Moon Knight

 

Suočeni sa velikom produkcijom serija postavićemo sebi pitanje zašto odgledati još jednu, konkretnu. Svakako šest epizoda nije mnogo, možemo se bar okušati. Ali to nije dovoljno ako već nemamo neku preporuku... Odgovoriću prvo na pitanje šta je mene privuklo, pa šta bi onda načelno moglo da privuče nekog gledaoca, a videćemo da Marvel ovde ide već uhodanom stazom. Najzad nešto i u samom zapletu, gde će biti umereno spojlera.

Što se mene tiče zaintrigirao me je već sinopsis u kojem otprilike piše da junak misli da je egipatski bog (tj. njegov avatar). Ne znam koliko je nekom drugom rečeno u ovih nekoliko reči, meni jeste dosta toga, odnosno budi asocijacije, uglavnom daleke...

Egipat kao tema, sa svojim bogovima, zanimao me je još pre 20 i više godina i znao sam ga izučavati. A pre deset i više godina pisao sam Agartu, o kojoj je Đura Mornar rekao da je odlična studija stelarnih, solarnih i lunarnih kultova. Za Egipat sam vezivao borbu stelarnog i solarnog (povezano, naravno, sa vanzemaljcima). Lunarno je za mene ostatak onog prvobitnog zemaljskog, ne mnogo u vezi s Egiptom. Zanimljivo je da je protagonista avatar Khonsua - boga Meseca. Odnosno, misli da je to ili... videćemo već.

Druga udaljena asocijacija vezana je za ono što sam davno čitao. Reč je o delima Rodžera Zelaznija. U Hronikama Ambera junak se budi u bolnici ne znajući ko je, tj. da je jedan od prinčeva Ambera, koje bi mogli videti kao Marvelove superjunake, sve sa svojim slabostima. Nedavno je Martin rekao kako bi voleo da vidi to u seriji. Marvel ima već dosta svojih (stripovskih) junaka, a pitanje da li bi u vlasništvu Diznija mogao to da iznese. Pitanje je da li bi iko mogao to da snimi da valja, a ako bi hteo valjalo bi mu dati odrešene ruke. 

Isti Zelazni je napisao i Stvorenja svetlosti i tame, gde se igra baš sa egipatskim bogovima. On voli to da radi, u Ratniku svetlosti tema su bića indijske religije. Malo je reći da stvaralaštvo Zelaznija deluje tako da se pitaš na kojim drogama je bio. Sličan je tu Filipu K. Diku. Recimo da u sred frke sa, kako smo rekli, bogovima starog Egipta, vidimo sledeće stihove, kao nečije razmišljanje - Die Luft ist kühl und es dunkelt, Und ruhig fließt der Rhein... Hm. videćemo da tu atmosferu možemo povezati i sa ovom serijom.

Drugo, što bi moglo da zanima gledateljku koja nema moje reference, bio bi Marvelov metod, koji inače sledi već nekolio godina - što se tiče bogova zaokružen je trilogijom Thor, a što se tiče magije (i mentalnog) započeto je, i nastavlja se, delima Dr Strangea i Wande Maximoff. Pa da vidimo kakav je ovo metod.

Prvo, Marvel je u principu dosledan sci-fi. To će reći da skoro sve što se radi ima neko naučno objašnjenje. Pre neku godinu čitao sam, pred kraj, na zabavnim stranicama, u naučnom časopisu Elementi objašnjenje Marvelove kosmogonije, ono vezano za Teserakt i ostalo. Moram priznati da, bar kako je napisano, nije mi bilo mnogo zanimljivo, kao da čitam neku listu, nabrajanje... Kad dolazimo do bogova, oni su vanzemaljci. Zanimljiv je dijalog Odina i Lokija kad on svom posinku kaže nismo bogovi i mi umiremo, na šta mu Loki ironično odgovara - pet-šest hiljada godina manje-više... Rekao bih da se ovde od toga ipak odstupilo.

Drugo, ako već imamo posla sa magijom ili natprirodnim, onda je to sve nekako "u glavi", vidi sliku gore - mentalno i nismo sigurni da li "stvarno postoji". U ovoj seriji se ova linija solidno produbljuje. I treće, Marvel teško da može biti ikakva referenca za proučavanje starih mitologija, ali ono što je rečeno o bogovima može da prođe, a može se naći i neka dobra etička ideja (recimo smisao Ragnaroka u istoimenom filmu). Treba imati u vidu da Marvel jeste potcenjen, od onih koji se razumeju u nordijsku mitologiju čuo sam komentare da je to ipak fantastika, ne neke žestoke kritike koje sam video u vezi filma Northman (sa kojima se inače ne slažem, jer mislim da taj film svakako otkriva ono primordijalno). Ovo Marvelovo ostvarenje je tu na liniji ranijih.

Ali jedno je ideja a drugo realizacija, a ako ćemo o istoj, moramo doći do onih umerenih spojlera. Šest epizoda se može grupisati na po dve.

U prve dve epizode vidimo protagonistu (odlični Oscar Isaac) i njegovo (ne)snalaženje u ovom svetu u koji kao da je bačen, a ne zna da li je Mark ili Steven. Dovoljna ludnica i dok se ne pojave egipatska božanstva. Imamo njegov san (ako je to san bio) u kojem vidimo u nekom evropskom gradu aktivnu egipatsku religiju. Zanimljivo za razmišljanje i ne sasvim nemoguće... Ipak, gro radnje u ove dve epizode je u Londonu, što je opravdano i logično. Pre svega zbog egiptološkog muzeja, gde možemo videti sve ono što su pokrali. Kosmopolitski London je takođe ludnica, Metropolis, dovoljno da nešto od atmosfere uđe i ovde (mada je dobar deo radnje u zatvorenim prostorima - muzej i skladišta). Najzad, gledalac se može setiti koji su sve kultovi nastajali u baš u Londonu, a vezani sa Egiptom, od Zlatne zore, pa nadalje. No ovaj deo je, možda je to i dobro, potpuno izostavljen, ako se želite toga prisetiti imate DC-ev Sandman. 

Onda radnja prealazi tamo gde i treba - u Kairo. Ovaj deo kao da je u nekim aspektima direktan omaž Indijani Džonsu. Abdallah El-Faouly, otac glavne junakinje Layle, se ovde uglavnom pominje, a poneki gledalac bi se mogao setiti "egipatskog Indijana Džonsa", lika koji je umro u prethodoj deceniji. Vratimo se omažu, gledateljka će prepoznati kao poznate joj scene u kojoj negativac se šeta između piramida sa letećim skarabejom u ruci (u čuvenim Otimačima nacista je uzeo usijani medaljon pa mu je mapa koja vodi do groba ostala urezana u ruci). Tu je i napad noževima na junaka, on istina neće iz pištolja upucati onoga ko preti, avatar je boga pa mu se može da se bori golim rukama. Mada ima i scena sa pucanjem... Kairo je takođe ludnica, grad od dvadeset miliona stanovnika sa tri semafora, gde svi voze ko ludaci. Nisam bio tamo, ali znam iz priče. Deo te atmosfere vidimo i ovde.

I onda na kraju četvrte epizode preokret - junak je upucan, ubijen. Dalja radnja ide u dva smera i oba su na neki način logična. Jedan je ludnica - neka vrsta limba ili mesto gde se junak (oba junaka - Mark i Stiven) od početka nalazi?! Drugi je kretanje kroz egipatski zagrobni život, gde se upoznajemo sa pojmovima Duat i The Field of Reeds. Kako već rekoh, ne gledati na to kao referencu, već nešto što treba da zagolica maštu za samostalno istraživanje. Peta epizoda je tako najbolja, sa preispitivanjem da li smo svi u ludnici i efektnom pojavom boginje u liku hipopotama (nilskog konja) i sa nežnim glasom. Najzad, poslednja epizoda nije nešto posebno, možda zato što je u granicama očekivanja, sa oživlajvanjem protagoniste, Laylom koja takođe počinje da se šiba (avatar boginje pošto je odbila Khonsua?) i naravno epskom borbom Khonsua i Ammit. 

Zapravo, ta borba eskalira nakon buđenja Ammit, a ona je od početka data kao borba dva koncepta pravde. Dok Khonsu kažnjava samo evil-doers, Ammit namerava to da radi i pre nego što i pomisle da će počiniti zlodelo. Prosto zato što zna da će to počiniti. Iz njenog ugla to bi moglo biti božansko sveznanje, no antagonista koga igra sjajni Ethan Hawke "meri duše" uz pomoć naprave koju ima, neke vrste štapa. Osim tog merenja imamo, pošto je Mark (a i Stiven) u jednom momentu mrtav, i ono čuveno merenje duša perom Ma'at. U egipatskoj mitologiji Ammit dolazi posle Maat kao žderačica duša, za koje je to prava smrt, ništavilo (uočimo da bi to bilo dobro u indijskim religijama, Egipćani su voleli život pa je nepostojanje i neaktivnost najveća moguća kazna). Vratimo se konceptima pravde - preemptivna pravda je brzo odbačena, pa ne možemo reći da su moralne dileme u ovom slučaju mnogo bitne. Ali korektno adresiranje pojmova može nas podsetiti na mnogo dublja bavljenja ovakvim razmišljanjima, ubijanjem budućeg zločinca možda dok je još beba - film (spojler alert!) Иди и смотри je svojom završnom scenom tu je praktično sve rekao. 

Najzad, kvalitetna gluma, olakšana time što ovde nemamo mnogo likova. Tu su naravno simpatično urađena božanstva kao što je Khonsu sa fosilizovanom glavom ptičurine (baš i ne liči na sokola) što mu levitira na ramenima. Ili ona boginja nilski konj. Reptilka Ammit je naravno zastrašujuća. Što se tiče ljudi, praktično samo četiri bitna lika. Dva su pomešana u telu jednoga koga igra odlični Oscar Isaac. Glumac je oklevao da se prihvati "još jedne franšize", možda zato jer Star Wars nije baš za pohvalu, iako je i tu dobro odgrao. Pamtimo ga i kao fenomenalnog vojvodu Leta u Dini - glumom i izgledom kako je opisan kod Frenka Herberta. Ovde je briljirao. Ethan Hawke mu je odlično sekundirao, a treba pohvaliti i May Calamawy, koja je odlično odigrala ženu glavnog junaka i njegovog saborca, da ne kažem saborkinju. 

Ivan Vukadinović

p.s. Mada nije baš za porediti nešto što je drugi žanr, setio sam se kako u Archive 81 glumac loše igra junaka koji je zbunjen pred onostranim. Mada je ono horor pa je (očekivana) atmosfera drugačija. Ovde možemo videti svu raskoš lika koji je sa obe strane granice ludila. Nešto je do samog glumca, nešto do pričanja priče...