Манипулисање самоубиством контраадмирала Баровића

За овогодишњи Дан државности Црне Горе, њен председник Филип Вујановић постхумно је одликовао контраадмирала Владимира Баровића, Црногорца родом из Бањалуке. Баровић је одликован након дугогодишње хрватске и црногорске пропаганде, у којој је Баровићево самоубиство приказано као частан чин, јер наводно није хтео да бомбардује градове на Јадрану. Начелник штаба Војно-поморске области контраадмирал Баровић извршио је самоубиство 29. септембра 1991. године, у канцеларији Војно-поморског упоришта Вис (на острву Вису). Претходно је био кратко на дужности команданта 8. Војно-поморског сектора Пула, где је донео одлуку о бацању великих обалских топова у море, који су касније извађени. Након његовог самоубиства, у листу "Слободна Далмација" изашло је наводно његово опроштајно писмо, у ком се оптужује војни врх и сама ЈНА за агресију на Хрватску. Тих дана, у "Слободној Далмацији" готово свакодневно су излазила слична писма, која је писала иста рука, али са различитим потписима војних лица која су напустила ЈНА.

Већина припадника Југословенске ратне морнарице се налазила опкољена у командама, лукама и касарнама на далматинској обали. Њихове породице су премлаћиване и протериване, а имовина им је отимана. Опкољено људство које се данима борило против хрватске паравојске у условима хистеричне антиармијске и антисрпске кампање није имало разумевања за самоубисто начелника Војно-поморске области, који се тада налазио на апсолутно безбедном месту. И адмирали и генерали су само обични људи, па се и за његово самоубиство може наћи стручно објашњење. Али, због недостатка праве информације (ма каква она била) од тадашњег војног врха, остао је простор за манипулације црногорске и хрватске стране, којом се Србија оптужује за све зло деведесетих година. 

У исто време (јесен 1991) у згради Команде Војно-поморске области у Сплиту се убио капетан бојног брода Новак Ковинић, а у Шибенику капетан фрегате Михаило Олтеан. Њихов ментални склоп, као и Баровићев, није могао да издржи професионалне и психолошке изазове тог времена, којима су били изложени припадници морнарице на Јадрану. Ковинићеви и Олтеанови чинови су неатрактивни да би се са њиховом несрећом оптуживала ЈНА и Србија,па су за сада остали без црногорских одликовања и хрватских признања. Међутим, најстрашнија самоубиства која су потресла припаднике Југословенске ратне морнарице су самоубиства дванаестогодишње Иване Јовановић, ћерке мајора М. Јовановића и младића Витомира Зјачића, сина убијеног капетана фрегате Данила Зјачића. Девојчица Ивана је била јако везана за оца. Пошто јој је отац опкољен у касарни Дивуље (код Трогира), мајка ју је одвела у Крижевце, где је свакодневно слушала како је њен тата четиник. Почетком децембра 1991. убила се из очевог пиштоља, а њен отац није могао да присуствује њеној сахрани, нити је икада могао да оде на њен гроб. Капетана фрегате Данила Зјачића убиле су хрватске паравојне снаге 16. септембра 1991. Његова супруга и син избачени су из стана, а сина Владимира су у Сплиту стално малтретирали хрватска паравојска, војна полиција и комшије. Скоком са сплитског солитера прекратио је дугогодишње малтретирање у "најлипшем граду на свиту". Читуља његове мајке у "Слободној Далмацији" је права оптужница за хрватско друштво. За сва ова самоубиства највећи део одговорности сноси хрватска држава, која сада вештом пропагандом на сваки начин чува "дигнитет домовинског рата". Србија то дефанзивно посматра и повремено одговара на изјаве фрустрираних хрватских бранитеља, спортиста и политичара. Смрт девојчице Иване и младића Владимира никада неће дирнути у срце Филипа и Колинду. Зато их ми припадници Морнарице чувамо у сећању.

Ђорђе Пражић,

капетан бојног брода у пензији,

Нови Београд,

Политика, Међу нама