The Room

... film koji je dosegao Zen
 
Šta se dogodi kada se pojavi pravo niotkuda čovek koji nema iskustvo sa filmskom umetnošću... industrijom, ali ima lovu i jaku želju da režira film i igra glavnu ulogu u njemu?! Zvuči kao zaplet dobrog romana, ili filma. Pa... roman o tome je napisan i zove se The Disaster Artist, a biće uskoro i film. Ali se sve to dogodilo "u stvarnom životu", odnosno takav umjetnik se stvarno pojavio i snimio je film The Room. Film toliko glup da je dostigao kultni status, i nazvan je "Građanin Kejn loših filmova". No vratimo se nakratko onoj frazi - u stvarnom životu. Taj izraz odavno postoji, čuli smo ga od svojih roditelja. To je ono kad su glavni glumac i glumica u nekoj seriji ili filmu privatno muž i žena. Profesionalizam nalaže da se to na filmu ne vidi. No, nekad se ponešto iz privatnih odnosa i vidi i tako nastaje KULT. Tako je u najlegendarnijem domaćem filmu Maratoci trče počasni krug, u sceni kad sahranjuju Panteliju, Bata Stojković STVARNO odalamio Diklića lopatom, i verovatno se zato onako dobro čulo. Priča se da posle nisu razgovarali danima... U filmu The Room, kako ćemo videti, stvarni život i film su neodvojivi, i to čini njegovu magiju.
Radnja filma, barem ono što bismo radnjom zvali, zapravo je krajnje jednostavna. Džoni (Tommy Wiseau) je uspešni bankar koji živi u San Francisku sa svojom verenicom Lizom (Juliette Danielle). Jednog dana njoj je odjednom dosadno i ona odluči da zavede Džonijevog najboljeg druga Marka (Greg Sestero). Tako zamišljen film bio bi romantična drama, sa melodramatičnim zapletom koji uključuje ljubavni trougao, uz primetne primese erotike. Film ima i nekoliko sporednih zapleta... U tu bismo ga fijoku stavili da Tomi Vizo nije napravio ništa ni od čega, kao što kažu da je filozof Fridrih Niče čovek koji je smislio ništa iz ničega.
 
Zapravo film počinje kao efektan pornić. Džoni je svojoj dragoj poklonio crvenu spavaćicu i ona je odmah isproba. Na akciju se prelazi u roku od dva minuta, a za to vreme je uspeo da se ubaci i klinac iz komšiluka, koji je u filmu samo zato da bi se videlo kako je Džoni dobar (kao očinska figura). Da ne zbunjujemo čitaoce - klinca su udaljili is scene, film ipak nije perverzan. Posle imamo razgovor, pa opet karačinu i tako po dva puta. Kasnije se seksi scene proređuju, uostalom nema vidljive penetracije koja bi bila razlika između pornografskog i erotskog filma, a valjda nisu ispoštovani neki uzusi da bi se film mogao nazvati erotskim. Bilo je zanimljivo pratiti ko će pobediti u broju eksplicitnih scena, Džoni ili njegov najbolji drugar Mark. Mark je izjednačio, da bi na kraju "pobedio" sa 4:2, međutim... videćemo u tekstu uskoro.
Gomila nelogičnosti krasi ovaj film. Tako posle, videli smo, dve pornjave, a prema radnji filma možda posle jednog ili dva dana (malo je nejasno, ali sve se odigrava u nekoliko dana) Džoni svom drugaru koji je u ulozi psihijatra kaže kako retko vodi ljubav sa Lizom. Tu je i njegov najbolji drugar Mark koji priča u rebusima o svojim ljubavnim problemima pred Džonijem kome kreše buduću ženu, mada on to isprva kao ne želi...
Sporedni zapleti su posebna priča. Tako onaj klinac sa početka filma odjednom na terasi zgrade uleće u sukob s narkodilerom koji poteže utoku na njega. Džoni i Mark dilera časkom razoružavaju i odvode ga u policiju. Tu su se pojavile i Liza i njena majka koje insistiraju da saznaju istinu i kad je saznaju klincu drže vakelu. Dok traje taj razgovor (manje od 5 minuta) vratili su se Džoni i Mark, koji su dilera valjda već skembali u muriju. Tu je i scena kada se dvoje prijatelja Džonija i Lize kresnu u njihovom stanu, pa uđu Liza i njena mama, a ovi kao rade domaće. Onda se ortak (faca smešna do bola) vraća po svoje gaće i pokuša da ih neprimetno stavi u džep, ali ga Lizina mama provaljuje... Džoni ulazi u cvećaru da kupi ruže svojoj dragoj (scena koja je poslednja snimljena i jedna je od legendarnijih) pa prodavačica kaže "Ćao Džoni nisam znala da si ti", pa malo posle "Ti si mi omiljena mušterija".
 
Način na koji je film snimljen posebna je priča. Setimo se da Tomi Vizo nije imao neko znanje o tome kako filmska industrija funkcioniše, a Juliette Danielle u jednom intervjuu kaže da je on iz pozorišnog bekgraunda, pa je kasting bio drugačiji... Tako imamo gomilu kadrova gde su face u gro planu i isečene negde od pola čela. Sve je nekako usporeno, što daje osećaj da će se nešto strašno dogoditi (pa i dogodilo se na kraju), i malo podseća na Linča, ali na retardiranog Linča. Glavna glumica promeni tri frizure tokom filma, a to se obično ne radi. Psihić ili drugar koji ima tu ulogu - promenjen glumac. Tu su kadrovi San Franciska ubačeni bez ikakvog razloga, mada je efektan kadar na početku, tokom špice, kada se Tomi Vizo vozi u legendarnom Frisko tramvaju... Posebnu draž daju glupe ljubavne pesme koje čujemo tokom seksi scena, a neko se potrudio i da reči tih pesama prevede. Lako se može taključiti da je ovaj film prosto neodvojiv od onoga što se zove trivija, no prethodno se moramo upoznati sa glavnim protagonistom.
Tommy Wiseau je režiser, producent i glavni glumac ovog filma. Potpisano je da je kasting radio neko drugi, ali je i to bilo pod Tomijevom paskom (Grega Sestera je upoznao u školi glume, Džuliet mi se svidela kako je ugledao). On je tajansten oko svog ranijeg života. Kaže da je kejdžin porekla (New Orleans), da je živeo u Parizu i davao je indicije da je rođen 1968 ili 1969. Međutim, u samom filmu deluje da je mnogo stariji od 35 godina (snimljen 2003.), mada je sav u mišićima. Takođe, jasno je da glumcu (tj. njemu) engleski nije maternji jezik i da to nije uspeo da sakrije. Greg Sestero navodi da je video njegove imigracione papire, i da je rođen u "istočnom bloku" oko 1950. Najverovatnije je poljskog porekla, a ime je promenio da zvuči francuski.
Iako deluje kao da je na ko zna kojim drogama, Tomi je tokom snimanja bio samo na adrenalinu, i dizalicama pošto skoro da nije spavao koliko je bio naložen (malo li je!). Ljubavne scene sa Juliette Danielle (Lisa) snimao je po nekoliko puta, dok je Greg Sestero snimao samo jednom. Insistirao je da njegova zadnjica bude u gro planu dok kreše, jer "to će prodati film". Postoji priča da je Džuliet plakala u pauzama snimanja, da je jedva izdržala do kraja.
Juliette Danielle (Lisa) je odlična za ovu ulogu. Devojka prosečnog izgleda, pomalo blentava i malo deblja. Ova glumica deset godina kasnije nije snimila ništa, tek je nedavno ponovo počela da glumi. Iz početka je izbegavala javnost, mada sada gledajući klipove sa njenim intervjuima, izgleda da joj kultni status, koji je film stekao u međuvremenu, prija. U celu bizarnost filma itekako se uklapa kako Liza Džonija "vrti oko malog prsta", što je jednom rekla svojoj majci. Dijalozi sa majkom su posebna priča. Po dikciji bi se reklo da njenu majku glumi pozorišna glumica, mada njena gluma, a i "Lizina" mnogo više liče na one "istinite priče" koje smo mogli da gledamo na Prvoj, Pinku ili Hepi televiziji. Inače u jednoj sceni Lizina majka sasvim uzgred kaže kako ima rak dojke, pa onda nastavja svoju omiljenu ariju kako Liza mora da ostane sa Džonijem zbog finansijske sigurnosti.
Imajući sve u vidu, brojne anegdote sa snimanja filma (trivia) nisu nikakvo čudo. Film je koštao (u zavisnosti od izvora) 6 ili 9 miliona dolara, pa na rođendanskoj žurci Džonija (koja je svojevrsni krešendo filma) jedu koristeći plastične viljuške. Zato su kamere za snimanje kupovane, a ne iznajmljivane, kako se inače radi. Vizo je imao na raspolaganju terasu na krovu zgrade (gde se inače odigrava dobar deo radnje), ali je sve to snimao na parkingu sa scenografijom iza, zato što tako rade ozbiljni studiji. Jedna od prvih snimljenih scena (a negde u sredini radnje) je ona kada se u parku dobacuju loptom za američki fudbal, inače bez ikakve veze sa ostatkom radnje filma. Vizou se to toliko svidelo, da se u gomili scena dobacuju sa tom loptom, jednom obučeni u smokinge (možda su ih imali zbog nekog slikanja pre venčanja, ali nije baš objašnjeno).
I šta na kraju reći (a ne zaplakati)?! Kako rekosmo, Tomi Vizo je uleteo sa svojim parama, i to je vodilo ceo film. Hteo je da sve bude profi, film nije rađen kao zajebancija, ali je ispalo amaterski (u izvornom, i skoro zaboravljenom značenju, amater je onaj ko radi nešto iz ljubavi, a ne da bi zaradio). Time je ispisao svoja pravila, i redefinisao je filmsku industriju. Uradio je za Holivud ono što su za modernu politiku uradili Berluskoni, i u novije vreme Tramp. Prekršio je sve tabue. Sve brojniji fanovi ovog filma tako su dovedeni u evolijansku situaciju jahanja tigra - ne opiranja gubitku svakog smisla, nego prihvatanju i korišćenju takve situacije. U Holivudu nikakvog značenja više nema, a ovaj film to eksplicitno i bez foliranja prikazuje. Onaj koga je film The Room promenio (kako ja rekoh, uostalom reč "svideti se" ne može ni izbliza biti dovoljno jaka) može inače želeti od umetničkog dela nešto mnogo više, a može prihvatiti ovakvu situaciju. Ne bih to čak ni razvrstavao u dve odvojene fioke. U svakom slučaju Tomi Vizo je zauzeo svoje mesto u panteonu pored Džozefa Smita, Angela Bikova i Todora Živkova (ovaj poslednji je odlično izrežirao vlastitu sahranu).
 




Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović