Брлин на Спреви

Крајем априла имао сам прилике на кратко да посетим Берлин или Брлин, на реци Спреви или Шпреји (и на реци Хавел или Хафел).

Мој први утисак настао у сусрету са великим тргом а помало скрајнутим, иако у самом центру (замислите да је Студентски трг цео поплочан плато тамо где је парк, и једнако "попуњен" људима као и сада) и тмурним временом... У том смислу утисак јесте субјективан па чак и "привремен", али никао није само мој, јер разменио сам мишљења са људима. У сваком случају, одмах га записах, а касније поделих "на друштвеној мрежи".

Берлин је чудан град. Све је некако близу (у центру), а опет монументално. Неокласицистичке грађевине би требало да дају утисак Грчке или Рима, али не... Уместо тога, човек схвати неке ствари.... wo liegt die ursachen des nationalsozialismus... Или, рецимо овако, када је Хића осмислио, а Шпер пројектовао Германију која је требало да буде престоница света, само је мало претерао у односу на оно што (је) већ постоји(ало).

Али, почео сам да сликам још из авиона, па су "небеске" фотографије прве учиниле утисак на моје пријатеље, или пратиоца, или контакте, који их видеше. Наравно, небеске слике, јер видећемо да је Брлин припадао небеском народу.

Мало етимологије и најраније (познате нам) историје, која је практично јучерашњица ако се гледа историја мог родног града, од Винче на овамо. Ипак, Брлин одсецају и од ове ране историје, па овај податак има на српској, не и на енглеској Википедији.
Око 720. године два словенска племена, населила су Берлински регион. Хевелери су се населили крај реке Хафел, са њиховим главном насеобином Бренабором, касније названим као град Брандебург. Ближе реци Шпреји, у данашњој градској вароши Кепеник, населили су се Шпревани.
Хевелери су основали друго место поред реке Хафел око 750. Оно је тада било најближе данашњем Берлину, и звало се Шпандов (данашњи Шпандау). Шпандау и Кепеник, заштићени зидинама око 825, су биле главне насеобине све до 11. века.
Претпоставња се да име Берлин долази од полапске речи за мочвару.

Венди, како су их звали Немци, или Венети, како их је називао Тацит, у Германији, који за себе кажу: Сербја, Серб, Сербоњка, беху веома стар народ. Говорили су "Wendisch", који је био и језик његовог детињства. Живели су одвајкада, и пре Немаца, у Полабљу. Одвајкада, то значи: дуже него што су људи могли да памте.
Да би опстали, није било довољно што су били народ храбар и неустрашив, диваљ и некрштен, увек спреман на буне и кавге: летописац Титмар говори о устанцима и ратови...ма које су, против немачких кнежева и маркгрофова, водили из своје моћне престонице, древне Ретре. У тим сталним бунама они су искрварили, и довели себе на врх нестанка. Живот, за њих, није био добит ни рачун него пустоловина.
Нехорнски су били Срби из Горње Лужице.
Њихов завичај беше једна долина обрасла буквом, близу мутне реке Спреве.
Нехорнски је био уобразио да и они потичу из Хипербореје и да ће, слично њима, нестати, утопити се у мутној води, која се зове време.
Борис Над, На реци Спреви, ПОВРАТАК МИТА
(Док сам се "спремао" за Берлин или Брлин, на реци Шпреји или Спреви, паде ми напамет ова Надова прича, коју сам давно читао. Заправо нисам се посебно спремао јер последњих месеци често не знам ни ђе ударам, али сам знао две месеца где идем и сећао сам се те приче коју тек сад поново прочитах...)

Језгро града (Die Mitte) налази се у ономе што је био Источни Берлин. Претерано је рећи да је Западни Берлин само предграђе, ипак занимљивије су ствари на територији Источног - како сам центар, укључујући улицу Унтер ден Линден, па онда "Музејско Острво", преко реке Александер Плац и телевизијски торањ који је симбол и данашњег Берлина.

Ко на брду ак' и мало стоји, више види но онај под брдом... тако је за мене природан избор да одем чим могу на највишу тачку у неком граду и оданде посматрам, што јесте на највећој грађевини у Немачкој, односно поменутом торњу...

Још мало историје. Она германска почиње из 12. века, где град настаје као унија насеља Берлина и Келна који се прикључују ханзеатској трговачкој унији. Прва градска палата је из 1443. када Берлин-Келн има око осам хиљада становника, много мање него тадашње Ново Брдо.

Град се развија под влашћу електора Хоенцолерна (не мешати Хоештафеновцима, царевима Светог Римског Царства), који су у персоналној унији са Пруском и присвајају је на сличан начин како су се Хабзбурзи (њихови касније ривали, па највећи савезници) из почетка ширили. Не треба ни рећи да су Пруси асимиловано балто-словенско племе.

Град добија велики прилив становника у 17. веку - тада трећину (око седам од двадесет хиљада) чине Хугеноти - француски протестанти прогнани из своје земље. Они дуго чувају свој језик, док су француски утицаји видљиви у граду, рецимо Тријумфална капија.

Док сам ишао ка Тријумфалној капији прођох поред руске амбасаде, где сам подржао праведну борбу присталица Новорусије.

Тријумфална капија и Потсдамер плац су тамо где је ишао чувени Берлински зид. Дакле, даље се улази у некадашњи Западни Берлин, где је велики врт Тиргартен (што значи Зоолошки врт, иначе Зоо је још мало дање - нисам имао времена да посетим, као ни култни бивши аеродром Темплхоф где су сад уметничке галерије, нити сквотерско-уметнички део града...

Импресивна златна статуа Борусија, постављена у част победе над Француском и оснивања Другог Царства доминира овим делом града.

Трагови ДДР-а уочљивију су него Зид који је темељно демонтиран, порушен, добрим делом и распродат... Имена улица у великој мери су остала иста (а како је у Београду?) а види се и понеки мурал или споменик...

Однос према ДДР (површни суд мој) јесте саркастичан и у доброј мери пропагандно-поспрдан. Но! Чини се да избија нека носталгија, као да се између редова жели рећи да није било тако лоше, а идеали не делују ни данас сасвим застарело...

Уочимо плаву боју (није на националној застави), која је имала већи значај у симболици ДДР, и пионирске мараме су биле те боје, видесмо на слици.
У сваком случају, дух града сам тек површно упознао, а биће још прилике...