Сфера у сфери - Видела

 

"Тврдим да целе истине нема, да постоје само релевантне истине - а релевантност је, морате признати, увек ствар угла посматрања. Не мислим да је вечерас иједан од вас починио кривоклетство. Верујем да сте ми изрекли истину и само истину. Али свако од вас има свој угао посматрања те ћете ми опростити што вашу причу не узимам као целу истину."

Еленор Катон, Видела

Година је 1866. а Волтер Муди је дошао на Нови Зеланд да се обогати на налазиштима злата. Исте вечери кад је допутово наилази на напет скуп дванаест мештана, који су се у потаји окупили да размотре низ нерешених злочина. Један богат човек је нестао, једна проститутка је покушала да се убије, а у кући злосрећног пијанца пронађена је огромна свота новца. Муди убрзо бива ухваћен у мређу испреплетених судбина, компликовану попут распореда звезда на ноћном небу.


Кренимо од самог наслова дела. Видела. На српском (рецимо да је превод добар) он је двосмислен. Да ли је Еленор Катон нешто видела, или њена јунакиња кроз коју она проговара. Падало ми је и то на памет пре него сам почео да читам. Или је реч о светлима, помало старински речено виделима. Насловна страница нам говори да је ипак ово друго. Наравно, енглески наслов не оставља недоумице - The Luminaries

Наслов првог тома (заправо првог дела, из садржаја видимо да други том има више делова) је такође занимљив. Сфера у сфери. Асоцира то на фантастику или езотерију, међутим тога нема, односно тек на самом крају има у најави - један од приповедача, иначе трезвен човек, како се тада говорило, сумња да је присуствовао нечем натприродном. Али роман је иначе реализам. Овај поднаслов указује на неки начин приповедања. Но ни он није нешто посебно у историји књижевности. Креће се од краја, па се распетљава како се до тог краја стигло (заправо средине, пошто имамо још једну књигу сличне дужине). Оно што би било постмодерна је коришћење астролошких симбола као водича радње. 

Да одмах будем јасан, читалац не мора да зна ништа о астрологији. То је слично мом новом роману кога ћете, надам се, видети ове године - Путовања малог дива. Тај роман се базира на Рунама, али читатељка о њима не мора ништа знати да би пратила радњу. Мада мислим да сам ја био дубље у томе, схватајући азбуку футарка као циклус хероја о којем је писао Кемпбел. То је одредило и структуру романа - 3 пута по 8 поглавља, како су и Руне подељене по фамилијама. Рекао бих да овога код Еленор нема, али то би био мој закључак из незнања - мени ништа не значи наслов поглавља Поноћ свиће у Шкорпији (рецимо), мада ми се веома свиђа. Рекао бих да је урађена нека "звездана мапа" места Хокитика на Новом Зеланду на дан 27. јануара 1866, па се по њој ишло. Свако од дванаест ликова - учесника - сведока је добио по један хороскопски знак, и њихов карактер је некако повезан за оним што обично претпостављамо за људе одређених знакова. Муди је тринаести, па се могло експериментисати са змијоношом, али Катон то није урадила. Е да, иза те мапе и мапе Хокитике (кул је да роман има мапу, а овај има две) је још једна текстуална - Карта ликова са занимањима, карактеристичним локацијама и особинама карактера. Њу сам видео тек пошто сам прочитао књигу.

Дакле, Муди долази у градић по невремену, нема где ван собе осим у пушачки салон хотела, где наилази на чудан скуп (из почетка му то делује као гомила потпуно разнородних ликова која укључује и два Кинеза и једног Маора, да су они случајно ту). Један од њих му се љубазно намеће и он мора да исприча "своју причу". Проницљивом Мудију не промиче да остали слушају иако се праве да спавају, читају новине или играју билијар, те да број 12, колико их има, није случајан. Пада му на памет да је реч о некаквом суду и одлучује да сарађује, јер тако ће можда и он нешто сазнати...

Не знам да ли је Катоновој кад је почињала роман пао на памет Vehmegericht (Суд Веме) настао у Светом римском царству у периодима анархије. Одјеци тог суда могли су се видети у немачком (филмском) експресионизму почетком тридесетих (скупина бивших робијаша суди силоватељу или убици деце), а богами и код једног другог експресионисте који је ускоро тамо дошао на власт. Вема је била један од почетака низа тајних друштава која су резултирала наци-окултизмом. Ништа од овога не видимо у роману, осим помињања маште једног магната који сања о "средњевековним судовима".

Можда је то зато што ово и није суд, већ пре нека групна истрага. Нису се они окупили ради неког апстрактног осећаја правде, нити да од убице "заштите нашу децу" (Хокитика је место копача злата, ту много деце нема), већ једноставно зато што су и сами умешани, на разне начине како то видимо у 415 страница романа, а ипак нису сумњиви. Има и сумњивих ликова и они су посебно занимљиви.

Еленор Катон је за овај роман добила Букерову награду, те тако постала најмлађа добитница (2013), што лепо изгледа на корици кад се напише... Како недавно рекох не обазирем се много на награде, мада могу да подстакну интересовање прво за аутора, онда и за дело. Но овога пута нисам ни знао, роман сам читао на основу својеврсне препоруке пријатељице (хвала!). 
Оно што је занимљиво у вези ауторке, а већ се да уочити, то је да је она миленијалка, заправо као 1985. годиште негде на самој граници. Доста тога је речено о миленијалцима, укључујући и овај текст (заправо доста добар) који је писала такође једна миленијалка. Међутим, колико сам до сада видео маши се једна битна поента - миленијалци знају да се фокусирају. Они су генерација којој је Гугл, уопште интернет природно окружење. Као таквима, није им никакав проблем да извуку огромне количине података и донесу свој суд невезан за оно што су о тој теми раније чак и ауторитети говорили. Гугл јесте пристрасан (проблем који расте годинама), али постоје и други извори све до дарк-нета. Миленијалци се релативно добро сналазе у џунглама феудализованом интернета. Следећа З генерација, или зумери, исувише су фокусирани на кратке форме, као што су тикток или инста-стори...
Наравно да се ово може видети у роману Катонове. Можда је било од помоћи што се њен рођак Брус Чарлс Катон бави популарном историјом, период Грађанског рата у Америци. Но овде можемо видети велику усредсређеност не само на нити радње (што је најбитније код оваквог жанра трилер или крими романа), него и на астрологију и тај период на Новом Зеланду. Истраживање последњег довело је до њених увида о универзалним темама правде које се боље могу сагледати у условима делимично цивилизованог уређења, какво је свако место Границе - била она Дивљи Запад, козачки Сибир или Степе, или ево Нови Зеланд у време златне грознице. С обзиром на актуелне трендове (широм света) није лоше имати у виду и њене закључке које налазимо у дијалозима актера романа. 
Метод можемо кратко илустровати на примерима женских ликова. Ту је можда занимљиво што је роман објављен у некаквом "интерегнуму" између chick lit помаме (овакви романи и даље постоје, сада један од жанрова) и још горе поплаве "оснаживања жена", некаквог феминизма 3.0 од којег су, занимљиво, страдали највише женски ликови, што сам показао... Но верујем да би се Еленор извукла од те пошасти све и да сада пише роман. 
Имамо два женска лика (оба спадају у сумњиве, дакле нису на оном скупу не зато што се сматра да само мушкарци могу већати, већ зато што се сматрају исувише умешанима). Удовица Лидија Велс се помиње од почетка, али се као актер појављује тек на крају. Много је занимљива Ана Ведерел која је, и то се каже без икакве политичке коректности - курва. Не овде нећемо видети никакву експлицитну "друштвену критику", она је просто то што јесте. Иначе видимо веома занимљиву анализу шта све она мушкарцима може значити (без икаквих баналности) - некакву интимну ствар, инвестицију, ретког пријатеља, особу коју желе да заштите... Не видимо ни некакву борбу против система, али ни улепшавање - као ни Кинези ни Маори ни њен положај не може бити ни близу положаја беле господе, чак и ако су иста изашла из затвора. 
Њен лик делује некако бесловесно, али, али, али... јасно је (а и она дванаесторица сумњају) да ту има много више! Типујем на њену јачу улогу у другом делу. То је лик који нехајно носи већу количину злата у својим хаљинама, што је једна од ствари које треба расветлити - чије је то злато?! Она као тога није ни била свесна док јој није затребало да изађе из затвора. Лидија Велс се са друге стране размеће својим лукавствима, али "отварање карата" (некоме, не свима) може такође бити - тактика. Све у свему, други наставак обећава...
Иван Вукадиновић






Коментари

  1. Ne znam, svaka čast tebi za opis, ali meni ne deluje kao zanimljivo dovoljno da bih izdržao do kraja knjige. Verovatno bih je prekinuo kao i mnoge druge pre završetka čitanja. Mislim da je bila i serija sa tim nazivom.

    ОдговориИзбриши

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Псеудопатриотизам

Уранска и хтонска божанства

Logički problem indukcije