Декодирање стварности - квантно, фолирантно


Влатко Ведрал је рођен у Београду, 1971. Детињство је провео на Ауто-команди. Након завршене Математичке гимназије, одлази у Лондон где студира физику на Империјал колеџу. Одбранио је докторску тезу из области квантификације повезаних (entaglement) стања. Према Википедији познат је управо по истраживањима квантне повезаности и квантне теорије информација. 
Књига Декодирање стварности (универзум као квантна информација) бави се информацијом као основом познатог света. Професор Ведрал управо у једној од кључни тачки каже: Концепт информације је фундаменталан. Њему се може придати објективно значење
Кренућу од закључка, пошто је за крај овог текста резервисано оно што је сам Ведрал оставио за крај (вероватно и закључак) своје књиге. Професор Ведрал је веома добар популаризатор квантне теорије и праксе информација (о чисто научној и методолошкој заснованости његових идеја и величини доприноса нисам стручан да говорим). То је област о којој нисам читао много литературе, иако су ми квантна механика и космологија омиљене теме за читање. Филозофски се дотакао питања с којима није изашао на крај (али да ли је то уопште могуће?) па је чак "елегантно" избегао неке нејасноће. Ипак, и у области преклапања филозофије и религије дошао је до занимљивих закључака.
После увода, Ведрал прелази на практични значај информација у свету који нас окружује. Тако ће почети од ДНК, односно "машине" за репликацију биолошког материјала. Сасвим солидно је приказао повезаност ентропије у информатици (Шенонова ентропија) и физичке, односно термодинамичке ентропије. То је област у којој се многи запетљају. Ведрал је ипак избегао нека физичка појављивања ентропије (како то да је она највећа у расутом материјалу, рецимо након експлозије звезда, а такође и у максимално сабијеној црној рупи?!). Принципе теорије информација применио је и на коцкање (односно финансије, где увиђа велику сличност) и друштвене контакте, односно "умрежавање" људи. Кључна тачка: Живот је такође врста коцкања, при чему живот побеђује тако што наставља да траје
Стил професора Ведрала је питак, можда исувише за мој укус. Део наслова овог блога управо је један од наслова његових поглавља. То можда није лоше са становишта популаризације. Са друге стране ни математички инструментариј, па ни нека формула где је тако стварно једноставније - нису избегнути. Како се дотиче животних тема, Ведрал не бежи од популарног, па тако помиње књиге о самопомоћи, или неке његове животне чињенице (колико је људи, односно контаката, "удаљен" од Клинтон Била).
Јака страна књиге су управо квантне информације, где доста добро описује могућности квантних рачунара. Криптографија ми је била посебно занимљива, јер сам се темама које Ведрал описује раније професионално бавио. Он не описује само практичну примену, него и суштину (према ономе што сада знамо) квантних информација, кубита. Тако Ведрал помиње чињеницу да квантна вероватноћа може да износи и 200%, односно 2 - док је она "обична" стриктно између нула и један. То произилази из квантне повезаности и зове се суперкорелиралност. Међутим, он се ту одмах враћа на техничку примену, односно враћање на опсег од нула до један. Сам квантни свет "какав јесте" није место на коме се задржава, док је један човек из Гугла управо на овој чињеници у познатом клипу квантна завера доказао неодрживост чувене Копенхашке интерпретације, односно да је могуће да постоји нула или више "реалних" светова, а никако један како нам иначе изгледа. 
Слично избегавање клизавог терена имамо око древног "проблема слободне воље". На основу добро познате квантне неодређености Ведрал закључује како је свет делимично детерминистички, а делимично неодређен. Овај закључак је иначе релативан, јер Ведрал сам касније признаје да тренутна научна парадигма није коначна, односно да је могуће да откријемо "нешто" што стоји иза квантне механике. Комбинација неодређености и одређености је окружење у којем срећемо "слободну вољу" - јер у потпуно одређеном или насумичном свету она не би имала смисла. Међутим, Ведрал свакако зна да се у науци сматра како корелација не мора да значи каузалност. Јер могуће да су неки процеси фундаментално насумични, а неки не, а да је људско понашање ипак увек директна последица конкретног физичког догађаја, могао се он предвидети или не... Но, сам Ведрал није тврдио како је доказао постојање "слободне воље" (уосталом каже да је немогуће доказати, као и детерминизам) већ то као да је оставио читаоцу да закључи. О томе сам ја писао блог Имају ли фотони слободну вољу
Ведрал објашњава научна сазнања на основу Поперове теорије сазнања. То није мој омиљени филозоф, далеко од тога, али је професор коректно објаснио "привременост" научних знања и развој научног метода. А на почетку књиге се коректно позива на мени такође неомиљеног Фојербаха. Помиње и неке друге, мени много ближе филозофе, рецимо Лајбница. Изгледа ми да би филозофски могао бити много поткованији, но тај недостатак не замерам јер присталице детерминизма међу данашњим физичарима (којих нема много, не много отворених) као да чекају свог Спинозу. Они који заговарају "слободну вољу", али много упорније него професор Ведрал, имају проблем што често прелазе границу псеудонауке. 
Логично је да из значаја информација у свету произилази оно што називамо холограмска теорија. И ово је коректно објашњено, мада мислим да је Брајан Грин у свом објашњењу био бољи. Мени ипак делује неопипљивом сама "физичка реализација" таквих теорија. Односно, макар свет и био илузија, ми ипак имамо научна сазнања о почетку (илузије?) па изгледа да треба боље повезати информатичку природу свемира и оно што знамо о његовом почетку. Влатко Ведрал наравно помиње почетак свемира, али чини ми се да ниједном није ни поменуо Велики Прасак, док сам сасвим сигуран да није поменуо космолошку инфлацију, стандардни модел и сличне већ добро познате појмове...
Ведрал се пред крај враћа на термодинамику и добро познату стрелу времена. Но, он уводи и супротну (нег-ентропијску) стрелу сазнања. То ме је подсетило на моју схему на основу Кабале коју сам дао на крају свог романа Свет Агарте. Ако гледамо осу Дрвета Живота, регресија од почетка иде линијом Кетер (примордијално јединство) - Даат (космолошка инфлација) - Тифарет (светлост) - Јесод (појавни/материјални свет) - Малкут (ентропија). Обрнуто, ако од Јесода кренемо у успињање проучавањем имамо: законе природе - математичке законе - метафизичке законе - изнад закона. 
Оно што је проблем у перспективи Ведрала је што информација долази ex nihilo, случајно ни из чега. Можемо приметити да он није нигде доказао апсолутни почетак времена, нити улазио у спекулације типа "пре почетка". Информација постоји само кроз међусобни однос, а може ли другачије постојати та иницијална случајност од које је потекло све!? Овим сам се већ бавио, питањем шта је уопште Ништа у перцепцији савремена науке...
На почетку и крају књиге Ведрал уочава везу науке и религије. На почетку је та веза редукционизам, трагање за узроком на који се све своди. Тада сам се уплашио да професор види само оно што је "званично", егзотерно, у науци као и религији. Страх је био неоснован, јер на крају Ведрал проналази сличности у мистичним увидима којима су обиловале религије (а они сами тешко су се уклапали у догме), а могу произаћи такође из савремене науке. Тако помиње негативно одређење стварности како у савременој науци, тако и код кападокијских отаца (хришћанство) или у будизму и хиндуизму. И на крају, Ведрал  завршава оним што и сам сматрам блиским "суштини света", ако се уопште може рећи да таква постоји.
Тао који се може исказати није вечити Тао
Име које се може навести није вечито име.
Безимен је почетак неба и земље.




Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Russellova hipoteza - svijet nastao prije pet minuta