6-7 od 11 godina rada klinike

 Misli se na klub Beti Ford, pa odmah ću izneti "trenutno stanje": klub neće više biti u Zetskoj 4 (kod Skadarlije), seli se verovatno u Ćumićevo sokače, mada ne tvrdim ništa dok ne vidim. Tokom leta sigurno neće raditi, a kasnije videćemo. Što sve nije kraj aktivnosti gazda Pere, imamo već skoro godinu dana Kontrapunkt na početku Cvijićeve (đe je i Vrt), neke stvari kao što su slušanje ploča utorkom već su tamo prebačene...

Kako se Pera "odjavio" na "društvenoj mreži", pa reče da je klub radio svojih nestandardnih 11 godina, ja sam se kratko opsetio da sam tamo nekih šest do sedam godina. Tačno od jeseni 2019, što je nepunih sedam, nešto treba odbaciti zbog korone (minimalno u slučaju Beti), etc.

Volim ja da palamudim oko toga šta je zapravo blog, kako je to web log, dakle internet dnevnik... Hoću time reči kako iznosim svoje stavove, a vi kibicerite. No sada smo nešto bliže onom starinskom dnevniku - svoji doživljaji a ipak javne stvari, jer tamo izlazim, odnosno izlazio sam... Pa da počnem, bez onog "moj dragi dnevniče", sa akterima koje znam i koje ću navesti inicijalom.

Te jeseni 2019. sa društvom sam išao u Perku preko puta (klub koji takođe ima zanimljivu noviju istoriju), gde je tada i nikad posle muziku puštala S. Ona je bila popularna među nama, kao DJ i kao žena, pa kad smo čuli da će puštati muziku odmah preko puta, odosmo u to mesto. Tada je inače bilo više gužve u mestima za izlaske (ili su to mesta na koja ja idem, možda me utisak vara...), pa je u Beti ne samo bila gužva, nego i zagušljivo (što zanimljivo posle nije bio slučaj, mada zimi može biti problem hladnoća). Dobra stvar je bila što je klub stvarno počinjao u devet kako je i najavljeno, lično ne volim razvlačenje. A posle bismo išli negde na after. Kako bih se već dosta nadimio, rekoh da dolazim nešto kasnije, oko pola jedanaest, do ponoći je dosta tamo. Zbog poznatih događaja nisam imao mnogo prilike da primenim taj metod.

Sećam se jedne prilike kada je A. zavio smešnu pljugu* i stavio je iza uveta. Nepoznati lik (tada ni A. nisam znao) mi priđe i kaže "e uzmi mu..." i ja izvučem i dodam ortaku. Koji nije mogao da veruje... Posle sam priznao A. kako sam ga orobio... Inače, karakterističan miris dima često se mogao osetiti u Beti Ford, što donekle odgovara imenu, čije značenje tada nisam znao. 

Brzo sam se upoznao sa ekipom, pa da li s gazdom ili nekim drugim dogovorim da imam tamo promociju svoje knjige razmišljanja Smrt svima. Sećam se da je Š. govorio na promociji, na državni praznik Sretenje 2020. Bivša prijateljica je bila među malobrojnom publikom (kad zakazujem onda kad je ljudima zgodno didu na skijanje ili gde već) ne baš razpoložena - Š. je dao celo predavanje iz istorije, koje joj je delovalo poprilično nazi, zanimljivo pošto je isti lik nedavno igrao Hajdriha u predstavi amaterskog pozorišta i poprilično se uneo u ulogu... Tada sam video i R. sa tadašnjom devojkom i delovali su mi, blago rečeno, čudno.

Onda se dogodila p(l)andemija, korona jelte pa je došlo do zastoja, runa Isa (led). A taman sam imao zalet, s obzirom da sam objavio i jedan roman, Plan Crveno, gostovao na radiju, pa snimci s tribine i radija nisu postvljeni na tjub, etc. Novu 2020. nisam dočekao sa društvom (uglavom već starijim za mene) koje se već okupljalo u Beti, nego sa jednim drugim, narodnjačkim i da ne kažem još kakvim. Razlog jednostavan - ovi drugi su mi došli na promociju romana Plan Crveno. No dobro, živ čovek greši...

Pa kad je prošao onaj najgori karantin, javiše da smo pobedili koronu, mada baš i nije bilo tako... Ipak je klub od leta i jeseni radio, pa sam se tamo našao sa prijateljicom I. koja je po običaju (kako sam kasnije shvatio) došla dosta kasnije. No nisam bio sam, pošto je bila promocija nečega u vezi sa hororom, nekadašnji saborac iz benda B. je pričao i kasnije puštao muziku, pa smo pričali između ostalog o hrvatskom filmu broj 55. Kad je I. najzad došla, poklonih joj svoj roman (Plan Crveno) koji je o fiktivnom (a čak malo mogućem) ratu USA vs. UK, što je navede na njenu omiljenu temu - englesku istoriju. Tri sata je pričala o tome, posle Beti u Sinkopi. Sasvim sigurno jači utisak kad nekome poklonim roman od onog "hvala, pročitaću".

I. se inače proslavila na maskenbalima povodom Noći veštica u Beti Ford i pre nego sam tamo izlazio, kad je dolazila sa prikačenim krilima (palog) anđela. Jednom je bila u tom izdanju sa mnom, pa sam video kako krila utiču na čaše i flaše u prolazu... 

Posle još jedne pobede nad koronom klub je otvorio baštu nekog prvog juna ili jula 2001. kad je S. (pomenuta DJ) slavila tamo rođendan. Dođoh iako sam se solidno ušinuo u bašti, pa sam morao stajati pavih leđa... Bila je torta ali ne i oni kartonski tanjirići, pa smo je I. i ja jeli sa poslužavnika u najboljem maniru domaćeg filma Sedam i po. Tog leta je bilo još događaja posvećenih hororu, takođe i neobičnih književnih promocija kao jedne ženske koja je pisala ezoterične, a u stvari erotične priče. Pera je zapamtio, jedno vreme je ona bila tema naših razgovora pored Južne Afrike u kojoj je bio...

Ni tog puta ni smo baš pobedili koronu, koja je otkazana tek posle treće sezone u Netflix maniru (počela sledeća serija s radnjom u Ukrajini). Kako virus ima neku čudnu moć posle deset ili devet uveče, behu neki ausvajsi, a Beti je tu bio dosta liberalni klub. Znala je da prokruži i smešna pljuga, što valjda ne širi virus, iako treba paziti.

Jednom nas tako izbaciše sa koncerta na Dorćol Platzu, pa odosmo na svirku Perinog benda Deca manjeg boga koji je imao stvar Smrt svima, inspirisanu radom potpisnika ovih redova (dakle godinu i po dana posle promocije). Ta svirka tada nije bila u Beti, nego u Press klubu. Neke tri godine kasnije imaće cert u Beti Ford, kad je neki lik uključio let lampu. 

Da nešto kažemo o topologiji... Prostor je u obliku ćiriličnog Г, što će reći da nemaš baš pregled iza ugla. Tada sam video samo da nešto jako blješti, pa sam morao da priđem prostoriji i vidim šta. Bilo je zanimljivih efekata inače, recimo film i tribina o panku. Film sam nekako i gledao, ali tribina se nije mogla čuti bukvalno tri metra dalje od onih koji su govorili. Gužva je bila velika...

Manje boravka u klubu bilo je pošto je S. prestala tamo da pušta muziku, ali je i dalje ponovo dolazila. Neko vreme primat je što se mene i još nekog društva tiče imao Manijak, mada nisu baš ista vremena radnje, jer se u Manijak izlazi tek dobrano posle ponoći, kad se Beti zatvara (mada ne uvek!) što zbog problema s komšijama, što iz razloga i konobari(ce) imaju dušu (pa hoće kući). 

Beti Ford je ostalo mesto sa zanimljivim događajima, od čega i neke moje promocije, mesto gde možeš doći kad nema ništa drugo (kao i Manijak jedno vreme, samo kasnije noću), etc. Zanimljivo da nisam znao u to doba zašto se tako zove, pa sam saznao relativno nedavno da je po klinici za lečenje bolesti zavisnosti (eto kako se uklapa sa smešnim pljugama) Beti Ford koja je (prema američkoj tradiciji) dobila ime po prvoj dami, ženi jednog najzaboravljenijih predsednika Amerike, Džeralda Forda. U ovom slučaju, postoji i lični razlog zašto je klinika nazvana po njojzi.

Beti Ford, klub, ali naveden kao klinika, nedavno se našao u mojoj pesmi, koja je pročitana naravno baš tamo u okviru događanja Poezin. 

Опет ћу играти улогу пропалог песника и револуционара.

Протесна шетња, после Блуз и Пиво.

О како сам се, ја сам се, ложио на тебе.

И клиника Бети Форд, си кларо. Стоп!

Питала ме нека где излазиш?

Ја реко код Скупштине, Газела је афтер. Стоп!

O Poezinu nešto kasnije, a da bismo došli do istog nešto više o izdavačkoj delatnosti kluba, a pre toga o muzičkoj, a pre toga, si claro o konobaricama (i ponekom konobaru).

T. sam upoznao na Noć veštica 2023. (koliko se sećam) u Underu, gde je radila, još jednom poznatom mestu noćne geografije grada. Par meseci je konobarisala i u Beti Ford, ali po Perinom viđenju se nije snašla, a po njenom on je neozbiljni gazda... eto nemam autocenzure. Ponekad ona izađe tamo, isprva reče "da nervira Peru", ali se više tako ni ne zezamo, pošto u Beti nema negativnih (o)sećanja.

Konobarica je bila i J. koja je kombinovala sa radom takođe u Underu. Jednom smo u Beti pričali zašto Underu loše ide (osim kad je neki događaj, koncert, etc), pa zaključismo da Pera ima nešto što Under nema - stalne goste. Mada nisam bio baš kao oni alkosi koji tamo stalno vise, skoro da sam i ja postao inventar u Zetskoj 4. Jednom kad su 'teli da mi naplate kartu za svirku rekoh da sam stalni gost... J. je posle (prošle godine) nestala, mada sam čuo nešto o njoj i želim joj uspešan oporavak, pa možda se negde i vidimo.

T. je stara garda, mada nekoliko godina mlađa od potpisnika ovih redova, a izgleda dosta mlađe, ona je poveznica sa buntovnim duhom Beograda s kraja prošlog veka. J. je skoro pa dete ovog veka, njeno društvo su (od nje) nešto stariji gotičari iz benda Asphalt Chant (takođe i Slavina Ljubavi i Utočište). Đ. koji udara bubnjeve, svira klavijature ili peva (po potrebi, odnosno zavisno od benda), bio je jedno vreme konobar u Beti, dok najzad nije otišao u Ameriku. A. je puštao muziku, jednom bio DJ posle promocije mog romana (Putovanja malog diva, koliko se sećam). On je u tim bendovima standardno gitarista, a nekad i pevač. Nije otišao u Ameriku, ostao je ovde jer Domovino!... kako veli njihova pesma.

Posle S. najpoznatiji DJ u Beti je D. Jednom je (mislim da je bila 2024.) u bašti puštao muziku pa sam čuo od Prti Bee Gee Državna kombina sa glasom sličnim Žvalinom "Dva i po kilograma kokaina!" D. inače pušta pank i sajkobili, to je bio incident... Moj komšija u Nici, M. ne pušta muziku, ali je svira, peva, njegov bend Ni Ona Ni Ja (Ni Onanija) je imao zapamćeni, ali zvučno ne baš uspeo, unplugged nastup u Beti. Mnogo bolji su bili u Kontrapunktu, kad je bilo veče punk bendova. Takođe DJ-evi su već pomenuti B. i poznatija (kao DJ) žena mu A. Oni su naplaćivali muzički dinar, a puštaju darkwave, nekad originalan, nekad malo zamarajući.

Prošle godine je bilo nešto tematski zanimljivo - tribute band Bouvija, sve sa komentarima pesama. No najbolji spoj tekstova (odnosno svojih prevoda!) i muzike dao je J. kroz svoj projekat Stihovi iz sumračne bašte, nekoliko puta u Beti - on čita svoje prevode gothic, postpunk i ostalih pesama, a onda neko pušta tu muziku. 

Beti Ford je bio mesto radnje promocija Nove poetike, mada i nekih drugih (recimo mojih) po prijateljskoj liniji. Izdavačka kuća Neos pokrenuta je baš oko ovog kluba. Iz nekog (meni ne baš znanog) razloga nije objavljena zbirka priča koju sam za tu priliku sastavio, a za roman nisam mogao da čekam, pa su Selimova deca izašla kod drugog izdavača. Zanimljivo da sam inspiraciju za naslovnu našao baš u WC-u Beti Ford, gde je veliki plakat koji je naslikao jedan Englez. Imao sam priliku da ga upoznam u Kontrapunktu. (I taj plakat će mi nedostajati)

I ako nisam objavio ništa tamo, imao sam prilike ne samo da predstavim svoje, nego i da vodim programe, recimo intervju sa Lejlom Samari, koji je deo filma koji predstavlja ovu nesvakidašnju umetnicu. Film sam gledao, iako nisam bio na promociji filma u kojem sam učestvovao (promakla mi najava), a nisam mogao ni kasnije na festivalu u Kontrapunktu.

Bilo je još zanimljivih saradnji, ali da pomenem Poezin, pa privodim kraju. No pre toga kako smo se za ovu Srpsku novu godinu (nije baš da smo hteli da slavimo, ali da izađemo barem...) sreli kao slučajno u Beti Ford. Dogovorio sam se sa J. a ona je prethodno trebalo da se vidi s drugaricom. Valjda je u planu bio Berlin Monro, al reko da svratim u Beti, kad naletim baš na njih! (J. znam od poslednjeg Festivala srpskog filma fantastike, gde je jedna od organizatorki, inače po radu na tom festivalu je poznat i J. kojeg sam pomenuo po Stihovima iz sumračne bašte, kako reče J. čovek hobotnica... no dosta s tim da vam se ne zavrti glava od istih inicijala)

LM, zimus posle nekog novogidišnjeg studentskog bazara, reko da svratim na Poezin koji se održava svake poslednje nedelje u mesecu. I bilo fenomenalno, kao pesnik padobranac (ili kamikaza) pričao sam iz glave svoju staru pesmu i od onda sam redovan tamo. Izdvojio bih svoju pesmu o starenju. Ne sumnjam da će Poezin nastaviti ili u Beti na novoj lokaciji, ili na drugom mestu, jer ima tradiciju dugu barem koliko i ovaj klub.

Šta reći (a ne zaplakati) na kraju... Beti Ford je bila istaknuto mesto noćne geografije grada, ali ova geografija nastavlja da živi i pulsira i dalje, i nastaviće jerbo Nešto diše u mojoj torti (kako se zvala jedna zbirka novogodišnjih priča).

Ivan Vukadinović

* Ne znam ko sve ovo čita, uzgred pozdrav za Denzilovu ženu iz Mućki, koja je na Rodnijevo "Da li sam beo?" odgovorila sa "Opet ste pušili smešne pljuge"...