Име ветра

У суштини сам и даље љубитељ епске фантастике. Мада сам ту "испао из штоса", а некада сам писао есеје на ту тему. Но, није ми било тешко вратити се у форму када сам за рођендан добио дело за које дотле нисам чуо - Патрик Ротфус, Хроника о краљоубици.
Ово је, што се квантитативно одмах види, заиста велика прича. Први роман (Име ветра) има преко 700  густо куцаних страница, други роман, или дан приповедања, Страх мудрога је из два тома, укупно преко хиљаду страна. Не треба ни говорити да је реч о трилогији. Трећи део се чека и чекаће се још неко време. Ротфус, годину дана старији од мене, почео је давно да је пише, треба му скоро десет година за један роман. Каже ми другар како споро пише, међутим испада да је написао више страница од мене - ја сам написао 7 романа, од тога су две трилогије, но све заједно не би премашили хиљаду и по страница...
Моја искуства о делима епске фантастике су ограничена, нисам прочитао много романа, па ипак ћу рећи да ми је овај роман неуобичајен. Оно што се прво види то је почетни друштвени положај протагонисте. Код Толкина имамо на почетку глобално безначајног, мада не сиромашног, "полушана" којем допадају велики задаци. Слично се може рећи за сељачиће у циклусу Точак времена. Друга линија би била повезати радњу за краљевску крв (која зна за себе), што ће рећи да је протагониста од почетка принц. Не падају ми напамет "класична" дела ЕФ која имају такву премису, па ћу гледати у проширеним границама жанра - Дина Френка Херберта и Хронике Амбера Роџера Зелазнија крећу од таквих јунака.
Овде је јунак од почетка негде између та два. Он није део племства, а није ни из (иначе) анонимних слојева. Он је рођен у породици Руа, путујућих приповедача који долазе до највиших дворова, а такође и забављају народ. Такође, од малена се одликује натпросечним особинама, али њихова употреба кроз радњу не долази тако лако. Породичну идилу у којој га једно време подучава езотеричар Бен (који говори како је он одређен за велике ствари) прекидају Чандријани, бића из давних времена, која постоје само у легендама...
Већ у том тренутку има сам утисак да ће се догодити нешто изузетно, да ће их протагониста, иако тек дете, побити неким силама. То се није догодило, мада они беже из непознатог разлога. Месецима он је сам у шуми, лаута му је једини иметак, уз једну стару књигу коју му је Бен поклонио. Када пред зиму креће у град, тамо је одмах у тучњави где му ломе лауту. И тада очекујем нешто тако изузетно, али ништа... Ни у неким приликама касније. Уместо тога, преко 100 страница злопаћења, пребивања у друштвеном талогу у којем се ипак све боље сналази. Онда буђење, али никакво мистичко - дечак је чуо опет причу о Чандријанима решио да се тргне, и извукао се зачудо лако - заложивши књигу стекао је иметак довољан да се обуче и стигне до Универзитета.
Тамо се пробија захваљујући "кликеру", такође и таленту за нешто што ми као читаоци сматрамо натприродним, а на Универзитету (помало личи на колеџ Харија Потера) се предаје као наука - алхемија, симпатија, сигардлика... Од ове три симпатија је описана још код Бена, рекло би се да одговара неким аспектима савремене физике - закон о очувању енергије, квантна повезаност...
Као и код Харија, и овде јунак среће праве негативце, али они нису (барем у првом роману то видимо) повезани за они метафизичким злом (то би били Чандријани), него је реч о баналности зла (Хана Арент) које проистиче из различитих социјалних слојева. И овакво зло би се могло сматрати онтолошким.
Уопште, највећи део романа је мукотрпно пробијање протагонисте Квоута кроз социјалне слојеве, на Универзитету који се у принципу плаћа, мада он (једини!) у почетку чак добија стипендију, коју је изборио својим знањем. Љубав је такође таква, кроз контакте са девојком која је принуђена да живи од добротвора (савременим речником бисмо рекли спонзоруша, но ова је довољно паметна да се удаљи пре него је неко поседује).
Чандријани ту јесу неки удаљени покретач радње, мотиватор који се ређе појављује од онога да се превазиђе беда (и да се не буде нико), али се несумњиво показује као јачи мотиватор - јер пред крај романа јунак је спреман да жртвује будућност како би сазнао нешто о њима. Зато је уосталом и дошао на Универзитет, да би имао приступа библиотеци, али захваљујући смицалици људског негативца приступ му је забрањен. И онда пред сам крај, поново магија, односно избија познавање правог имена ствари, када зли племић из обести разбија лауту јунака.
 
За овај роман бисмо могли рећи да је демистификација, или боље демитологизација епске фантастике. Само по себи, то значи декаденцију. Кад су митови јаки човек верује у њих, или у њих верују деца, или на моменат их неко (читајући књигу, гледајући филм) посматра као свет у који је уронио - као датост. Слабост је читаоца, цивилизације, па се то онда преноси и на аутора, ако није тако. Међутим, ова демитологизација је врашки добро урађена.
Тако је јунак већи део радње романа принуђен да се сналази на улици, или да сакупља паре, исплаћује зеленашу (заправо мало старија од њега девојка која такође познаје магије Универзитета, не понаша се као лоша особа, али је спремна да магије користи против њега јер посао је посао). Нема ту много магије (изван "школских клупа"), па ни много мача, пре нека борба ножевима. Ако се појави змај (у очима простог пука) то је у ствари дракус - огромни биљојед који може да рига ватру, али овај постаје насилан зато што је наркоман (у роману: сладокусац, што није лош израз за ту појаву). Па нек неко каже да није врашки добро урађено.
 
Док је Толкин у свом легендарном делу избегавао сваки помен религије (због својих католичких светоназора), овде не само да има религије, него и организоване цркве. Главни бог (за неке изгледа једини, мада се то отворено не каже) је Техлу, а његови свештеници техлини. За ове се повезују неке од бољки познате нам католичке цркве (понашање слично инквизиторском, назнаке педофилије). Сам бог је нешто занимљивија верзија хришћанског бога, уз елементе као што је борба против демона или безгрешно зачеће (сина који је себи отац). Постоје и гледишта (заснована на легендама) по којима Техлу није једини, заправо је један од моћних бића која су ту била пре човека. Оваква гледишта техлини прогањају као јереси, користећи батинашке методе.  Помињу се и други богови, рецимо Алеф - бог Почетка, и сл.
 
 
 
 


Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Russellova hipoteza - svijet nastao prije pet minuta