Духовно и Материјално

 Дође ситуација када потребе разјашњавања ствари, а то је ваљда главни циљ филозофије, терају нас да одвојено разматрамо ствари (или једну насупрот другој) за које мислимо да постоје једино напоредо. Чак и да се користе изрази који нам нису најдражи. Лично бих више волео да се разговара о менталу и супстанцији, али људи више воле изразе као што је "духовно" и "материјално", иако је одавно речено (Бертранд Расел, рецимо) да материјално није тако материјално нити духовно тако духовно као што нам то изгледа.

Ипак, има оних који ће да праве оштре дистинкције, где се обично да је предност "духу" над "материјом" (част ретким изданцима дијалектичког материјализма који се ваљда хвале да су материјалисти, а ту су наравно и наложени неоатеисти који копирају узоре са трулог запада). Један веселник тако рече да је "поредити духовно и материјално као кад поредиш Шекспира и Карлеушу". У принципу оба ова ентитета су, као и практично све, и духовни и материјални, односно ментални и телесни. Феноменолошки гледано, ко је видео Тита Андроника од Шекспира, све му је ваљда јасно, колико тамо "нема" оних ствари које описујемо као негативни аспект материјализма...

Управо је проблем што екстремни облици идеалистичке или материјалистичке позиције замењују не само "целе" те позиције, погледе на свет, него и саме концепте "духа" и "материје". Тако ће екстремна идеалистичка позиција бити оптужена за ствари које иду у распону од наивности (а наиван је синоним за...) па до фанатизма, насиља у име идеје. Занимљиво је да су многи тако наивни идеалисти не тако давно били заговорници већ поменутог дијалектичког материјализма - марксизма. Екстремна материјалистичка позиција, која се често помиње да би се одбранила она идеалистичка (мора ли тако?) везује се за себичност, конзумеризам, везаност за пролазне материјалне ствари, простоту... Треба ли неко да буде аскета да му се тако нешто не би прикачило!? Ако не, зашто онда уопште критиковати материјално?!

Пре него пређемо на битно објашњење мали интермецо, који такође може бити битан за тему - похвала лењости. Човек који много не ради ("ништа не радим, али ништа и не трошим, дакле рентабилан сам" Кад порастем бићу Кенгур) сигурно не јури за пролазним материјалним стварима, јер да јури трудио би се да заради за исте. Уместо тога, он или она више цене своје време. Управо сам то описао у басни, референцирајући се на џиновског мравоједа. Такође, мање рада значи мање ширења ентропије, глобалног загревања, етц. Није џаба била парола белгијске партије велосипедиста: Ради мање, троши мање, живи више!

Али, рећи ће моралиста (наравно безусловни заговорник "духовног"), како треба радити за друге, да би некоме било боље. Значи да би неко други имао више пролазних материјалних ствари!? Можда ће рећи он како се треба трудити због оних који немају... Пре свега, огромна већина људи има оно што је неопходно за опстанак. Ако желе више од тога (пролазног, материјалног), нек сами запну. Држава, заједница уопште, треба то да им омогући, али залагати се за то је мрска политика. Има доста оних испод минимума у Африци који буквално гладују, па не видим да је сваки заговорник духовног отишао тамо да им помаже. Да и не говоримо о политички изазваном уништењу прва два степеника Масловљеве хијерархије (физиолошких потреба и безбедности) - што се иначе зове геноцид и догађа се у Гази. Имам утисак да би неки велики заговорник духовног, традиције, антике, када му поменеш нешто тако рекао да је то после Христа, па не разуме он то (добро де, претерујем, Плотин је био после Христа)... Ако због нечега треба нарушити лењост то је да би се борило у овоземаљској арени!

А сада најзад поента па се враћамо млаћењу празне сламе.

У принципу све је ментал(но), тј. све је информација. Без информације материја (тј. енергија) може да постоји само у потенцији (могућности). Али нећемо сад да се бавимо (мета)физиком, него оним животним. (Иначе, ментал који се не изражава у материји јесте буквално оно неизрециво)

Могли бисмо све што је ментално (дакле - све) називати духовним, али то не чинимо. Духовно је песнички израз, али песничко је увек субјективно. Дакле, свако сам одлучује шта му је духовно, шта не (или има нечију помоћ - организоване религије рецимо, оних који много причају о духовности...)

Неизражене мисли нису изражене ни објективно ни субјективно. Објективно је оно што зовемо законом, имали ми према томе субјективан однос или не. Правни закони су објективност док не пожелимо да их мењамо, сматра се да природне законе не можемо мењати (изузеци?). Кад неко почиње да се изражава према објективном то ради кроз формализам, кад је то прихваћено видимо као нешто објективно (закон, правило).

Уметност се увек субјективно изражава и кад говори о објективним стварима - и доживљава се субјективно. Када спој објективног и субјективног нема компоненту чистог ментала ("духовну") то је идеологија, то би били и ритуали и теологија, али у томе обично људи виде нешто "више", тј. духовно. Духовно искуство је увек субјективно, али је у вези са универзалним, тј. "вишим". Најзад долазимо до онога што рекох раније - духовно је песнички израз за интелектуално.

Размотримо понешто од реченог. Погледајмо сличност материје која је лишена информације (ментала, духа) и ментала који се не изражава у материји (појавном). Нису ли једно и друго она природа која није створена и не ствара Јоханеса Скотуса! Занимљиво је да овако дубок увид можемо везати за једног схоластика, а не човека ренесансе! Природа која није створена и не ствара, постоји вечно као "склупчана неделатност Уробуроса" Доријан Нуај (када је рекао да је предмагијски човек могао шта је хтео, а хтео је мало тога). Нама је овде битно схватити да једину промену (стварање) чини материја (супстанција, енергија) када је вођена информацијом (менталом, "духом") и дух (ментал, информација) када се испољава у материји, тј. супстанцији (неко би могао рећи да је све материјално, али мора укључити информацију, о томе мало касније). Без овог садејства, када имамо потпуно одвојене принципе, имамо у пракси дупло-голо, мада би то некоме могло деловати егзотично или езотерично, зависи од укуса.

Неизрециво (неизражене мисли) подсећају нас на ону Витгенштајнову како о неизрецивом не треба ни разговарати. Имао сам прилике да чујем исламског теолога који му честита на тако храброј мисли, мада се наравно с њом не слаже... Ну! Не кажу ли нам исто разне верске традиције! Рецимо кабалистички Ајин, буквално "Не" који је постојао пре него је свемир створен - то је она природа која није створена и не ствара, дух без материје или материја без духа, јери уопште битно... Наравно да се о томе не може говорити. Исихасти веле да се божанска суштина не може знати. Кинези да Тао који се може речима описати није вечни Тао. Дакле, говоре практично исто што и млади Витгенштајн који је био вођен супротним мотивима (он материјалистичким, ове традиције углавном идеалистичким)... и који се после одрекао тих својих речи, али то сад није битно.

Горња схема се може применити на многе ствари, иако на први поглед делује да је везана за креативну делатност, песништво, уметност...

Рецимо осећања. Она исто могу бити неизражена (можда се изражавају кроз нешто друго). Наравно да осећања могу бити песничка (субјективна), она обично таква и јесу. Али могу се и објективно посматрати кроз психологију, била то наука или не, неке законитости ипак постоје.

Или узмимо пример некога ко тако лепо ради, инспирисан, што ће рећи (користећи речи наших корена) продуховљен. Рецимо мој комшија уређује башту или поставља ограду. Да се не лажемо у сваком случају је ово испољавање у материји прожето духовним (менталним). Ако није он сам смислио шта ради, неко други јесте, а онда је прешло у сферу "објективних закона" (правила изградње), у сваком случају не може се радити без поштовања закона природе, а и они су свакако ментал. 

Но треба ли стога идеализовати?! Комшија можда није прочитао књигу у животу, па се тако једино може одразити. Можда је опсесивно-компулсиван. Можда жели да се покаже - све су то више менталне (духовне) него материјалне ствари, кај не... Али можда се не бави активизмом па има  времена да сређује окућницу или не проводи време у градском превозу (добро, ово последње је већ материјално). Било како било, неко ће рећи да је он не-знам-како духован, иако је унео велику енергију у пролазне-материјалне-ствари...

На слици горе је кућа гастербајтера, влашки крај. Овакве ствари критиковане су као кичерски материјализам. Но оне не служе за конзумацију (становањем), како би онда могле бити конзумеристичке? Нису ли настале духовним мотивом да се нешто остави иза себе. Пре много година, преко две деценије, речени ми једна Влајина за свог старог да је хтео да кућа буде "круна његовог живота". Може ли онда исти човек критиковати тог влашког гастербајтера, а да хвали зидање цркава у које су уложене огромне народне паре?! 

Мислите о том, али да бисте правилно мислили разлучите шта је заправо духовно а шта материјално, ако уопште има смисла то двоје раздвајати.

Иван Вукадиновић

Писао док сам слушао духовну музику

Постнихилизам