Handmaid's Tale (treća, četvrta i peta)
Posle druge sezone ove serije uočan je znatan napredak. Ako smo u prve dve sezone imali građenje i objašnjenje sveta, ovde imamo likove koji su se razmahali i postali zanimljivi koliko god je to moguće u zadatoj radnji. Neke stvari koje su delovale čudno ili nelogično postaće jasnije. Serija će dobiti i na širini jer osim Gileada vidim barem u izvesnoj meri i suprotnu stranu (ili više suprotnih strana) i Kanadu koja se menja.
Krenimo u analizi od nekog početka treće sezone, kada je Džun, pošto je odbila da i sama pobegne iz Gileada raspoređena baš kod lika koji deluje obećavajuće. Nismo ni očekivali da će on biti samo (ili prosto) pozitivan, postaće izvor nedoumica pa i razočarenja (za Džun i preko nje one koji gledaju). U jednoj od situacija kada je prinuđena na (taktičko) povlačenje Džun će reći da se muškarci mogu proučavati da im se može biti oslonac i noćna mora. Uz adekatnu glumu deovalo je neka kombinacija Girlboss i osvetničkog stava na koji uostalom Džun ima pravo (i da se ne lažemo - namenjenog gledateljkama od kojih neke na isto imaju mnogo manje prava). Međutim, stvari nisu baš takve, posebno ne imajući u vidu samog Džozefa (to je taj lik, Arhitekta Gileada), s kojim je Džun razvila komplikovani love-hate odnos a da nije uključivao osvetničku delatnost, bar ne do kraja pete sezone, mada na kraju ispada da se on njoj sveti. Uopšte stvari su sa likovima dosta komplikovane, nisu na prvu, a takve su možda i sa zaključcima u vezi kompletne serije, mada naravno treba sačekati sam kraj...
Takav je i odnos (Džun) sa ženama, u dobroj meri prema nekim idejama same Atvud (o tome kakvu ulogu žena preuzima u patrijarhalnom uređenju). Serena i Džun razviće pravi rivalitet, posebno kada su obe u Kanadi. Od smrtnog neprijateljstva do međusobne pomoći (u bekstvu i porođaju) pa čak i neke empatije razvija se ne-prijateljski odnos koji će postati neki uvod u sledeću i, kako je najavljeno, poslednju sezonu serije. Poslednja scena pete sezone tako deluje kao izvestan uvod u šestu. Serena se razvija kao kompleksan lik kozervativne žene, autorke koja je doprinela stvaranju Gileada, a da naravno ne želi preuzeti položaj žene u takvom društvu. Čak ni supruge Commandera (Wife kao posebna društvena klasa), a posebno ne onu koja ima udovica. Mada će Gilead (tačnije njegovi ljudi gde glavnu ulogu preuzima Joseph) imati za nju specifične planove koji treba da se sprovode u Kanadi. Izgleda da na kraju glavni problem za Serenu neće biti konzervativizam Gileada, pa ni indolentnost samog Džozefa (koji o njoj ne misli mnogo dobro, a posebno ne o njenom mužu Fredu - uostalom oni su ga postavili u situaciju koja bi bila slična silovanju), nego će joj najveći problem biti želja jedne kanadske žene da se dočepa njenog deteta. Što je dvostruko opravdano - tako ona može videti kako je bilo Džun, osim toga i Gilead je nastao zbog problema s nedostatkom dece, dobar deo radnje jeste bukvalna borba za decu...
Priliku (za iskupljenje) neće dobiti njen muž Fred, uostalom on je i ne zaslužuje. On je zakonski silovao Džun (kroz obred nazvan Ceremonija), vodio je u javnu kuću (Džezabel). No kada ga Serena izda, a da bi bila bliže "svom" detetu koje je Džun rodila (još jedan komplikovani zaplet i međusobni odnos), on će optužiti svoju ženu za nešto još gore - da je naterala Džun na odnos sa Blejnom kojim je začeto to dete (van Ceremonije, naravno). Još gore optužbe na njen račun izneće sama Džun kada se dokopa Kanade.
Vratimo se Fredu Voterfordu, koji (kako je već primećeno) ima sve osobine pizde. Spreman je da u Kanadi otvoreno brani "vrednosti Gileada", izgleda uz dobru dozu uverljivosti, a da se dogovara sa izbegličkom (i suparničkom) vladom Sjedinjenih Država - kako bi obezbedio zaštitu za sebe, istina i za svoju ženu Serenu i svoje dete. Ni u zatvoru (gde ima veoma udoban smeštaj, uzgred rečeno) neće pokazati ni trunku kajanje ni pred Džuninim mužom, ni pred njom. Mada ona mu ne dolazi otvoreno osvetnički rasoložena, kakvom se pokazala prema Sereni (zanimljivo da je u jednoj svojoj izjavi Džun označila Serenas kao neprijatelje, ne recimo Men of Gilead). Ali to ne znači da mu ne sprema opaku i zasluženu sudbinu, uz pomoć svojih prijatelja iz Gileada koji će biti spremni da ga razmene pa onda ostave u no-mans-land. Osovina Blejn-Džozef će se pokazati u svojoj moći i delotvornosti.
Uopšte muški likovi u ovoj seriji su ili nekako povučeni (Luk, muž glavne junakinje) pa čak i kad imaju formalno bitnu ulogu (Mark Tuelo, praktično američki špijun) ili tajnoviti. Ono prvo je razumljivo, kada se ima u vidu kroz šta sve žene prolaze. Blejn je jedan od tajnovitih. Otac Nikol (druga ćerka Džun) i njen ljubavnik, kasnije nešto što bi se najbolje moglo objasniti kao prijatelj. On, ne bez otpora, pristaje u jednom momentu da podrži Džun pred nekom međunarodnom institucijom baziranom u Švici (pravna borba oko Nikol), da bi ga ovi odbili kao ratnog zločinca tog nivoa da sa njim nema saradnje. Serena će reći da je on prosto heroj. To već objašnjava njegova nestajanja i povratke u drugoj sezoni... Dosta kasno postaće i on Commander i biti u skladnom (srećnom?) braku ali Džun neće zaboraviti, ostaće vezan za nju do mere da je spreman da ugrozi svoj položaj, pa i svoju novu ženu i nerođeno dete...
Vratimo se Džozefu, koji je obećavao kada se pojavio krajem druge sezone i koji je ta obećanja opravdao. Veoma kompleksan lik, na površini cinik, kad malo dublje zagledamo čovek zaslužan za stvaranje Gileada, a opet istim veoma nezadovoljan. I kako ga dalje upoznajemo, oba ova uvida pokazaće se tačnim, ali nedovoljnim. Jer Džozef i dalje smatra da je svet trebalo spasiti (od neplodnosti, rekli smo već), ali kad vidi cenu spasavanja žali što nije odjebao svet, kako otprilike jednom prilikom kaže. Dakle, on je čovek svestan svoje odgovornosti/krivice.
Da li zbog toga, ili (kako on to voli da predstavlja) iz puke zabave on pomaže bekstvu Sluškinje koja je napala Tetku, ali isprva nije toliko blagonaklon prema June koja postaje Ofjoseph (na njegov zahtev mu je dodeljena). Ima tu i nekakve meritokratije - žena kojoj je pomogao da pobegne je molekularna biološkinja. Očekivao sam da će njena znanja biti iskorišćena u zapletu radi rešavanja krize steriliteta, ali zaplet do sada ni jednim znakom nije išao ka tome. Džozef ipak pomaže Džun u spasavanju velikog broja dece iz Gileada, ali ne i njene Hane (krajem druge sezone uz njegovu pomoć će biti izbavljena Nikol). Hana je tačka oko koje se vrti dobar deo zapleta ove tri sezone.
Džozef ne želi da i sam pobegne, ostaje u Gileadu, uhapšen ali ipak pušten pošto im je isuviše potreban. Ne može se reći da on u tome ne uživa, kao i uopšte u moći. To je izgleda jedini njegov lični motiv, pošto živi skromno, a neka seksualna dobit ga očigledno ne zanima (po tome se on i Blejn razlikuju od svih ostalih komandera). On bi zapravo bio srećno oženjen, da nije stvorio Gilead...
Njegova žena je njegova jedina slabost, moglo bi se reći. Obolela je od psihičkog oboljenja koje bi moglo da se drži pod kontrolom ali su ti lekovi kao "hemija" zabranjeni u Gileadu (samo organski!). Džozef joj ostaje veran, ignoriše Ceremoniju (iako prihvata Sluškinje), što ga dovodi u situaciju da je na seksualni odnos prisiljen! Namestio mu je to Fred, izgleda pre iz neke surenjivosti nego radi iskrenog sprovođenja "vrednosti Gileada". Takvu situaciju će još najlakše podneti Džun koja mora da ima odnos s njim, mnogo teže on i naravno njegova bolesna žena... Bio je to prelomni trenutak (treća sezona) koji će njegovu ženu voditi u samoubistvo, a njega otvorenu pobunjeničku delatnost.
No, kako rekosmo, on se vraća u stilu, postaje sve bitniji on i ono što vidi kao reformu Gileada. Paralelno, i donekle paradoksalno (i ne baš objašnjeno) Gilead postaje sve jači, kako vojno tako i diplomatski, uprkos brojnim bekstvima pa i defekciji istaknutog Komandanta, takođe ubistvima Komandanata, u 
čemu Džun igra veliku ulogu. Sve jača snaga Gileada i samouverenost u svoju poziciju će dovesti Džozefa da pregovara sa pozicije sile, i to sa samom Džun, tj. da tako nešto pokuša. Da li mu je to neoprostiv greh, posle kojeg nema mogućnosti izbavljenja/iskupljenja? Ono što jaz između njega i Džun potpuno produbljuje je kad ona priznaje da nije učinila ništa da spreči samoubistvo njegove žene. Posle toga, ako on sam ne naručuje njeno ubistvo, ne sprečava druge to da ćine. Ona nema njegovu zaštitu, a obrnuto... videćemo u šestoj sezoni. Videli smo već svakojake obrte.
čemu Džun igra veliku ulogu. Sve jača snaga Gileada i samouverenost u svoju poziciju će dovesti Džozefa da pregovara sa pozicije sile, i to sa samom Džun, tj. da tako nešto pokuša. Da li mu je to neoprostiv greh, posle kojeg nema mogućnosti izbavljenja/iskupljenja? Ono što jaz između njega i Džun potpuno produbljuje je kad ona priznaje da nije učinila ništa da spreči samoubistvo njegove žene. Posle toga, ako on sam ne naručuje njeno ubistvo, ne sprečava druge to da ćine. Ona nema njegovu zaštitu, a obrnuto... videćemo u šestoj sezoni. Videli smo već svakojake obrte.
Kad pogledamo Komandante, opisano ih je ukupno pet. Džozef i Blejn nisu seksualni predatori (jače je od mene, moram dodati da nisu ni gej). Fred jeste predator, ali je i u tome slab, kakav je i inače (što više puta kaže i njegova žena Serena). Na suprotnom kraju je Komandant kojeg je Džun ubila kada je pokušao da je siluje kod Džezabel (prikrivanje njegovog leša deluje dosta naivno). Pravi monstrum, uostalom kako je u DC-u on nekako oličava režim Gileada, kao inače DC kakav je postao. Njegove Sluškinje imaju zašivena usta (opet ne mnogo realno, ali svakako horor). Negde između ove dvojice je Putnam, koji je već viđen i ima veze sa Sluškinjom i prijateljicom Džun kojoj su iskopali oko kao kaznu (ona mu je rodila dete, zaplet koji nažalost ne pratim). Više manipulativan nego otvoreni sajko, on će novu Sluškinju silovati pre nego što mu je dodeljena, u čemu naravno ne vidi ništa loše, a kad ona zatrudni hvali se time. No verski zakoni Gileada i njegov sad već moćni oponent Džozef to vide drugačije... Do kraja pete sezone ova trojica predatora su glavom platili, a ostaje da vidimo kako će proći ne-predatori.
Inače, da je sistem Gileada loš i za muškarca, ako ima iole osećanja prema ženi, vidimo ponovo i ponovo i to je jedna od najboljih strana ove serije. Vidimo to po Luku više puta (zbog Džun, Hane pa i Nikol), vidimo po Džozefu zbog odnosa koji ima sa svojom ženom, vidimo i po Blejnu, mada on od ove trojice deluje najaktivnije pred sudbinom žene do koje mu je stalo (a to je naravno Džun). Tuelo kao Amerkanac (dakle neko ko je izbegao na vreme, a ne vidimo da je ičim lično povezan sa Gileadom) tu ne spada, ne iz prve ruke.
Moram priznati da mi je on nekako bio ljigav, a da za to imam možda samo jedno opravdanje. Ja razumem da je neko špijun (ne kao Džejms Bond, prokleti tajni agent) ima posao u kojem treba da sasluša svakog, pa mu podiđe kako bi ga preveo na svoju stranu. Dobar deo njegovog odnosa sa Fredom je baš takav. Odnos prema Džun je distanciran, mada spolja empatičan, a dobrim delom obeležen njegovim pravdanjem i nesposobnošću. Tek pred kraj pete sezone postače ličniji. Ali odnos prema Sereni... Rekao bih da tu ima nečeg ličnog, ličnog romantičnog cilja da preciziram, ali on i pored snishodljivog tona nikad nije ni pokušao da prihvati Serenu kakva ona jeste. Mada, ni ona sama sebe ne može da prihvati... Zbog toga mi Mark Tuelo deluje ljigavo.
Lik koji nažalost neću detaljnije opisivati je Aunt Lydia. Kao što Joseph ne može biti prosto pozitivan lik, ni ona ne može biti prosto negativna. Ah ta moderna karakterizacija likova... Lidija je ono što zovu true believer. Kod nje nema ličnih užitaka, osim donekle uživanja u moći. Backstory pre Gileada nam govori da je živela povučeno, mada ne vidimo preteranu religioznost (nasuprot njoj Džozef demonstrira ravnodušnost prema religiji, mada je na makijavelistički način smatra korisnom). Njen posao je bio vaspitavanje dece, mada svoju nije imala. To bi bio izvor njenih gileadskih stavova, ako vidimo da je bila spremna da prijavljuje socijalnoj službi... I pored napada (izliva) agresije ne vidimo da ona uživa u nasilju prema devojkama "kao takvom", mada teške i surove kazne smatra opravdanim. Dok Džozef pokušava da reformiše Gilead, ona pokušava da reformiše sebe.
Vidimo da ugled Gileada raste (i pored niza, ipak manjih, poraza koje mu lično Džun nanosi) a jedino dostupno rešenje je zato što oni jedino imaju rezultate u povećanju fertiliteta (kako Džozef više puta kaže). To me je dovelo do zanimljive linije razmišljanja... Jasno je da Gilead kao takav ne može biti opravdan, ne teonomizam, a posebno ne položaj žena kao faktički i pravno nečije svojine (što je u manjoj meri važilo za ceo patrijarhat). No kada se više puta ponovi da je čist vazduh Gileada omogućio plodan brak, dakle "regularan" brak Freda i Serene, a vidimo i neke druge primere, tu nema osporavanja.
E sad, podsetiću da su autori serije negirali temu rasizma koje ima u knjizi. To je dovelo do mogućnosti flerta sa eko-aktivizmom. U prvoj sezoni to deluje dosta ironično, ali mi kasnije ne vidimo tu ironiju, bar ne direktno. To dovodi gledaoca serije do sledeće linije razmišljanja. Problemi koji su doveli do Gileada se ne negiraju (pad fertiliteta, pa ni njegova veza sa zagađenjem). Sam Gilead nije rešenje. Ako je rešenje nešto drugo (a mi ne vidimo), može li to uopšte bez lišavanja sloboda ili ne može?! Šire posmatrano - možemo li iz serije izvući zaključak gde stoji linija iza koje se ne smeju ugrožavati slobode (ljudska prava) čak ni radi spasavanja sveta?
Razvojem radnje, vidimo i ono što nije Gilead i slika je tu daleko od sjajne. Mayday (pokret otpora) bi bio rešenje, ali postoji li, da li je nešto više od mita? Može li nas Džun ubediti da smo to svi mi? Neke oružane grupe su etički možda samo malo iznad Gileada (komandant jedne od njih neće Džun prisiljavati na seks, ali ako neće može samo gladna da ode). Kanada se menja, postaje kao Gilead... Sve nas to dovodi pred moguće probleme u poslednjoj sezoni, pod pretpostavkom da se ne želi nekakvo deus ex machina rešenje.
Distopija u širem smislu spada u fantastiku. Uporedimo je sa drugim podžanrom, tzv. epskom. Ako gledamo Tolkinov serijal, fanovi će se potruditi da nam objasne kako nije sve crno-belo jer su i vilovnjaci, posebno oni najplemenitiji Noldori, pokazali dosta mana. Ispada da Sauron mora biti crn (ispada tragikomično kad tako nije) ali njegovi protivnici nisu nužno (sasvim) beli. U Martinovom serijalu jasno nam je da postoje neoprostivi postupci, pa i ličnosti koje je nemoguće "popraviti", no ima dosta njih koji lako prelaze tu granicu, čak u oba smera. Ostaje tek da se vidi gde se tu uklapa sam Gilead, koji ipak nije čovek (najgori negativci su već prošli...) nego sistem (monahinja na jednom protestu: Antihrist nije čovek nego sistem). Ergo, da li je Gilead van mogućnosti popravke ili nije? Ako je van mogučnosti popravke, kako onda urušiti sve njegove tekovine, a videsmo ima ih? Kako kraj serije nije predviđen kao kraj Gileada (ima i sekvel) to stvar čini težom - kako da kraj bude dovoljno optimističan - da li je dosta da se Džun spoji najzad sa Hanom? Ali ako se ostavlja mogućnost popravke Gileada (Džozef pominje Kinu, a setimo se šta je Veliki Mao sve radio), onda je još teži zadatak tako nešto opravdati. Ako serija ne završi kao GoT, imaće vraški zaniljiv kraj...
Ivan Vukadinović
Коментари
Постави коментар