Владар Света (роман о Антихристу)

 „Видела сам сина човечијег“, рече она. „Ох, не постоји бољи израз од тога. Спаситељ света, што би рекли у новинама. Чим сам га видела, у срцу сам знала, сви смо знали, да је то он. Као да је имао ореол око главе. Сад све разумем. Управо смо њега тако дуго чекали и напокон је дошао и донео добру вољу и мир са собом. Када је проговорио, само је потврдио тај мој предосећај. Његов глас је био, био попут звука мора, тако жалостан и снажан. Јеси ли ти исто помислио?“

Роберт Хју Бенсон, Владар света

Роберт Хју Бенсон (1871 - 1914) био је значајан енглески писац свога доба. Његов владар, објављен 1907. године, један је од првих дистопијских романа уопште, а сматра се и најпророчанскијим делом светске књижевности. Пишући овај роман пре више од сто година и сместивши радњу у наше време, Бенсон је с невероватном прецизношћу предвидео неке савремене политичке процесе, попут уједињења Европе, глобализације и покушаја успостављања униполарног света, као и легализацију еутаназије, појаву генетски модификоване хране итд, итд.

Овај роман је не само изузетно уметничко дело, него и драгоцено штиво за разумевање духа времена у којем живимо.

Пошто сам већ у наслов ставио о чемер је овај роман, одмах ћу рећи да није баш тако на прву јасно (или ако је на прву није на нулту, гледајући наслов). Барем, када сам купио књигу на студентском базару који би алтернативни Сајам књига (онај је годинама све гори, пре него је званично постао ћаци), деловало ми је довољно егзотично (јер што би узимао роман мени непознатог аутора, на основу наслова), али нисам баш ни размишљао ко је тај Владар Света? Треба рећи да је хришћански израз за ђавола Владар Овога Света, што није баш исто. Управо је о томе причао Рене Генон у својој књизи Краљ Света. Овај (бивши?) масон и конвертовани муслиман је описао краља који влада на езотеричан начин светом из свог подземног краљевства Агарта (наравно да ми је био инспирација за роман, једна од инспирација). Али све је то далеко од Роберта Хју Бенсона, па да видимо нешто о самом писцу.

Бенсон је из познате породице, већ само презиме делује познато (макар се нисам сетио никог појединачно)... Отац му је био Надбискуп од Кентеберија и он сам је постао англикански свештеник, да би после очеве смрти прешао на католичанство (и то се у његовом делу итекако види!). Школован је на Итону и Тринитију. Његов старији брат је писао есеје, а сестра Маргарет била је египтолог. Писао је и друга дела, где се такође види његово католичко усмерење: хорор новела The Necromancers је о спиритстичком покрету у Енглеској (1901.); The Dawn of All је алтернативна историја (1973.) у којој је католичка црква доминантна у Енглеској, пошто су Аустрија и Немачка добиле "Рат Императора" који је почео 1914. (занимљиво!); написао је и реформацијску трилогију о злочинима према енглеским католицима, током реформације, си кларо... 

Погледајмо неке разлоге његове конверзије (захваљујући вештачкој): био је фрустриран унутрашњим поделама у Англиканској цркви и сматрао је истинска Христова Црква мора "познавати властити ум" и говорити с непогрешивим ауторитетом по питањима спасења; имао је чежњу за Христовим присуством у сакраментима (што има код католика склоних спектаклу, не код рационалних протестаната) и најзад дошао је до закључка да англиканска црква има само "сене и фрагменте" одвојене од свог средишта. Под утицајем католичких теолога схватио је да историјски континуитет непогрешиво води ка римском папи, етц.

Пре него сам схватио о коме је реч (или о чему, пошто се овде описује нека историјска нужност процеса који следе) навешћу мој први утисак који рекох пријатељици: Читам дистопију у којој нико не верује у Бога... Ух, страшна ствар, рече она. Јер, заиста, шта има страшно у томе да нико више не жели верује, а нико му не забрањује (на почетку романа)?! Рецимо, да неке потребе нису задовољене а на то место (Бога) долази неки човек, рекох себи. Што можда и није неки дубокоумни закључак, а ни много оригиналан, погледајмо како су то решили металци. 

А видимо сада ту моћ антиципације, која чини дело "најпророчанскијим", како је то наведено на задњој корици. Да, ту је еутаназија и добија велики значај на крају романа. Ту је Европска унија, макар је то европско уједињење спроведено на сличним принципима. Оно што је наведено може се описати као глобализације и покушаја успостављања униполарног света... макар спроведено с религијским заносом који ова наша глобализација не познаје. Но оно што чини дело можда пророчанскијим од осталих дистопија јесте његова реалност описа. Овде немамо дистопију тако страшну да постаје невероватна (не само да тако изгледа - тврдим да 1984. не описује стање света које би могло трајати деценијама), нити је више дело цинизма и егзотичних ставова аутора (Хакслијев Врли нови свет), па ни далека екстраполација научно-техничких тенденција (Ми Замјарина). Не, овде је свет какав је тада изгледало да може да се догоди, донекле је описано како је настао и нама (ако смо тако идеолошки нахерени) делује да нешто од тог света стварно постоји. Ако ћемо поредити са пост-наци дистопијама (алтернативним историјама) ово је пре Отаџбина него Човек у високом дворцу. Барем је тако на почетку, док се не отклиза у езотерију...

Дело је о Антихристу, а да се та реч уопште не употребљава у роману! Зато се помиње Армагедон. Једноставно, како каже Њики Антихрист је описан као харизматичан лидер, секуларни либерални политичар, који организује интернационално тело посвећено миру и универзалној љубави. Дакле, онако како Антихриста види сама Библија (иначе веома штура у својој Апокалипси  - Јовановом Откровењу), па све то написано речником с почетка прошлог века и адресирајући неке тадашње појаве (масони) и тенденције (либерализација и напредак социјалистичких идеја). 

Пре него наставим са ауторовим идејама рећи ћу своје виђење. Заправо сатанисти не верују у ђавола! Како сам у блогу развио идеју бившег пријатеља, уз дискусију са (и даље) пријатељом. Реч је више о некаквој спрдњи са идејама хришћанства. Но то не значи да и даље неко не може (у недостатку Бога) да се представи као секуларни спаситељ, а да му безбожна светина поверује на том нивоу који је истовремено секуларан (рационалан) и псеудо-религијски. Но нама ипак тако нешто не делује вероватним јер живимо у циничном свету у којем се и лидери са неком харизмом представљају као реалисти који не желе светски мир, посебно не либералан, него напротив међусобне ратове и изолационизам сматрају једином реалношћу! Ако би се појавио такав неки лажни бог, ценим да би неки од данашњих сатаниста (мада не ценим интелектуалне домете већине, али већина било чега је таква) били међу првима против њега из истих разлога због којих су против хришћанства - скепса и неверовање ауторитетима. Као што су против ауторитета и геноцида поменутих "реалиста"... Али Бенсонов свет (овог века) није циничан, већ социјалистички (утопијски) и то је оно што објашњава његово дело - то ипак није разумевање духа времена у којем живимо, и зато сам то горе прецртао!

А сад погледајмо како вештачка види утицај верских идеја и зашто би баш католичка црква била позвана да се само она супротстави.

У наставку су кључни теолошки мотиви који покрећу радњу романа:

1. Секуларни хуманизам као "лажна религија"

• Човек као Бог: У свету романа, људски напредак, технологија и материјализам потпуно су потиснули веру у натприродно. Човечанство почиње да обожава само себе. [1, 2, 3]
• Хуманитаристички култ: Ова идеја кулминира увођењем државне религије која нема Бога, већ слави "Човечанство", са званичним литургијама и храмовима из којих је извезен хришћански крст.

2. Природа Антихриста (Џулијан Фелсенбург)

• Лажни мир: Насупрот бруталном тиранину, Бенсон замишља Антихриста као харизматичног америчког сенатора који доноси светски мир.
• Искушење безбожног раја: Његов грех је теолошки највећи – он нуди људима спасење, јединство и срећу на Земљи, али потпуно одсечену од Бога (утопија без вертикале). [1, 2]

3. Света Столица као једини бедем истине

• Папски ауторитет: Баш као што је Бенсон у свом обраћењу тражио апсолутни теолошки центар, у роману све хришћанске деноминације капитулирају или се гасе, осим Католичке цркве.
• Концентрација вере: Како прогон расте, Ватикан и папа постају једини преостали глас који брани објективну истину од "једноумља" глобалистичког света. [1]

4. Култура смрти и еутаназија

• Материјалистички крај: Пошто је у Бенсоновом свету памећу укинута нада у загробни живот, патња постаје бесмислена. Држава успоставља институционалне центре за еутаназију. [1, 2]
• Сукоб вредности: Ово постаје главни заплет када мајка једног од секуларних вођа тајно пређе на католичанство како би пронашла смисао у својој патњи, након чега је држава присилно еутаназира. [1]

5. Повратак катакомбама и крај историје

• Апокалиптично финале: Радња романа завршава се буквалним испуњењем Књиге Откривења (Апокалипсе) и хришћанске есхатологије.
• Натприродна победа: Главни јунак, отац Перси Френклин (који касније постаје последњи папа), схвата да се хришћани не могу изборити политичким средствима, већ само молитвом, мисом и мучеништвом до самог Другог Христовог доласка. [1, 2, 3, 4]

Због овако дубоке теолошке анализе модерног доба, књигу су као пророчку јавно хвалили папа Бенедикт XVI и папа Фрањо. [1, 2]

Џулијан Фелсенбург - име овде постаје знак, могло би се рећи - име последњег римског паганског цара (који је хтео да врати паганство), презиме нешто као "лажни град". Како прелазимо с описа света на његова дела роман постаје више фантазмагорија него реалност. Успео је он да посредује у неким сукобима на Истоку (који представља јединствено царство после уједињења јапанске и кинеске и династије, те "слома Русије", прогутао је Аустралију и Индију...) иако је Американац. Ако не прикривени расизам (уосталом "нормалан" за то време), ово је европоцентризам јер испада да је војно надмоћни Исток неспособан да се сам организује као претња. Али то је Фелсенбургу само одскочна даска. Пошто је отклоњена опасност рата (а не стварни рат, који би био права апокалипса, Бенсон ту јесте пророк - предвидео ваздушно бомбардовање) Европа и Америка ничице падају пред њим. Дакле, ово је интерни сукоб Запада, они на Истоку су били нешто између катализатора и статисте... Зашто му се цео свет покорио? Нека мешавина личне харизме, искрености и недостатка корупције који одликује остале политичаре (иако делују у социјализму, који и није нешто посебно описан). А како радња напредује делује нам да ту нису чиста посла...

На идејном плану роману се могу одати нека признања. Рецимо спојеви по којима је на једној страни материјализам и колективизам (тј. међусобна повезаност света), а на другој религија (католичанство) и индивидуализам. Није оно како бисмо данас спојили - ваљда је материјалиста себични индивидуалац, или?! 

То ме доводи до неког мог унутрашњег дијалога у којем кажем: па шта! Признајем да ми неки аспекти Врлог новог света нису били страни, посебно од како сам читао Уелбекове Елементарне честице. Уосталом, ја не верујем у хришћански загробни живот, па патња старца или терминално болесног јесте за мене бесмислена. 

Оно где се стварно не слажем је перципирана искључиво способност католичке цркве да се Антихристу (земаљском ауторитету) супротстави. Део тога сам већ рекао, зашто би супротстављање "владару света" морало доћи само од верника?! Без обзира на изнете аргументе горе. А чак и да признамо значај вере, вишеструко је проблематично да она буде католичка. Утицај Ватикана тешко да је уопште у суми био позитиван - од директних злочина типа инквизиције; преко локалних свештеника и контроверзног утицаја према усташком геноциду; продаје својих свештеника, "теолога ослобођења"; па све до оних историјских примера који можда нису чисти негативци, али су далеко од моралних громада (Борџије). 

Чисто романескно, литерарно, има се шта замерити овом делу. Гледао сам клип у којем се пореде две дистопијске серије - Човеку у високом дворцу се замера што нема идеолошког негативца, већ се све своди на личне интересе и преживљавање, док Слушкињина прича има таквог лика (Серена Џој). Овде би се могло замерити супротно - недостатак личних мотива, и то у једном материјалистичкој цивилизацији (сиц!). Једино лично је у трагичној смрти жене протагонисте (британски министар) која каже да би можда било другачије да је имала дете, овако је сукоб између двеју контрадикторних идеја - укидање ратова и ненасиље и погром па онда законска (мада наводно безболна) ликвидација католика - разрешила самоубиством, тј. еутаназијом. 

Најзад, сам крај је заправо домишљато смишљен, али ужасно реализован! Пише горе "буквално испуњење Апокалипсе". Заправо, не знам, нисам теолог, колико је овакав крај у складу са оним што Библија пише, а хришћански свештеници проповедају (ако то чине). Но свакако је веома различит од неке "пучке представе" или ложења оних који воле филмове данас, по којем ће неко огњеним мачем сатрти небројене армије уз ефектне холивудске или које већ си-џи-ај ефекте. Ништа тако овде не постоји.

Крај је лични крај, мученичка смрт новог папе, иначе једног од протагониста.* То је можда и крај света, ако ћемо по филозофији Артура. Међутим, све је упрскано неким цитатима латинског, молитвом, такав крај би можда могао одушевити само преобраћеног католика, какав је сам аутор. А превише очигледно писање из угла аутора никад није добро писање.

Иван Вукадиновић

* Само ћу поменути неке занимљиве паралеле. У Риму овог алтернативног света (који је оно што је у нашем свету само Ватикан) постоје четири четврти које представљају разне католике: Англосаксонце, Немце, Источњаке и Јужњаке. Папа је постао Енглез (иначе физички двојник Фелсенбурга). Католици су мањина у Енглеској, Немачкој и Америци, зашто би они представљали већину? Но у нашој историји имали смо недавно папу Немца, а сада Американца!

Такође поменућу неке недоследности, типа Русија се слама, а нешто касније влада Палестином. Али ајде, тада је роман већ постао фантазмагоричан.