Метафизика: Бог

Теорема: Бог је за себе иманентан, а за људску спознају трансцедентан.

Овде се под појмом бога може посматрати како једини Бог, или неки од богова (део плурала). Начелно би то било исто, уз битну разлику да један од више богова не може бити свемогућ, свезнајућ и свеприсутан. Доказ за то се оставља читаоцу. Због тога, ако није другачије означено, мисли се на Бога у једнини, али као филозофски концепт. То, дакле, није бог Библије, односно аврамских религија.

Иманентан значи онај који остаје унутра, неодвојив, иманентни Бог је у Природи. Трансцендентно је оно што прелази подручје човекове свести, што је онострано, оносветско, што надилази могућности схватања.

 

Лема: Око ових ствари има доста лутања. Тако је у једној од апологија родне вере (словенско паганство) дата табеларна схема, где се добре особине приписују нама, а лоше њима (монотеистима). Тако је схватање Бога подељено на иманентно код пагана, и трансцедентно код монотеиста. Но, ако бисмо посматрали богове само као именанентне феномене, онда би било начелно могуће спознати их у потпуности емпиријским, односно природно-научним путем. То није баш добра реклама за богове, као што ћемо ускоро видети.

Хришћанско становиште, са друге стране, инсистира баш на трансцеденцији Бога. То имамо у већем делу теологије, па онда и у неким савременим извлачењима закључака из Великог Праска - како му је могао претходити само натприродни чин ентитета који је ван Природе. Али како одређујемо шта јесте а шта није природа? Где спада божанска природа, ако таква постоји?!?

Но, такво поимање ни у хришћанству није нужно. Тако келтски монах, прото-схоластик и неоплатониста Јоханес Скотус Еуригена каже како постоји природа која није створена и не ствара, природа која није створена и ствара, природа која је створена и ствара, те природа која је створена и не ствара. Нећемо се сада бавити разликама сваке од ових природа, но лако ћемо закључити да је Бог макар друга наведена природа, ако не и она прва, те да тако јесте Бог део Природе, наравно не "обичан", али да не мора бити изван. Тако посматрано натприродни феномени и не постоје, већ само природни, били нам они још увек непознати (као што многе ствари раније нису имале објашњење), неспознатљиви оваквим редукционистичким путем науке, или чак из неког разлога фундаментално неспознатљиви човеку (а данашње науке наводе барем неколико таквих феномена).

 

Доказ: Бог који не би био за себе именентан имао би свој "део" који је изван сопствене спознаје Бога, те тако не би могао бити свезнајући. Да и не говоримо да је немогућност Бога да спозна себе супротна аксиому Бога, као и претпостављање да се Бог састоји из делова. Било је таквих покушаја који су резултирали само у компликацијама (Кабала, схоластика...) око односа различитих божанских "суштина" и "природа". Овакве схеме могу бити корисне за спознају света око нас иначе, но не може се негирати потреба разума да основни чинилац буде - једноставан. Најзад, сваком редукцијом долазимо до језгра које је свесно прво само себе, а онда (већ према схватању и поимању свести) свега изван себе. Такво језгро може бити једино иманентно, односно не постоји ентитет који би га трансцендирао. Тиме је завршен први део доказа.

Са друге стране, Бог који би био именантан људској спознаји, био би начелно објашњив ограниченим представама овог света. Тиме не би могао бити неограничен. Не би могао бити ни потпуно јединствен, односно једноставан, јер људски ум може да разуме само ствари које имају своје саставне делове. Кинеска мудрост ово све каже у једној реченици - Тао који се може речима објаснити није вечни Тао. У том смислу Бог за човекову спознају остаје трансцедентан, а ако га човек ипак спозна, такав постаје и он сам (односно постаје једно са Богом). Таква се спознаја не може у потпуности пренети речима, из разлога који су горе описани. Тиме је завршен други део доказа.

Једино се може рећи да је Бог априори иманентан (као нпр. код Спинозе), на основу закључивања да постоји спознаја нужног постојања Бога. Међутим, спознаја да нешто треба да постоји, није исто што и конкретна спознаја нечега. Додајмо да је свака таква спознаја ограничена системом разума који није базиран на истим правилима. Свако закључивање базирано на еуклидској геометрији пада у воду кад се сусретнемо са нееуклидском. Бројни парадокси нам такође говоре да оно што сматрамо логички нужним, не мора стварно бити такво. Можемо рећи да свет без Бога нема смисла, али ми немамо доказано да свет уопште има смисао. У том смислу свака спознаја Бога остаје трансцедентна, с оне стране искуства, па и разума...