Задужбина 2

 Без околишања прећи ћу на ствар - друга сезона Задужбине много је боља од прве и, ако уопште има смисла поредити са књигама којим је инспирисана, може се рећи да је боља од њих. И то се некако видело од прве епизоде. Недавно сам имао прилике да причам о хорору, па сам се сетио оне да је хорор "ја жанр", док је фантастика "ми жанр". Исак Асимов, то је један од његових већих квалитета, био је преокупиран тим ми (човечанством), па је пренебрегао оно ја које је код њега outlier. То је оно што ћемо видети у следећој сезони кроз лик Муле... 

У овој сезони "ја" добија на изразитом значењу. С обзиром да се мало пожурило са увођењем Друге Задужбине (ако је логика Задужбина два - Друга Задужбина) што је код Асимова име треће књиге, а у серијалу који сам ја читао други део друге књиге. Уопште у овој серији се не држе слепо редоследа појављивања концепата, уосталом речено је да је серија пре инспирисана делом Асимова него да је његова екранизација. То је повећало квалитет серије, па је већ у првој сезони била ефектна употреба робота (одлична Демерзел), док је у другој сезони то веома битан део радње, мотивације самих царева... 

Како рекох "ја" је битно јер Друга Задужбина се не заснива на психоисторији, него на менталним моћима. Асимов се тиме бави у духу "старинске" научне фантастике, дакле донекле научнички сувопарно. Међутим у овој сезони имамо оно што се нужно дешава кад се бавимо менталним стварима у новијим делима - од онога како се луди па до непоузданог приповедача "ја" постаје веома важно - атмосфера је тако на моменте хорорична, ако и није хорор свакако јесте "ја жанр"...

Сада ћемо видети аспекте овог дела, спојлери се подразумевају.

Допелгангер

Овде је исправљена неправда према Харију Селдону који је у првој сезони на крају приказан као дркаџија, а да (сасвим могуће) аутори серије то нису ни хтели... Такве ствари указују на лоше грађење карактера, но сада је то много, много боље. Треба имати у виду да би сам Селдон, према Асимову, требало да је досадан лик - научник са понечим занимљивим у животу, али далеко од протагониста радње који треба да спасавају универзум а да су сами далеко од савршеног (што би већ био стандард савремене фантастике). Овде Хари достиже тај стандард, али то је постигнуто његовим дуплирањем. 

Један је Хари у ваулту, то је онај чији се холограм на крају прве сезоне појавио да подели лекције, дакле дркаџија. Други Хари је прошао кроз пакао, пошто га је Гал затворила у коцку (или тесеракт - битан артефакт за предвиђање Селдонових криза, уопште виђење будућности). Овај Хари је много људскији, а у току сезоне се и материјализовао. И ваулт се може ући па са Харијем попричати, видимо понешто и од "унутрашњости" те коцке, тако да можемо рећи да је ово од почетка тешка фантастика. 

Наравно, два Харија су у вези, а то се постиже квантним спрезањем, које је ваљда у буквару лоше фантастике сигурно поменуто као картица за све. Овде срећом није о томе много причано, само је дато као објашњење специфичне комуникације двојице који су одсечени од света. Добро је што макар пола епизоде имамо Селдонову бек стори, па нешто више сазнајео о лику...

Царство и (прет)последњи дани

Царство, које је створило Задужбину, постаје не толико слабије колико злокобније. То би се и могло очекивати. Код Асимова (а у складу са самом идејом дела) имамо слабљење апарата Царства, технологије па и бирократа који управљају, не толико самих царева и оних око њих (мада и до тога нужно долази). Овде имамо декаденцију и дегенерацију самих царева, због које они не постају мање опасни, дапаче! Истина, то није контрадикторно са оним чиме се бавио Асимов. Но јесте клише, мада сасвим истинит клише - утицај на ментално стање вишевековне генетске династије (клонова), атмосфере параноје на врху Царства и осећаја лажне свемоћи. 

Lee Pace и овде је бриљира, али његов лик постаје логички неуверљив, иако на прву делује сасвим уверљиво. Овде је он чист негативац, мада му се извесна смелост и покушај мишљења "ван кутије" ни овде не одузимају. Треба имати у виду да лик Дана (средњег и практично владајућег цара) није исти у овој и претходној сезони, с обзиром да је прошао век и по, иако као клонови исто изгледају. Такође је могуће уочити шаблон у понашању по којем је млађи цар бунтовнији, а онај најстарији умеренији, мада ригиднији кад се дође до тврдих одлука. Овде имамо најмлађег цара као позитивца,  а његовог генетски идентичног (да ли?! видели смо да долази до грешака) старијег брата као тоталног негативца. Није реч о баш истој особи, али као да би требало да мислимо да је Дан у младости био добар... Тако да је ово известан, и једини, пад у односу на претходну сезону.

Но овај цар покушава нешто да измени - да одустане од генетске династије, има своју царицу и дете из брака са њом. Тиме заправо спроводи оно што би по Селдону било успоравање пада Царства. Наравно, да то неће проћи (не тако, ал некако другачије хоће) што због само карактера тог цара, што због Демерзел. С њом је иначе у вези, тако да имамо људско - роботски однос, у Блејдранер 2049 смо имали однос репликанта и холограма...

Генерално гледано, ово је другачија ситуација од оне које имамо у чувеној франшизи Star Wars. Тамо имамо Империју као дело једног човека и њен бирократски апарат, који је био изворна Лукасова идеја и који је тако добро описан у серији Андор. Наравно, да би то имало логичког смисла (мада тиме бива демистификовано и демитологизовано) то зло царство морамо некако повезати са декеденцијом Републике. Овде имамо Царство које сасвим могуће постоји миленијумима, док је генетска династија стара неколико векова. Дакле декаденцију нечега што одавно постоји. Јасно је да приступ "ајде да будемо зли" неће овде моћи да прође. Није начињена таква грешка и Дан јесте уверљив, али сам за себе! Просто, знамо да је он био Зора, а да ће бити Вече Царства (тј. био би да је доживео), а не можемо да га повежемо с тим ликовима. То јесте известан проблем.

Друга Задужбина

Када сам читао Асимова идеја Друге Задужбине ми је била бар донекле контрадикторна и барем је релативизовала (Прву) Задужбину. Ако је психоисторија тачна људи са посебним (менталним) моћима нису нужни, дакле имамо оно што су марксисти (дијалектички материјализам) називали историјска нужност. Ствари ће се већ саме по себи одиграти, или можда неће? Но, историјском материјализму је такође било потребно вођење, Стаљин рецимо...

Иначе код Асимова проблеме задужбини не прави сам цар, него један од његових генерала (овде доста занимљив лик, али практично дисидент). Он сматра да делује у складу са слободном вољом, скоро да пороби Задужбину (Терминус) али је опозван, што према Селдону делује као историјска неминовност (?!)... Овде је све то дато много уверљивије. Тек против Муле (у књигама) изгледа да је Друга Задужбина деловала, мада читалац има разлоге да сумња да је (будући да је на самом Трантору) умешала прсте и у опозиву овог агилног генерала. Како је Друга Задужбина настала ми не знамо. 

Овде је већ у првој сезони назначено да је њен настанак циљ, будући да Гал Дорник има квалитете које ће њој водити. Овде видимо да је настанак Друге Задужбине повезан са практично сектом одбачених психика на једној планети, па онда видимо злоупотребе моћи, практично неограничене с обзиром да се влада умом, па и правдање ранијим неправдама. Драматуршки овако је радња каснијих књига скупљена у једну сезону серије. Није први пут да се тако ради, аналогија би био Џексонов филм Две Куле, који обједињује део раније и део касније Толкинове књиге. Добро урађено, само је проблем ако се утрошио квиско, које ће се идеје појавити у каснијим сезонама?! Но дотле има још доста...

У сваком случају, ово је део тренда у актуелном посматрању фантастике, с обзиром да се и Марвел тиме доста бави овде и овде. 

Роботизација Царства

Још једно "сажимање" је наравно и Демерзел, робот(киња) стар(а) барем 18 хиљада година! Њен род (сама каже да се јавља у женском обличју) добија на значењу с обзиром на однос са царем. Да ли је тога било и раније, или је новина као и његова жеља да има царицу?! Сазнајемо да је свакако први Клеон, оснивач генетске династије, имао везе с њом, те да је сама идеја генетске династије плод његове љубави, онога што је он видео као љубав... Тако је Демерзел постала зла коб царства.

У првој сезони смо видели како изгледа њена хладнокрвна егзекуција, када процени да је то у интересу династије/царства. Овде сазнајемо много више о њој! Она је програмирана да ради оно што ради, чак и кад (интимно, осећањима) жели другачије. Видимо њене сузе, али и задовољство обављеним послом. Наравно да је све то одлично одиграно... Иначе, сада гледам и Battlestar Galactica која се још пре двадесет година бавила питањима осећања робота (чувени сајлонци). Не сумњати да се овде отишло много даље. Асимов је тек на крају свог серијала Задужбина спојио радњу са својом другом главном темом - роботима. Аутори серије су му кроз лик Демерзел много раније него што би било "хронолошки" (радњом његовог серијала) оправдано дали велики омаж.

Нагли обрти и (не)умирање ликова

Задужбинари, људи Задужбине, следбеници Харија Селдона, приказани су као научничка секта. Више од тога, с обзиром на њихову спремност за жртвовање, и ситуације у којима им исто прети, приказани су као неки спој Исуса Христа и Ђордана Бруна. С обзиром да егзекуцију треба да спроведе зло и декадентно (Римско) Царство, паралела је више него очигледна. Све је то дато с јасним апелом на емоције, што јесте ефектно, али може бити и превише ефектно, да не кажем помало љигаво... Ипак, до егзекуције није дошло, наглим обртом, али не и неочекиваним, пошто смо знали да је један од главних ликова некако преживео своја искушења и "ту" се негде мота... Била је то права употреба наглог обрта.

Но не и једини случај где се избегава убијање карактера. До краја је су страдала само два цара, но и они као да нису, с обзиром да су њихове генетске копије исте старости и барем са делом сећања доступне и оживљене. Овим се приближило новијим Star Wars остварењима, посебно је због тога да нико не умире критикована серија Кеноби. Али овде ипак није исто као кад Рева "попије" светлосну сабљу, па остане жива и релативно покретна. То је зато што имамо, већ поменуто, непоуздано приповедање. Ако се већ илузије обилато користе, зашто не би Селдон искористио једну па да остане жив, сви мислимо да су негативци убили неког другог... Исто или слично је коришћено током разних догађаја и фајтова, који макар по себи делују довољно уверљиво. Не могу рећи да ли се претерало, радњи није превише шкодило.

Коначни закључак је да имамо још једну од одличних серијала научне фантастике. Она ипак није више од тога, није толико постигла у карактеризацији, па је на мојој тренутној листи од пет најбољих серија (овог века) само једна серија научне фантастике. И још дуго изгледа може бити само једна...

Иван Вукадиновић