Разговор са Спинозом

У поговору свог романа Гоце Смилевски поставља себи питање зашто Спиноза, па онда сам одговара - због његове усамљености. Потписник ових редова могао би исто тако одговорити. Али тако би могао бити и неки други филозоф, рецимо Ниче. Но, Ниче није био екскомунициран, а негде је морао зарадити сифилис. Сам Спиноза ипак, макар у интелектуалном смислу није био потпуно усамљен, јер видимо из романа да је имао контакте са Лујем XIV, који далеко од тога да у роману оправдава епитет "Краљ Сунца", па и са Лајбницом, који се изгледа више интересовао за прилике у Холандији (као шпијун Пруске) него за саму Спинозину мисао.

Иако се у предговору овај роман хвали као постмодерни, Гоце то одбија, означавајући га као "чист романтизам". Своје поштовање исказаће Филозофу пожелевши му срећан живот, одмах пошто је описао његову смрт. Но, видећемо да није имао много скрупула у односу на његова осећања.

Јер Спиноза је сам јер је то сам одабрао. Занимљиво да се Смилевски није много бавио детерминизмом, потребом за интроспекцијом и преиспитивањем - будући да нема "слободне воље", Спинозина одлука да буде сам итекако има узроке. Тако размишљати било би у складу са његовом филозофијом. Мада аутор романа није експлицитно улазио у таква разматрања, вешто нам се у овом доста суморном делу то повезује са смрћу његове мајке, чему је присуствовао, па због тога и одлуком Филозофа да се бави само вечним, не пролазним. А живот је, како знамо, пролазан.

Но, вратимо се постмодерни. Давно сам присуствовао разговору у књижевном кружоку када се за нешто питаше је ли то роман или постмодерна. Дакле, постмодерни роман била би контрадикција, постмодерна пише о писању, а не пише причу. Но, ипак има захвалних трикова, који се и овде користе. Тако се кроз исте догађаје пролази двапут - једном рационално, други пут емотивно. Роман је замишљен као дијалог, не аутора него читаоца, тако да имамо црту где читалац треба да напише (или у себи изговори) своје име, када Спиноза одговара.

Убацивање лика Аксипитер Бигла, такође је постмодерна. Реч је о бившем јаничару који се из матерњег македонског (овде додајмо да језик тог имена тада није постојао) сећа само две речи - јастреб и име планине Бигла на којој је рођен. Када сазна да је у једној акцији спалио своју родну кућу, побио родитеље, убија и јањичаре поред себе и бежи. Постаје истовремено кабалиста, розенкројцер и масон, краде тајне од сво троје, некима и преноси. Но, име његово није случајно. Јастреб је на енглеском hawk, што је корен имена Хокинга, а Бигл је име брода са чувеног путовања Чарлса Дарвина. Овај лик преноси Спинози поруке из будућности, теорије како је човек настао од мајмуна, као и ону о Великом Праску. Занимљиво да данас неки нововерници имају потребу да побијају баш то двоје заједно, док неоатеисти истима бране премоћ "науке" (само код таквих то постоји као јединствен ентитет) у коју верују.

Спиноза је величао разум, он је један од три зачетника европског рационализма. Радио је то да би смирио афекте, дакле са сличним циљем који је имао Буда. Сасвим је логично да романописац, па још ако преиспитује своју самоћу, онда размишља баш о тим осећањима - она узвраћају ударац.  Тако се Клара Марија, ћерка пријатеља, Спинози практично отворено, али не банално, нуди. Она је тад малолетна, али то не би био проблем за брак према тадашњим мерилима. Са друге стране имамо хомоеротске мотиве са његовим учеником Јоханом. Њих двоје представља парове које разматра Спинозина филозофија вечност-пролазност и бескрај-ограниченост. Ако би поредили ова два односа, они су асиметрични. Док је прича са Кларом Маријом некако отворенија са обе стране, код Јохана је више реч о наговештају, мислима које збуњују. Међутим, док ће њега Спиноза отворено удаљити од себе, а његова писма и не чита; од ње само одлази без речи, а касније не жели да је не види, али ништа не чини да би је поново видео. Остаје нем. И сам.

 

Најзад, шта мени, Ивану Вукадиновићу, значи Спиноза, какав бих дијалог можда ја водио ван овог који ми је романом "наметнут". Ако гледам данашњу "мисао", онда разуму не бих нужно супротставио осећања, него емпирију (искуство, а практично мерења и експерименте) као примарни извор сазнања. Тако имамо данас "бранитеље разума", који би ваљда требали били рационалисти, а који су класични емпиристи. Добро, не баш, јер има доста политички некоректне емпирије, која се онда, шта ћемо, игнорише. Нема сумње да је Спиноза у директној супротности са данашњим луменима "сазнања". Јер код њега су примарна априорна сазнања, а не само оно што се кантаром мери, исере и испиша.

Спиноза, оптуживан да је антихрист лично кроз њега проговорио, с друге стране да је "заражен Богом"... Где бисмо га данас сместили? Може ли у неку фијоку, а ако и може то мора бити фијока за ретке. Његова супстанција коју изједначава са Богом, није "обична" материја на коју би свет свели, рецимо, "Атеисти Србије". Супротно са нечијим светоназорима, а гле - ипак у складу са данашњом науком која помиње и квинтесенцију. Кажу да је и будизам у складу са том науком. Холистички поглед због које би данас неко "хладне главе", оптужио некога са "њу ејџ" или "ву-ву спекулације".

Па, узмимо и емоције у игру. Данашњи неоатеисти воле да се хвале како не желе да верују у нешто што нема доказа. Исто је плеоназам, јер иначе можеш веровати само у оно за шта немаш доказа. А онда их ја питам, верују ли у љубав драге им особе!? Одговора нема или оно килаво "то није исто"... А да неупитан одговорим и Гоцету (а можда и Спинози) - сваки догађај, по себи пролазан, има у себи нешто од вечности. Можда то лажемо себе, но не видим зашто такав поглед одбацити. Мада, мени лаж није толики табу као Спинози...

 



Најзад, још нешто битно. Професор Меламед је тридесетих прошлог века писао о "мртвом" и "живом" Богу. По њему је мртав Бог εν και παν Спинозе, Буде, савременог хиндуизма и многих научника. Са супротне стране је живи Бог јудаизма, ако причамо о боговима у множини онда су то богови "западних Аријеваца", Европљана и сл... Хришћанство (барем "изворно", према Јеванђељу) професор види као много ближе "мртвом Богу" Спинозе. О чему је реч?

Заправо би прави израз за Бога био немртав. Оно што је вечно - па нећемо сматрати логичним да је заинтересовано за пролазно. У том смислу то није живи, заинтересовани бог, какав би био Јахве, или на другачији начин Один. Од таквог немртвог Бога, човек има користи пре свега кроз сазнање на чему свет почива, што ослобађа од непотребних страсти, најзад (а то је вера, а не филозофија) доводи до просветљења. Нема ту мољакања, јер такав Бог је већ све одредио. Са друге стране, онај живахни је ентитет изван овога света, коју му служи као играчка. Али он није баш дете, у смислу да је подложан афектима одраслих, воли и мрзи, љути се, а можда чак и радује, па чак и калкулише са тежњама смртника. Човек је (ничим доказано!) агент његовог плана. Тако се постаје изабрани народ.

Изгледа да је ова друга вера у бајке... овај "живог бога", много боља за овладавање овим пролазним светом. Историја нам бар тако говори.

Иван Вукадиновић