Метафизичка револуција

Неки кажу:

"Цивилизација коју изградисмо крхка је још,

Тек што, ето, изађосмо из мрака.

Из свих тих столећа јада, призор носимо још;

Не би ли боље било да све то прогута рака?"

Наратор устаје, сабира се и подсећа нас

Равнодушно, али одлично, 

Устаје и подсећа

Да се одиграла метафизичка револуција.

Као што су хришћани могли себи да предоче какве су биле античке цивилизације, као што су могли да створе комплетну слику о античким цивилизацијама а да их притом не море ни потреба за преиспитивањем ни сумња,

Јер беху достигли одређени стадијум,

Степеник један,

И прешли на другу страну;

Као што су људи из материјалистичког доба могли да присуствују, не разумевајући ништа и заправо ништа не видећи, понављање обреда хришћанских,

Као што су могли да читају, опет и изнова, дела проистекла из старе хришћанске културе а да се ниједнога тренутка не одрекну свог, тобож антрополошког становишта,

Не могавши да разумеју расправе које су толико узнемириле духове њихових предака, разапетих између греха и милости Господње;

Исто тако и ми данас можемо да слушамо целу ту повест о материјалистичкој ери

Као неку људску причу староставну.

Тужна је то прича, а ми, ипак, нисмо чак ни тужни, ако ћемо право,

Јер ми више на те људе не личимо.

Рођени из њихове пути и њихових пожуда, одбацили смо њихове категорије и њихово пропадање,

Не познајемо њихове радости, ни њихове патње не познајемо ми,

Одбацили смо,

Ношени равнодушјем,

Без икаквог напора.

Њихову васиону смрти.

Та столећа бола која наша су баштина,

Данас можемо да отргнемо од заборава

Одиграло се нешто, попут нове деобе,

И ми имамо право да живимо свој живот.

Мишел Уелбек

из романа Елементарне честице