Мокоша

Једна од наших богиња, са којом сам доста везан, јесте Мокоша. Повезаност је делимично зато што је Света Петка (Параскева) преузела доста тога од ње, а моја мајка је сањала Свету Петку, дакле Мокошу, пре него што ће да ме роди. Други разлог би био што ми се само име свиђа, подсећа на Морана, а није Морана (видећемо још неке додирне тачке), а подсећа ме име и на индијско мокша: (санскрит मोक्ष mokṣa) или мукти (санскрит: मुक्ति mukti), дословно ослобођење, разрешење, је појам који у индијским религијама значи ослобођење из вечног тока „рађања, умирања и препорађања" (самсара) и свеколике патње и ограничености постојања у свету. То је крајњи циљ мудрости у индијској филозофији. Но, о етимологији ће још бити речи.

Мокош (старословенски: Мокошь; још и Мокоша, Мокошка) у митологији Источних Словена богиња плодности, заштитница жена и женских послова, посебно предења. Њен древни идол постави је кнез Владимир на брду у Кијеву, и то поред идола Перуна и осталих богова. На северу Русије називају је Мокуша и замишљају је као жену велике главе и дугих руку која обилази куће и надгледа преље. Њен култ је, судећи по топонимима, био распрострањен и код Западних Словена.

Кијевски пантеон, иначе, помиње се у Несторовој хроници, и тамо су осим Мокоше и Перуна били кипови Хорса, Дажбога (Дајбога), Стрибога и Симаргла (о којем сам већ писао).

Име Мокоше могло би доћи можда од грчке речи могосои што значи мука, невоље. Много је вероватнија етимологија анализиране речи на Мокош. Мок би био корен речи а – ош – наставак, како у наших имена Милош, Урош, Првош, итд. те није тако незгодан каквим га сматра Леже. Корен Мок требало би да значи ружан, гадан; с тим кореном долазе у везу наше речи мокар, мок-рина. Божанство Мокоше би дакле значило божанство ругобе. Име ове богиње најчешће се повезује са речју мек, па је тако Мокош у релацији са нечим што је мекано. Будући богиња плетиља и заштитница оваца, највероватније је да се придев меко односи на овчије руно. Такође, Мокош може бити повезана и са придевом мокро, због чега су неки аутори склони да је идентификују са Мајком Влажном Земљом.

Из наведеног следи хтонски карактер богиње, о чему сведочи и народно веровање да је лоше чупати траву, јер то је Мокошина коса (косидба онда не би била лоша, јер долази као редовно шишање - шала мала). Мокоша помаже породиљама (то би могло подржати етимологију од појмова за муку и невоље, пошто порођај није лак), штити децу, такође помаже женама да одрже добар брак. Многи обичаји везани су за Мокошу као заштитницу преља. Ова Мокошина делатност на космичком плану постаје одређивање људске судбине, слично грчким Паркама (Мојрама). Овакав однос према судбини такође има нечега хтонског у себи. Такође, улога Мокоше је онда супротна индијској мокши - она подржава круг живота и (пре)порађања, а не избавља из њега...

Када говоримо о хтонском треба имати у виду, не само због хришћанских утицаја, него и због утицаја традиционалистичке мисли (нпр. барон Евола, Драгош Калајић) да исто не значи нужно нешто лоше. Не само да нашим прецима није одговарало некакво дуалистичко виђење света, него хтонско може бити такође и соларно, пошто је зими Сунце хтонско, о чему сам већ причао на блогу о Коледу. Хтонска божанства су такође богатства плодности и богатства, које је под земљом (Плутон). Нав, подземни свет или свет мртвих, у неком смислу духовни свет, такође може бити место где се душе налазе пре рођења, што сам недавно сазнао и тако добио одговор на питање које ме је још кад сам био дете мучило. С обзиром на улогу Мокоше у порођају (доласку на овај свет), то би била још једна веза.
Хтонски карактер повезује Мокошу, као и то како су је замишљали, са још једним хтонским божанством  - Мораном. Међутим, Морана, сходно свом имену доноси море, муке, невоље, а не олакшава их. То је њена улога. Такође, док се с Мораном повезује зима, као критичан период кад је и Сунце хтонско (добар део испод земље, хладно) - Мокошин празник је на пролеће.

 

Користан извор информација био ми је тематски (трећи) број часописа Слава, посвећен овога пута само словенским боговима. То је иначе часопис посвећен родној вери, који објављује удружење Старославци, чији сам члан савета.

Иван Вукадиновић