"U turskom jeziku postoji jedna predivna reč, sensizlik, koje nema ni u jednom drugom jeziku.
Označava nedostajanje jedne konkretne osobe. Ne samoća. Ne usamljenost. Jednostavno - beztebenje. Beztobost."
Ne može se prevesti...
Sensizlik se ne izgovara, to je reč koja rastoči i razbije. To je ono "šta ti je" na koje se ne ume odgovoriti.
Kako objasniti tugu koja preplavi? Kako preko usana prevaliti kada svaki mišić u trenutku kad neprevodiva reč naiđe utrne...
Ne može se reći, a do srži obuzme.
Nedostaju nam ljudi, nedostajemo sebi sami onakvi kakvi smo nekada bili, nedostaju nam neke stvari, davno izgubljene, nedostaju godine koje su prošle, nedostajanja kojih se kao uspomena sećamo. Sa osmehom ili setom. O njima možemo govoriti i prisećati ih se. Ali... Kad u prostoriju punu ljudi sensizlik niotkud bane, sve oko sebe u maglu pretvori.
Sila od uragana i zemljotresa snažnija, poremeti tlo pod nogama, uskovitla sećanja koja ni sebi ne bi mogli da prepričamo, i srce i dah zaustavi...
Kad ova reč što se prevesti ne može ruši, ništa i nikog za sobom ne ostavi. A posebno ne onog kome je baš takva, neprevodiva, naišla.
Kad god se iz punog, vedrog razgovora nečiji pogled zamagli i ruka u vazduhu zaustavi, kad god, prisutan, svakim atomom duha i duše nestane, skrećem pogled, pravim se da ne vidim. Skrenem svoje gledanje i svim silama se trudim da razgovor na bilo šta drugo skrenem, da niko ne primeti da nekoga sensizlik upravo razbija... Da mu uzima od stvarnosti i života onih par minuta koliko (na sreću) potraje, jer da se samo još malo produži, pred očima bi nam izistinski nestao taj neko kome je u goste nezvan došao, da pohara mir i da ga izvan vremena i svake smislenosti odvede...
Ne nedostajanje. Ne samoća. Jednostavno, obuzetost koju nijedna prisutnost zameniti ne može. Stanje koje nam, kad god naiđe, otkine malecki komad duše.
Copyright©Hermina Zlatanović
Divna reč koja nam treba na srpskom, a ima je samo u turskom
p.s. Kako je napisano povodom spiska novih (kreiranih) reči srpskog jezika (slika desno), red je reći nešto o tome. A rečene su već razne stvari.
Medveđu uslogu je naprevila jedna valjda dobronamerna, ali ne mnogo pametna persona koja nadiže frku što je pobedila reč sinonim za depresiju (duhoklonuće) - Srbi su nebeski narod, kakva depresija... Reč je inače bila meta sprdnje, bilo je tu onih koji jedva čekaju priliku. Nezgodacija same reči je što srpska reč za depresiju već postoji - malodušnost. Inače smatram korisnim korišćenje srpske reči, jedne ili druge, zato što je depresija medicinski pojam koji se često kolokvijalno koristi, pa bi bilo zgodno da stvarno koristimo drugu reč za ono što obično nazivamo "depresija".
Samu ideju je Bogoljub Pančić dočekao "na nož", jer je za njega jezik živa stvar koja ne trpi inžinjering. Isti je inače dosledno protiv inžinjeringa i tamo gde je politički korektan. Neki drugi možda nisu toliko isključivi u drugim situacijama, a sada jesu bili. Neki treći su možda i nacionalisti, ali im smetaju neologizmi, i Hrvati to rade, kaj ne...
Za mene inače nije ova ideja nova stvar,
Zeleni konj ima već dugo
Rečnik netuđica. Ipak je ta stvar sa dozom duhovitosti, koja ne prelazi u neozbiljnost. Duhovitost je uvek lekovita.
Vrlo kratko nešto uopšteno. Kada sam razmatrao
naciju kao konstrukt, zaključio sam da "konstrukt" i nešto recimo "organsko" možemo razlikovati tako što u prvom slučaju možemo ispratiti do osobe, više njih ili organizovane grupe koja je nešto (politički) stvorila. U drugom slučaju ne...
Nacije imaju istorijske, a narodi mitske osnivače. Tako nekako i ovo...
Ako neka od ovih reči zaživi, ona će se koristiti bez sprdnje (čak i ako je tome ispočetka služila), obično i ne razmišljajući da ju je grupa ljudi stvorila.
Viljam Šekspir je izmislio preko 1700 reči, znam da ima primera i kod naših pisaca, samo se ne mogu setiti... Reč
robot je izmislio Čapek, i Unamuno je izmislio bar jednu reč... Da ne širim mnogo priču, tek znamo da je Kemal Ataturk veoma uticao na današnji turski jezik, dok Jevreji (osim rabina, a ni oni sve) nisu znali hebrejski, ne tako davno... Dakle, ima inžinjeringa koji je zaživeo.
Dakle, sudimo o rečima pojedinačno. Neke možda zažive iz zajebancije - smoothie je za mene i pre značilo da je neko nešto smutio, pa onda smućak. Lajk, lajkić ili lajkovac (ja sam to koristio), može biti sviđ, a dal će biti - a đavo će ga znati moj profesore... Moj omiljeni primer (retorički) je zasutravanje, prosto znamo odakle je reč i šta (izvorno) znači, a prokrastinacija ne znam odakle je, a koristim. Ima i lepih reči za koje ne verujem da će zaživeti, recimo raskovničar. I naravno, beztebnost, veoma lepa reč, ima smisla, ima je vidimo u drugom jeziku... mada ja te teme (barem literarno) nesam školovao...
Коментари
Постави коментар