли на супротним странама, блиско су сарађивали, како би се избегли рат и страдања. Али, како је до ове игре дошло?

Махмуд-паша Анђеловић рођен је око 1420. године, вероватно у Крушевцу. Мајка му је била Српкиња, а отац из грчке (ромејске, неки би погрешно рекли византијске) племићке породице Анђела. Породица је избегла после турског заузимања Тесалије 1394. Турци су у свом освајачком походу узели 1427. будућег Махмуд-пашу, као „данак у крви“. Послат је прво у Дринопоље, па онда на двор да учи заједно са принцом Мехмедом, касније султаном Мехмедом Освајачем. Његов брат остаде с мајком у Србији. 

Анђеловић је касније постављен за великог везира и с временом је постао један од најпознатијих и најугледнијих турских војсковођа. Познат је још под презименом Абоговић, а као под псеудонимом Адни (џенетски, рајски) као први песник српског народа који се јавља у источној литератури. Учествовао је у освајању Царгирада и Босне (1454. и 1463.), док је преговорима издејствовао предају Трапезунта, последњег остатка Ромејског царства 1461. Циклус панегирика испеван је у његову славу, а низ легенди повезан је са његовим именом. Такође се помињу његови другови српског порекла Ајас и Абулкерим – највиши судија турске царевине и тумач арапског језика код Мехмеда Освајача.

Но, данас је наслеђе Срба муслиманске вере, значајних Срба Османског царства, заборављено или занемарено. Допринела је томе и СПЦ кад је почела с причом да само православац може бити Србин. Као и код других ствари (чак и за ћирилицу!) на Анђеловића полажу право Хрвати. Код њих се може видети да је он био хрватског („по другим изворима грчког“) порекла. Забуни доприносе и турски извори који га понегде називају Хрват или Босанац. Треба знати да у то време нема националне припадности у данашњем смислу. Као и његов брат завршио је живот у тамници, што нам говори доста о томе каква су то времена била.
Ево шта каже Владимир Ћоровић у Историји Срба: "У Србији се за то време све јаче изражава противност између две главне странке у земљи, туркофилске и угарофилске. Прву су водили султанија Мара и брат јој Гргур, а с њима се слагала и деспотица Јерина и њен брат Тома Кантакузин. Јак ослонац имала је та странка у браћи Анђеловићима, потомцима тесалских кнежева Анђела. Њихов отац се у Новом Брду оженио Српкињом. Један од браће беше примио ислам, постао Махмуд, видно се одликовао међу Турцима и, као повереник султана Мехмеда беше дотерао до чина румелијског берлербега. Његов брат Михаило остао је у православљу, стекао поверење деспотово и добио част великог челника. Он је одржавао везе с братом и у Србији живо настојао да се политика води без икаквог ослонца на Мађаре. Њиховом утицају приписује се што је почетком 1457. дошло до мира између Србије и Турске. Другу, угарофилску странку водила је жена деспота Лазара, Јелена и други син деспотов, Стеван." Срећом данас се не делимо на присталице Ердогана и Орбана... 

За крај Аднијеви стихови: Кад смрт пуста најпослије свађу диже, мир увиђа - Зашто људство рад свијета узалуд се туде свађа? Не спомињи свога друга нигдје име у пјесмама. О, Аднија, сврха пјесме: дивити се љепотама... Ми смо мали, ал' у нама велики се понос буди, Што смо барем турској књизи великије дали људи.

Иван Вукадиновић