Шта ако...

Претпоставка да би свет био другачији да се нешто другачије догодило, па онда промишљање какав би то свет био, лежи у основи онога што се сматра поджанром научне фантастике - алтернативне историје. У свом роману Свет Агарте полазим од једне такве претпоставке. Но, овакве претпоставке могу се поставити и ван литерарног контекста, односно ван "радње" која би имала своје актере, чисто као логично повлачење консеквенци из неког догађаја који се није одиграо (или изостајањем неког који се одиграо), дакле ШББ КББ. Историчари не могу побећи од таквих анализа, мада стриктно гледано оне нису део њиховог посла...
Овде ћемо се бавити једном таквом анализом, одмах ћу рећи којом - шта би било да хришћанство никада није постојало. Такође ћу одмах рећи да ценим начин закључивања но он је углавном, што се мене тиче, погрешан по оној народној - добро гађаш, али лоше погађаш. Из саме чињенице да један конкретан начин мишљења није сменио онај ранији, не следи да би онај ранији опстао. Слично се може рећи и за трибалност друштва, процену да би Европски/Западни свет био много подељенији и слично... Поред конкретних примедби које, како ћемо видети, могу да се поставе изнетом сценарију следи онај општа дата афоризмом Марка Твена: Историја се не понавља, него се римује. Зашто то не би важило за паралелне/алтернативне историје!?
При свему томе уочимо да све (мени познате) алтернативне историје стоје на једној нетачној претпоставци - оне посматрају само директне ефекте промене у односу на оно што нам је позната историја. Мада је тешко разграничити индиректно од директног, јасно је да аналитички или литерарни приступ једноставно негде стаје, не разматрајући све уврнуте промене које би се могле догодити. А просто, теорија хаоса (ефекат лептира) нам говори да би и много мања промена донела сасвим непрепознатљив свет. Мада би и такав свет био у нечему сличан оном који знамо, што произилази из Твеновог афоризма - просто зато што настаје на бази истих закона. Но, прави домет универзалности закона који владају историјом не можемо знати све док не упознамо неку стварно другачију историју - рецимо историју неке ванземаљске цивилизације, базиране на другачијем облику живота...
Лајбниц је у својој теодикеји први дао филозофску могућност постојања других светова. Према њему, можемо замислити свет у којем Јуда није издао Христа, или Цезар није прешао Рубикон, или ако јесте, Брутова завера није успела... Но, божија је воља била да не буде ниједан од тих светова, него баш овај. Такође, човек нема право да се жали ни на само постојање зла (према хришћанству последица "првобитног греха"), јер Адам и Ева који не би узели фамозну јабуку би били другачији Адам и Ева, што би водило сасвим другачијој линији наслеђивања, па онда једноставно не би ни постојао онај који приговара. Речено језиком Копенхашке интерпретације квантне механике - остали светови постоје "у потенцији", тј. као могућност, али једино је "стваран" овај свет у којем смо ми (за верника божијом вољом). Лично сам ближи идеји "стварног" постојања паралелних светова, коју је дао Еверет. И у том случају постоји (супер)детерминизам, јер овде божанска воља одређује у којем је свету баш "овај ја", док је неки "други" у другоме свету. Овде нећу изнети доказ тврдње да је неки "паралелни ја" у свету за који и не знамо да постоји сасвим друга личност, да са њим не можемо имати осећај идентитета као са овом свешћу коју поседујемо.
Вратимо се са овог филозофског излета на терен (алтернативне) историје. Оно у чему се не слажем са клипом је да би политеизам, под којим сматрамо збир античких култова, једноставно опстао "као такав" да није било хришћанства. Иако више нисам потпуни следбеник Шпенглерових идеја, слажем се са њим да се одређене законитости у испољавању историјских циклуса једноставно спроводе, на овај или онај начин, а слажем се и са његовим описом декаденције и нужне смрти античке културе, процесом који је он видео да се одиграва и у овој западној (фаустовској) култури која и даље влада, иако на заласку. То су његове идеје дате у капиталом делу Пропаст Запада, а можете видети мој есеј о томе
Дакле, да једноставно није било хришћанства, неки други позноантички, а у суштини блискоисточни култ би преузео улогу овладавања главним културним током, кроз оно што Шпенглер назива арапска култура. Лично ћу се овде определити за митраизам. Овај превасходно војнички култ долази од индо-иранског Митре, којег данашњи проучаваоци сматрају другачијим божанством, које нема много заједничког са овим римским. У много чему Митра је сличан Христу (остављам читаоцу да то проучи, ако већ не зна), па можемо рећи да је Христ као млађе божанство његов духовни потомак. Дакле, каква би историја била да је Митрин култ превладао уместо Исусовог?
Ово разматрање не мора чак да значи шта би било да Христ или хришћанство никада нису постојали, јер Митрин култ је могао бити проглашен државним једноставно пре легализације хришћанства, али се то није догодило. Да се догодило царство би неки други Константин ујединио на другим основама. При свему томе мејнстрим историчари (а имао сам прилике о томе да разговарам) дају поприлично ограничена објашњења победе хришћанства. Једно од тих је да је хришћанство примало жене (али само у редове "обичних" верника, не и свештеника). Но, то је само последица чињенице да је Митрин култ био војнички, те се као такав није ни трудио да укључи шире слојеве. Ту је свакако и много компликованија иницијација, јер чак и у пустињи много је лакше наћи воду (крштење) него крв управо закланог бика (тавроболија). Митрин култ је био сасвим иницијатичка религија са седам ступњева иницијације (колико нам је познато), дакле као такав не нешто што је за широке масе. Формална иницијација (вишег ступња од самог крштења) ће у западном хришћанству доћи касније, а у источном никада.
Ми не знамо много о теологији митраизма, оно што знамо је из ликовних представа. Приликом саме борбе са биком Митра се појављује у друштву другог бога Сола (Сунце), а ту су и животиње које имају митско-симболично значење. Иницијација је у поменутих седам ступњева пратила планете/звезде, при чему на врхунцу није Сунце него Сатурн, што је отворило простор за каснија демонолошка тумачења. Занимљиво да је и код Дантеа Сатурн изнад свих кругова Раја повезаних са именованим небеским телима - као област мислилаца, изнад је звездани свод.
Из чињенице да се Митрин култ није ни обраћао свима, можемо извући закључак да његова теологија, била она више политеистичка или монотеистичка, свеједно не би инсистирала на наметању догме пуку, чак би се можда двоверје сматрало нормалним и пожељним стањем. У том смислу остале вере и култови не само да не би били прогањани, него би могли бити и подржавани у извесној мери, па би цивилизована и кшатријска елита могла да их мање или више цинично посматра као опијум за масе. Или би се пошло од тога да су сви људи пред Митром исти?!
Аутор клипа је мудро прецртао католичку цркву у свету у којем нема хришћанства. Но... да ли је то баш тако? Званична титула папе је pontifex maximus, и преузета је од титуле римског политеистичког првосвештеника (значи градитељ мостова). А како вам звучи следеће: Митрина католичка (универзална) црква?!? Да ли би онда следбеници таквог прво-свештеника били јеретици за неке друге митраисте, док би за њих они који не признају власт Митриног папе били шизматици?
Антички култови би, према Шпенглеру, свакако одумрли, све и да су физички опстали не би у њима било неке креативности. А како стоји ствар са вером Словена или Нордијаца, која није ни спадала у циклусе развоја државне културе, него је као таква заувек дата? Шпенглер није ценио много овај ступањ "материјалне културе", али Мирча Елијада јесте, посматрајући је као останак у идеалном вечном сада (за њега су Шпенглерови циклуси од почетка пад у историју). Јасно је да је оваква вера добила кључни изазов тек увођењем државности, које је у конкретном довело до увођења хришћанства, а касније унификације религије у којој је правоверје (шта год оно конкретно било) заменили двоверје. Да ли би Митрин култ тежио забрани и затирању на све могуће начине (макар и многе њихове елементе преузели) ових "паганских култова", као таквих? Без прогона би ова вера опстала, можда као народна вера у неизмењеном облику, а можда би нашла свој израз за стварање државне религије или синтезу са митраизмом.
Разноликост? Племенски свет Европе? Аутор погрешно посматра европско јединство као (искључиву) последицу хришћанства. Не, Римско царство је оно што је ујединило, не само државно него и културно кроз романизацију различита племена Империје. Ово јединство остало је и после распада Западног Римског царства, мада тешко уздрмано. Не само то, него је римски стил живота остао мера и за нове господаре. Сам језик нам овде доста тога говори - "паган" што ће рећи сељак, или "барбар" - блејавац, онај који прича на другом језику. Иако некад номад, германски или сарматски освајач не би хтео да буде сељак и блејавац, него племство као што је било римско. Због тога би преузео религију Митре, тим пре што је она изворно ратничка (па не би морала као Хришћанство да се довија позивањем на само одређене своје елементе). Верска хијерархија ("католичка црква"?) би сачувала латински језик, који би се постепено ширио на више слојеве аристократије, нове интелигенције и државне управе. У народу би свеједно остали романски језици, настали од "вулгарног латинског".
Ако се даље држимо схеме Освалда Шпенглера, свеједно би следио развој западне или фаустовске културе. Крајње поједностављено, у познатој нам историји то је спој Одина и Христа, који смо добили кроз јединствено посматрање света које важи за верске па онда (преко схоластике) и научне ауторитете, истраживаче света (пре свега поморце), трговачку, ратничку, а у савременом свету и индустријску елиту. За све важи једнаки светоназор настао од Нормана и Франака пре неких хиљаду година. Али какав би био спој Одина и Митре?!
Ислам? Овде већ имамо једну индиректну последицу. Ислам је пре настао као последица јудаизма, Мухамеду нису дали да исповеда своје учење у оквиру те религије, рабини су га исмејали. Елите Арабије тада су биле јаудаизиране (насупрот већ хришћанском краљевству Аксума - Етиопије). Но, без модела религије која се шири до крајњих граница, што је било већ хришћанство, би ли ислам икада имао ту снагу да овлада тако широким пространством? И да становници тих простора нису били исцрпљени већ вишевековним доктринарним крвавим сукобима између различитих хришћана - ортодоксних, аријанца, несторијанаца, монофизита... Тако можемо доћи до парадоскалног закључка да би пре Блиски Исток и Северна Африка били битно другачији да није било хришћанства које је сада тамо безнадежна (и тренутно сасвим физички угрожена!) мањина. Имајмо у виду да је ислам практично збрисао затечене остатке раније цивилизације (већ уздрмане хришћанством и измењене хеленизмом), од њих су остали само археолошки остаци, које сада екстремни исламисти безумно уништавају.
Са друге стране, да ли би Блиски исток био поприште сукоба римског и персијског Митраизма (рецимо да је код манихејаца Митра анђео светлости који доноси избављење)? Император Јулијан је одбацио хришћанство и крунисао се као следбеник Митре, па ипак је ратовао са "земљом порекла" овог бога. Макар био инспирисан не верским него историјско-митским разлозима (хтео је да понови славу свог узора Александра Македонског).
Аутор каже да Крсташких ратова свакако не би било, али би се људи убијали понети разликама расе, културе и језика. Та примедба сасвим стоји. Међутим, није свеједно - да ли се рат води са циљем уништења другачијег погледа на свет, који се сматра сатанским, или просто да би се наметнула своја власт, макар је сматрали супериорном. Видели смо разлоге због којих можемо мислити да Митрин култ не би ишао ка уништењу другачијег, а оно што је хришћанство (јер другачије није могло) примало уз мимикрију (раније обичаје народне вере, "паганске") могло би "ући" у оквире Митрине заједнице "као такво" - дакле у изворном и неразблаженом облику. Култови поражених народа могли би бити интегрисани на начин како су Римљани то већ радили. 
У клипу који ћете видети на крају, одмах је дата ограда да се не улази у верске и етичке ставове. Стога немам замерки на став "свеједно би се ратовало" (који је сасвим тачан), али ја ћу изнети своје пре свега естетско гађење према убијању у име "бога љубави". Мени је просто много лепше, ако већ ратујеш да некога победиш, да то не правдаш љубавним паролама, него да лепо признаш да то радиш јер имаш конкретне (најчешће материјалне) потребе, и јер ти се може. Стари Римљани су тако отворено делили ратове на "праведне" (које је отпочињао Рим) и "неправедне" (које су почињали други против Рима). Није било позивања на "трансцедентно". Сасвим је јасно да би елита инспирисана ратничким Митром била ту много поштенија од оне инспирисане дрводељом који је ипак једном рекао да треба "окренути други образ" ако те неко удари.
Најзад, видесмо неко питање на слици горе... Пааа, Сатан би постојао у оквиру јудаизма, као божији помоћник (саветник на двору?), а постојале би и различите друге представе непријатеља Добра, које је уосталом хришћанство преузело. Јер као што фигура Спаситеља (Христа) доста тога дугује персијском Саошијанту, и хришћански ђаво не би био исти без персијског Ахримана. Борбени култ као што је митраизам имао би потребу за универзалим непријатељем који би на земљи свакодневно уништаван, без обзира што је он (бик) једном већ преклан. И да није тако у изворној теологији, до тога бисмо могли доћи универзалном људском потребом да има некога ко ће му бити крив за све.



Коментари

Популарни постови са овог блога

Сеоба Словена као "модел великог праска"

Бечки ђак Ћоровић

Okultura Marine Abramović