Плаво сало
Трула тројица говорила је најпре о традицији и о наслеђу. И наравно – о Изворима Руског Земљојебства. Они су, овај, нагласили да је Први Прајебач Земље Руске Петар Авдејев јебао Руску Земљу прво код Чернигова, а тек касније кренуо на Север – у земље Псковске и Новгородске. И, такође, о његовом дневнику је говорила Срамна Бљадске Трула Тројица, о оном запису… чини ми се… 2009. године, јула месеца…
Владимир Сорокин, Плаво сало
Наслов је игра речи. У оригиналу Голубое сало (изгледа) нема по себи неко жаргонско значење. Међутим, прва реч у жаргону означава хомосексуалца, такође и нешто идеализовано, ретуширано. Друга реч има неколико значења у вези са затвором (рецимо ко је пропевао), што је у вези са првом речи. Фолирање као значење такође има везе са првом речи. Преводилац као да се правда због буквалног превода наслова, али он има смисла драматуршки јер наилазимо стварно на плаво сало - материју која је плаве боје и таложи се на местима где се људима сакупља сало.
Да, ово је постмодерна, што значи да је нешто једва читљиво. Сличан роман по некој тематици (будућност у којој доминирају Кинези) је Хлорофилија Рубанова, али је то много читљивије штиво. Пада ми на ум сасвим другачији Хандке, када је добио Нобела либераши су причали како га србенде нису ни читали, па реко да прочитам његов "класик" Голманов страх од пенала. И то је на граници читљивости... Игор Маројевић за кога пријатељица рече да је као ја (док сам био у путописној фази) у једној причи буквално схвата овај наслов - или то барем ради његов протагониста, фудбалски голман који убија један летњи дан у свом солитеру, а на кревету Хандкеова књига... Недавно сам присуствовао кад се Маројевић побио у једном клубу на афтеру.
Вратимо се Сорокину. Ова књига је спаљивана у Русији, данашњој Путиновој Русији, истина релативно давно. Оптужен је да вређа руску културу и промовише канибализам (увек морају бити бар две оптужбе, због оног и). Неко из пропутинске омладинске организације рекао је да он ако је болестан треба да се лечи, а ако је ментално здрав да одговара, у сваком случају држава треба да боље контролише књижевност. Контрола књижевности, провокативни у лудницама (као рецимо великан Лимонов), како то беше лепо у време СССР-а. Збуну доприноси што је барем према сајту, цена књиге у Рвацкој смешних 20 куна - 2,65 ојра.
Роман почиње као епистоларни, рахметли Исидора Бјелица рекла би сексепистоларни (у следећој реченици видећемо што је битна). Да скратимо причу - дерпе пише свом љубавнику писма (поруке), где не описује само како му недостаје (занимљив стил) него износи и детаље пројекта на којем ради, а он се одиграва у сибирској забити и под контролом војске.
Убацивање кинеских речи успорава читање, али то је мањи проблем, речник је на крају. Мало већи проблем су "стручни" изрази, заправо видимо их под насловом Остале речи и изрази. Један је описан другим, па је мало циркуларно, а неки нису ни описани. Овај роман јесте фантастика па ме подсети на расправе у Лазару Комарчићу када је удружење прошло свој формативни "херојски" период и почело да намеће неки стил који би био пандан мејнстриму. Кад сам се тамо појављивао то већ нису биле расправе, "главни" су се договорили, пре би се могло рећи едукација оних који би имали недоумице... Тада је речено да широка употреба техничких израза једино има смисла ако је реч о спрдњи. Али шта овде конкретно имамо? Прво - Сорокин се спрда, ал рекао бих са свим, не са жанром. Друго - то заправо није неки технички жаргон, нешто из будућности разумљиво у тадашњем свету... Не, ови појмови, као што је М-баланс или Л-хармонија указују на популарну психологију, дакле спрдња су са тим стварима. Као све пролази, али мора бити у мери која не ограничава али је... Па у данашњем свету ко тако баљезга не зна ни сам, а ваљда ће то тако бити и за неких педесет година.
Пројекат је производња тог плавог сала, које (роман ипак има структуру) се провлачи кроз сва три дела (нису званично одвојени). После припрема ПОЧИЊЕ. Видимо да је реч о некаквим, често физички фаличним, клоновима познатих руских и совјетских писаца који пишу нека своја дела (заправо пародије њихових романа, комада, песама), па онда падају у транс и луче плаво сало. Постаје јасно да је та материја циљ, а "уметничка дела" су рецимо нуспроизвод и њих протагониста Борис шаље свом дечку.
Пастернак – 1
Пизда
Изашла пизда поља
У простору широком –
Пизда свих водича,
Туга у непостојаном.
Висок јој је зенит
Над земљом замрлом,
У ваздуху звони
Неземаљском суботом.
Ал' чај је пизде шума
К'о претећа бомба страшан,
Антимоновом крвљу сова
Лист јове је украшен.
Од наведених писаца Достојевски ми је најпознатији па могу рећи да је написано пародија његових мотива и дијалога, али не и стила. То је иначе први текст који ми се најмање свидео. Много је јаче кад код Чехова ћутљиви аристократа убије свог говорљивог пријатеља зато што је именовао ствари. Или песма Ахматове о некима који живе на мудима Лењина-Стаљина. Ту су и Платонов, Набоков, Толстој.
На други део се прелази, па слободно ћу рећи, у пола реченице. Наши научници су теревенчили, онда пукне бомба и потребно је читаоцу да провали да то није њихова зајебанција, него су их стварно елиминисали терористи и секташи за које су они део жбировске државе. Урадили су то да би се докопали тог плавог сала.
Али ми не видио (одмах) за шта ће им то, него се упознајемо са овим новим јунацима. Први утисак је да је реч о некаквој родноверној заједници (дакле обнови словенске вере, они помињу Мајку Влажну Земљу) али касније сазнајемо да је реч о покрету Земљојеба. Да, они буквално јебу земљу о чему сведоче огромне гениталије (и сакупљају је), али није тешко схватити какве је то метафора, о каквом је јебању заправо реч.
То нас доводи до погледа на две мете овога романа. У почетку је то свакако неки "либерални рај", ужаси постмодерне, психологија самопомоћи и сл. Онда видимо алузије на власти и њихово јебање руске земље. У овом делу је много мање цитата, мада имамо једну занимљиву причу коју су лику испричале његове руке, које он види као златне, али као да нису његове. Прича је о лику који са другима сатима плива у реци да би окупљеним пролетерима приказао пароле - цитате власти - он у руци држи зарез у једном таквом цитату. Најзад, оно најзанимљивије, у трећем неформалном делу прелазимо на диктаторе, пре свега Стаљина. Треба имати у виду да је књига изашла далеке и познате 1999, а тада је однос према СССР-прошлости могао бити само носталгија - питање колико је она разним људима деловала бенигно. Могло би се рећи да је то само друга страна медаље на оно постмодерно све пролази - па и Стаљин (и Хитлер).
Добар дан, драги другови! Данас нам је у гостима добитник Стаљинове награде, московски писац Николај Бурјак. Управо је у издавачкој кући „Гослитиздат“ изашла његова нова књига прича „Поплава“, у њој су исте приче које је Николај Бурјак написао у последње три године за време својих многобројних путовања по земљи Совјета и страним државама и континентима. Добро познати прозаик, чију штампану реч такође воле наши народи, пропутовао је Далеки Исток и Прибалтички регион, Средњу Азију и Цејлон, био је у Њујорку и Берлину, на Рту добре наде и на острву Комодо, дружио се са рибарима Камчатке и поларним истраживачима Севера, јужноафричким милијардерима и неустрашивим официрима „Луфтвафе“…
Овде прелаз на следећу логичку целину романа није уопште нагли, заправо доста је постепен, јер треба припремити земљојеба за путовање кроз временски левак. Једино чему то служи је да пребаци плаво сало у прошлост, ХХ век, где/када ће доћи до промена које су потребне онима који су га послали (?) и заправо је плаво сало једини прави лик овог романа.
Онда видимо неки банкет који организује власт док се чека да се лед отопи, назнаке декаденције присутних, па и онај чувени стаљински хумор - "а шта ако друг Стаљин погреши". Али то је загревање, јер кад најзад виде кофер са запакованим пошећереним плавим салом (земљојеб поред њега је небитан и не знамо да је преживео пут) изгледа да ће само Стаљин знати шта да ради с тим. Берија је можда нешто наслутио, али он се не помиње пошто је поубијао своје сараднике.
Онда присуствујемо љубавној вези и дијалогу Стаљина и Хрушчова (овде у улози декадентног грофа). Да би Стаљин са породицом и Хрушчовом полетео са тајног аеродрома. Берија исправно закључује - ако породица зашто Хрушчов, ако Хрушчов зашто породица?
Авион прелази совјетску територију и код подељеног Прага улази на територију Трећег Рајха. Најзад оно што смо чекали - Хитлер и Стаљин се дрогирају заједно! Али то ћемо још мало чекати јер почиње некаквим банкетом где су породице двојице диктатора и део руководства Хитлерове Немачке. Време да видимо некакве игре са опозитима - ко је (у овој нашој стварности био) нижи растом постаће веома висок, дебео мршав а мршав дебео. Такође сазнајемо неку паралелну историју у којој су Трећи рајх и Совјетски савез склопили мир (Потстдамска конференција?), па пошто су Немци бацили атомску бомбу на Лондон (а Стаљин се надлећући згариште у то лично уверио) владају заједно светом.
Многе друге ствари су другачије, у овој паралелној историји је "касапин Рузвелт" спровео холокауст (контрадикција јер на ранијој вечери у Кремљу неко прича о томе да "они имају богатије Јевреје"?), Стаљин видели смо промовише слободну љубав и кокаин (помиње се његова теорија унутрашње и спољашње слободе), о немачкој власти и не знамо много осим да је нека врста социјализма. Но оно што је битно остаје константа - диктатори могу да раде шта хоће.
А могу да пожеле доста тога. На моменте ће ме подсетити на Пазолинија иако тај филм нисам гледао (и да јесам не бих поредио различите медије). У мом читању је било тензије када је Хитлер (могу мислити како би то на филму било) рекао свом псу Блонди - још те нисам дирао! Не волим кад животиње страдају ни у бизарној уметности, али Блонди се само попишала после његовог дирања. Много је тежи за варење његов коитус са Стаљиновом малолетном ћерком Вестом. После тога ми делује да је бар она сумња у нормалност аутора и те како имала смисла, мада је занимљиво да би се под удар забрана дошло и код политички коректних, јер педофилија је свакако офензивна.
На крају свеопшти мејхем, актери се поубијају, јер свако ваљда жели плаво сало само за себе, Стаљин га и поред упозорења умирућег Хитлера себи убризга директно у мозак... Стаљинов мозак постаје велик као васељена, а да нисмо сазнали шта је заправо то плаво сало и која му је намена. Осим можда ако је оно што видимо на самом крају када јопет видимо писмо Бориса с почетка... и то би имало неког смисла.
Роман који треба прочитати, осим ако се иначе често не дружите са ранисаном. Ако сте осетљивог стомака, не бих препоручио. Можда сте из овога схватили шта је писац хтео рећи, ако је то схватио потписник ових редова. А како је то рекао, погледати у књизи.
Иван Вукадиновић
Путовања малог дива - радња романа исто у Русији. Наравно сасвим другачијој Русији
п.с. Стицајем околности на Фестивалу ауторског филма сам управо гледао филм Бајка Сокурова. Када сам видео синопсис, помислио сам да је то заправо филм Сорокина (Сорокин, Сокуров, слично...) јер ту је неки фејк документарац са Хитлером, Стаљином, Черчилом, Мусолинијем... Али то није то, мада има додирних тачки. Трећа слика на горе је из тог филма. Не препоручујем за гледање јер је досадан.
Коментари
Постави коментар