Пре неку годину бавио сам се односом уранских и хтонских божанстава, а недавно сам видео коментар у којем стоји да Словени нису ни имали "централизовани пантеон". Овде ћу се бавити тиме, па за почетак одговарам на питање, ако је некоме питање. Јесу ли Словени имали пантеон? И да и не... Хе-хе... неко већ каже да филозофирам и компликујем, па ћу још досолити тиме што ћу рећи да је пантеон конструкт.
Сад ће онај помислити да још вређам, али ствар није таква јер много шта је конструкт... Рецимо оно што у биологији и животу зовемо врста такође је конструкт. Ми у суштини имао јединке и њихово потомство, неки могу да се међусобно укрштају, неки не и од тога зависи оно што зовемо друштвени односи. Узима се да припадници различитих врста не могу имати плодно потомство, али није увек тако. Пси и вуци су различите врсте, нико не помишља да је пас просто вук, али пас се са вуком може укрстити. Бели медведи, романтизовани кад је почела прича око глобалног отопљавања, неће изумрети од глади. Они ће се повући на копно, променити навике и укрстити се са осталим медведима (ако буду морали). Та врста неће изумрети, јер није ни била посебна врста. Истина, нестаће белине... Кад смо код тога, тек је раса конструкт, што не значи да се људи различитих поднебља не разликују. Разликују се итекако, обично су сличнији својим суседима него странцима с других континената...
Кад смо разрешили да није било неправде, погледајмо како је то пантеон конструкт. Људски мозак (тачније његов рационални део) функционише кроз калупе, класификације... Тако једноставније сагледавамо свет. Непознато се објашњава познатим, мање познато увреженим, необично макар у односу према обичном... Како смо дошли у стање да о својој старој вери не знамо много, објашљавали смо је оном нама познатијом, коју зовемо античком - грчком и римском.
Грци јесу имали пантеон, а Римљани су га од њих преузели.
Они су га имали зато што је ту било државне, па онда и њеног крака верске бирократије, да такав пантеон "конструише". Наравно, да то није увођено декретом "са неба", јер постојала је народна усмена традиција, традиција која је прикупљена (Хомер), па чак и литерална дела за које тачно знамо писце (Есхил и Хесиод - узимати њихове креације за верске књиге је као таквим сматрати и
Мормонову књигу, али свакако да су они имали верских идеја).
Дакле ствар је проста: Грчко-римски пантеон је постојао и њега је увела држава. Имало је то бројне лоше стране - појам атеизма раније је био непознат (видећемо зашто), сада се појављује овако или онако, било да је реч да се просто не верује да су богови такви, жели се објаснити какви су, али филозофски (Хераклит, Ксенофонт); неко се због иначе скептичног преиспитивања осуђује на смрт јер "не верује у богове" (Сократ) или се, слично модерном атеизму, негира само постојање душе, било шта после физичке смрти, мада богови још могу да постоје - сасвим незаинтересовани (Епикур).
Можемо погледати како је то било тамо где јесте постојао словенски пантеон, где имамо историјске изворе, а то је
Кијевски пантеон. Уочимо да се у овоме пантеону појављује и Хорс кога
ауторитети не сматрају "изворно словенским" божанством. Али ако су Словени потомци Скита, а српско име постоји још међу тим народима, што је
Иранска хипотеза, онда ће бити да је Хорс
још изворнији...
Но погледајмо политичке околности у којима настаје овај пантеон. Свјатослав, можда први познати евроазијац, победио је Хазаре и овладао Волгом. Мање је успешан био против Ромеја и њихових привремених савезника Печенега, који су га у заседи убили. Ипак, подиже на обали Дунава нову престоницу Переславец, која показује његове амбиције. Потомак му Владимир после грађанског рата долази на власт и постоји потреба да се обнови државно јединство Русије. Зато он подиже пантеон, а можда и да се одреди према свом викиншком (варјашком) наслеђу, а Северњаци имају друге богове... Уосталом, исти човек ће ни десет година касније тај пантеон, "те богове", уништити и силом увести хрушћанство. И овога пута је реч о државној политици, а можда и о наслеђу, с мајчине стране. (Његова законита баба Олга је већ била хришћанка и пре Свјатослава, њена прича је иначе веома занимљива, а за ову причу је занимљиво како и овај пантеон настаје под не малим хришћанским утицајем).
Да је било мало другачије то би био "централни словенски пантеон". Да је Свјатослав имао успеха против Ромеја, да је освојио Балкан, да су његови наследници заузели и Пољску и наставили на запад до Елбе, руска држава би обухватила (скоро) све Словене и тако би овај пантеон (неко би га већ подигао), самим тим, постао "централни".
Погледајмо уопште однос
старих према боговима. Нема овде довољно простора да доказујем како је тај однос био радикално другачији како од неке подсмешљиве "верзије" паганства какву смо видели у хришћанској и хуманистичкој пропаганди, тако и од неке модерне "романтике", да не кажем ложења неопагана. Доста би било да укажем на мисао Арита Хергера да ако неко иде с мотом "идемо у Валхалу" (или Прав/Ириј, уопште Рај, место за богове), он заправо "разимшља" супротно размишљању наших старих. Тачно је да се такав одлазак код богова могао у принципу стећи јуначком смрћу, мада то није било гарантовано. Још мање да ће се стећи неким заслугама. Тачно је и да се мислило да свако мора искусити Пакао (Махабхарата), мада он наравно није било како су га хришћани видели у Средњем веку. Хел, Ад а по својој прилици и Нав (занимљиво, у укрштеним речима "словенски рај") био је мрачно и хладњикаво место где је највећа патња досада, а доминантно осећање можда сета за земаљским ужицима. Али то није било толико битно...
Наши стари су размишљали овоземаљски. Вера и митови били су неодвојиви од магије, од ритуала прелаза који су чланове заједнице водили кроз живот. О томе, рецимо, пише Сретен Петровић у Српској митологији. Ствар је проста - богови су били углавном непознати ентитети који су неодвојиви (пре свега у практичном смислу) од природних ствари и догађаја у свакодневном животу. Зато појам атеизма беше сасвим непознат - негирати богове значило би негирати живот сам, то би био већ нихилизам, а преци нису имали времена за то. Тек када приче о боговима постају званична митологија, а градски живот пружа доколицу, може се дозволити луксуз атеизма (па и нихилизма). То постаје чак и логичка нужност, јер зашто би свако веровао државну причам-ти-причу и у нешто само зато што је прописано.
Најзад још један детаљ, да се вратимо "конструктима". Исти лик ми каже у коментару како је Дајбог био бугарско божанство. Да нису и Бугари конструкт?! Као Србин тешко могу бити објективан према њима, али да не буде да их само потцењујем - знам ја да су Бугарску почетком ХХ века звали "Пруска на Балкану", да је њихов цар или краљ, истина Немац, хтео да ослободи и Цариград од Турака (дао је да се изради посебан крст који би тамо био пободен). Али ко су били Бугари?
Бугари су изворно туранско племе, дакле њихов бог може бити Тенгри... Као такви на Балкану су направили огромне проблеме Ромејима, претили чак Цариграду, да би један од Ромеја вођу Бугара (кана?) прогласио за цара, тј. себи равном. Наравно да су ови номади-ратници оставили огроман утисак на Словене (махом Србе) у које су се претопили, па су дали име држави и то је остало када су исти народ покорили Ромеји и када су се крајем 12. века дигли на устанак. Бугарска је државно име, а народ који тамо живи били су Бугари у оној мери у којој су се идентификовали са именом државе (као рецимо Бургунђани, Саксонци, Харконени...) нација у савременом смислу тад није постојала.
Да су били у великој мери Срби говори нам "граница слава" (докле се слава слави) која иде до реке Искар. То истина није ни пола Бугарске, али обухвата престоницу Софију, градове Видин и Перник... После Велбужда постоје само бугарски вазали - прво Срба, па онда Турака. Због близине Цариграда ова земља је под јаком османском контролом, као што је била под ромејском. Када се буди романтична национална свест, њихови револуционари су у Београду, има на Ташу код Мадере споменик њима. Ваљало би видети колико су они причали о ослобођењу хришћана од Турака, а колико о ослобођењу баш Бугара. Према Начертанију, Бугарска би била део српске државе.
На велику сцену Бугарска поново ступа као "санстефанска", њу стварају Руси због својих интереса, према томе савремена Бугарска је руски конструкт, а историјска Бугарска је конструкт тако инструисаних историчара. Можете о томе видети у клиповима Александра Шаргића.
Рећи да је Дајбог био бугарско божанство има смисла колико рећи и да је био шумадијско божанство. Не много, јер су на целом Балкану Срби веровали исто.
Иван Вукадиновић
Најзад нешто
о уранском и хтонском што ми је ономад била тема. Причао сам о боговима, али како видимо и из овог текста, боље је причати о
принципима који нас воде кроз живот, и то су често конструкције које не треба буквално узимати, као мушко и женско, хаос и ред, јин и јанг... У том смислу још један коментар, краћи па га преносим.
Ivane, moje viđenje htonskog i uranskog je daleko jednostavnije. Htonsko je iskonsko suočavanje sa nepoznatim i odnos prema njemu, bez obzira da li se zahvaljujemo ili strepimo. Uransko je mlađe i pokušaj sistematizacije božanstava sa ciljem lakšeg suživota zajednica. Štaćeš, ja sam surovi realista.
Коментари
Постави коментар