Теците сузе моје, рече полицајац

Пробудиш се у хотелској соби... Ово већ звучи као неки клише-радње. Пробудио си се и не знаш како си тамо доспео, не сећаш се последњих неколико дана. Па... прво јесте у овом случају тачно, друго баш и не. Наш актер зна шта му се догодило (мада не и како је у то собу доспео), и има испрва неке бриге око тога; ама баш нико не зна за њега, а јасно се сећа да је био славан, водио шоу који гледа тридесет милиона људи. Одједном, не само да га нико не зна него ни фамозни систем не зна за њега, тачније он не постоји, он је не-лице, нема документа... Доста незгодно у некој врсти антиутопије у којој је смештена радња, али не непремостиво ако имаш дебели свежањ новчаница у џепу, а он има.

Књига за коју сам видео неколико коментара који износе оно што и сам мислим - невероватно леп наслов. Читатељка може видети да сам одмах кренуо са спојлерима. Можда је Филип К. Дик последњи аутор код којега би то сметало. Сви знамо шта се дешава у књизи Човек у високом дворцу (ускоро приказ серије, барем прве сезоне) па ипак ћемо читати... Атмосфера је битна, а не нека радња, логичност заплета је међу последњим стварима због који треба читати Дика. Но ако нисте читали овај роман, време вам је и то не кажем ради спојлера, него просто зато што је реч о одличном кратком роману, неких двестотинак страница... А ако сте (давно) прочитали, онда вам је овај текст најзгоднији као подсетник.
Рекох да логика заплета није међу јачим странама, али то се прашта... Роман не почиње у тој хотелској соби него после тв-шоуа. Док се познати водитељ и певач Џејсон враћа са својом телевизијском а донекле и животном партнерком Хелен Харт (иначе обоје су генетски промењени) добија позив љубавнице која је иначе џанки, пристаје да је види и чује, односно откачи, она баца на њега нешто што је живи створ или направа, сунђер са цевчицама које почињу да га сисају... Завршава у болници. Све ово је претходило буђењу у хотелској соби, а само у почетку има неког значаја (брига да нека цевчица није остала у њему). После се више и не помиње, може се некако логички повезати са објашњењем, које постоји, али и не мора, није битно... Све је то оно што сам већ уочио код Филипа К. Дика и назвао Фантазмагорија (моје значење те речи). Уочимо да дело (научне) фантастике може бити писано сасвим реално, многа то и јесу. Само се дешава у окружењу које се разликује другачијом науком или натприродним. Али осећај за реалност може да се (сасвим?) изгуби, може бити писано са таквим циљем. Што је и овога пута случај.


Поменуо сам антиутопију. Радња се догађа 2008. године (већ петнаест година је јасно не ове наше него неке алтернативне). Није ништа чудно да су аутори фантастике радњу смештали у блиску будућност, која је данас већ прошлост. Узмимо Карпентеров Escape from New York (код нас Њујорк 1997, година је одмах видљива). Пројекција онога како би могла завршити Америка само 16 година пошто је филм снимљен, базирано на приступу економији, нестајању средње класе, светским ратом, етц. И пројекција, уз мало хиперболе, самог Њујорка, који јесте почетком осамдесетих био (јопет уз мало претеривања) Готам Сити. Нешто другачије је у Артуровој (и Стенлијевој) Одисеји 2001 где је акценат на другачијој (напреднијој) науци и техници, фамозни новум је с тим у вези, а политички систем је сличан постојећем, тиме мање занимљив - постоје јасне назнаке утопизма на крају Одисеје 2010 а куриозум је премијерка на челу Совјетског Савеза, није се догодило у социјалистичком "лагеру", осим случаја Милке Планинц...
И код Филипа К. Дика имамо све наведено - пројекцију тадашњих проблема плус технолошки развој (који се практично никада у фантастици не поклопи са оним који ће уследити, ни у блиској будућности). При томе овде се, да трећи пут кажем, не пати од логичних објашњења... Имајмо у виду да се радња романа (написано када сам се ја родио) одиграва 35 година пошто је написан, неко ко има четрдесетак година и генетски је промењен је такав рођен када је Филип то писао (није баш немогуће ако верујеш у теорије завере), или је генетски мењан за живота, при чему је већ другачије старио, цели програм генетских промена је стигао до шесте а можда већ и седме генерације, при чему аутора тог програма већ нема међу живима. А да, у међувремену се догодио и други грађански рат, о којем наравно не знамо ништа. Много је куме, рекох читајући Дејана Стојиљковића, али ово је циљем и квалитетом сасвим другачије дело, па овде то чак није ни мана.

Рекох да Филип К. Дик актуелизује или пројектује проблеме свог времена пишући о будућности. Ништа чудно, радили су то и други и кад је реч о много даљој будућности. Зашто би рецимо Исак Асимов замислио три расе људи (са другачијим именима, за која нико не зна одакле су) које живе на одређеним планетама, а само у престоници галаксије, планети Трантору се мешају? И код Дика имамо веома иронично "решење расног проблема", јер боже мој нешто се морало урадити, како ће рећи и "либералнији" припадници виших и средњих класа... То "решење" је само поменуто и на страну колико је уопште остварљиво. Ова (анти)утопија будућности решила је (на предлог сенатора) да се сваком пару (или жени?) припадника црне расе број деце ограничи на једно. Имајмо у виду да је од писања романа прошла практично тек једна генерација (са 35 година од рођења жене још могу да рађају) па тешко да би број тог народа тако брзо опао. Јужна Кореја (без присиле осим друштвене и економске) већ неко време има фертилитет испод један, а ефекти ће бити виђени тек за неколико деценија. Наравно, они су неизбежни... Осим овог ограничења црнци су "веома поштовани", што нам говори већ нешто о природи уређења...
Још је занимљивији (и много више помињан) проблем студената, а понекад се уз њих помињу и професори. Студент је привремени идентитет, зар не... Ко студира не жели то вечно да буде, него да заврши и да се запосли. Мада студентима који се буне (а учествовао сам, није да нисам) изгледа да је то од животне важности, па у том тренутку и да је њихов статус вечан. Није немогуће да у неком новом грађанском рату могуће је да би полиција и гарда блокирала све излазе из кампуса, можда неке и закопала, студенти (и професори) заробљени тамо могли би да бирају да ли да се предају па иду у радни логор (још нешто што се само помиње, много пута, мада већ по имену не делује као место одакле већина излази жива) или да остану изоловани, тамо "подивљају", краду храну и лекове ако успеју да се пробију, или евентуално да добију неку хуманитарну помоћ... 

Временом (епилог је на ироничан начин "оптимистичан") кампуси, тј. универзитети, биће поново отворени, али ће се учити по програмима које одобри полиција, и тај проблем ће бити "решен", друштво ће "омекшати"... У међувремену (то нема у роману него је мој закључак) ваља се подсетити да технологија може да опстаје па и да се развија и без критичности академске науке. То је просто чињеница.
Кад смо код технологије то је опет занимљиво... Помињу се некакве колоније ван Земље, чак нека експедиција на Алфа Кентаури, али то је за радњу романа потпуно небитно, као и све што се дешава ван Сједињених Држава (власт је иначе планетарна). У неким делима фантастике (писаним у то време или нешто раније) занимљиво је да свемирски напредак не прати никакав напредак "код куће". Овде није тако, ваљда зато што сва радња јесте овоземаљска (мада делује често виртуално). Ипак, мобилних телефона / комуникатора нема, иако су као концепт били познати, у књижевној фантастици од Хелиополиса написаног четврт века раније, ту је наравно и Star Trek. Телефонира се неком у колима. Е та кола... Одличан превод је врдалама (како ли је у оригиналу?) што је заправо летећи аутомобил - поздрав за свесрпског Месију, односно Сајка... ето 2008. године, било би то и код нас да није био ненародни режим. 
Анти-утопијска природа режима? Он иначе није описан, осим што знамо да има неких пет полицијских маршала од којих је један као "обичан човек" са својим проблемима и таргарјенским односом са својом сестром близнакињом (или је то ланистерски?)... Из назнака се може видети да се режим сурово обрачунава с онима које види као претњу (студенти, рекосмо) а ван тога мање-више све може (легализован однос са децом преко 12 година), полиција је веома љубазна кад хапси и слично... Неко би можда данас рекао да је Филип К. Дик хтео да нас упозори, па и не би ту погрешио - није ли то он иначе свесно радио, није ли то иначе дужност уметника!
Најзад, расплет има неке логике, мада је објашњење које долази из уста стручњака свесно карикирано и писано тако да читаоцу не буде лако разумљиво. Па да мало растумачимо - под дејством експерименталне дроге (не знамо кад ју је добио) наш јунак Џејсон на неки начин се нашао у паралелном универзуму где он не постоји, а постоје сви остали и они њему блиски. Некако је то његово пребацивање повукло "тамо" и све људе који су са њим повезани, па привремено он за њих исто није постојао (а што се тиче осталог они су остали у истом свету). Изгледа да га је много конвенционалнији мескалин вратио у свет где има 35 милиона (пошто му је суђено за убиство и пошто је ослобођен) гледалаца. Међутим, биће да ова књига није о ономе што је њена радња.
Иван Вукадиновић


Коментари

Популарни постови са овог блога

Уранска и хтонска божанства

Псеудопатриотизам

Logički problem indukcije