Kineska filozofija (holandska vizura)
Da li to što nije postojao termin za „filozofiju“ znači da nije postojala ni svest o jedinstvu ciljeva filozofskog mišljenja? Svakako ne. Sve škole u kineskoj filozofiji postavljale su fundamentalna pitanja o razvoju ličnosti i značaju koji to ima za državu i društvo. Odgovore koje su jedini davali na ova pitanja drugi su pak osporavali ognjem i mačem. U tom smislu postoji tradicija slična onoj u Evropi jer se kontinuirano vodi rasprava, iako ne postoji neko opšte ime za to.
Karel Van Der Leeuw, Kineska filozofija
Ako se za neku knjigu može reći da nije samo delo autora koji je potpisan, može se to reći za knjigu Kineska filozofija. Autor Karel van der Leeuw (1940-2015) je znao da je neće završiti, pa je cela poglavlja poverio saradnicima. Jan Borom je već radio sa njim na Dvadeset pet vekova filozofije Istoka, jedno poglavlje i uvod napisala je Dianne Sommers i još dva čoveka su radila po poglavlje. Prevod s holandskog i možda zasluga što uopšte imamo srpsko izdanje ove knjige je na Oliveri Petrović van der Leeuw, dakle njegovoj ženi. Kroz tekst se vide i međusobni odnosi sa saradnicima, da oni nisu bili čisto poslovne prirode. Osim uzajamnog poštovanja, reč je i o izvesnoj opsesiji prema temi koja je u knjizi opisana...
Ako vidimo citat, saznaćemo da Kinezi nisu imali reč za filozofiju, dok je u modernom kineskom ona nastala kao bukvalni prevod s evropskih jezika - ljubav prema mudrosti. Što ne znači da filozofije nije bilo. Zapravo, ovde vidimo da imamo tri izvorno filozofske misli na planeti: evropsku (grčko-rimsku), indijsku i kinesku. Kada sam ja učio filozofiju u školi, ona se van evropskog kontinenta nije ni pominjala, dakle imamo napredak... Dobar deo knjige posvećen je inače rečima. Negde sam video kako su jezuiti imali problem već sa početkom Biblije: U početku stvori Bog... Reči "početak" i "stvori" imaju drugačije značenje u kineskoj misli, dok reči "Bog" navodno nije ni bilo... Nije baš tako, jer videćemo da je reč di označavala boga, ali je kasnije počela da označava (kineskog) cara. Tako da bi se moglo bukvalno prevesti, ali Kinezi su za slične namene najviše koristili reč Tien (Nebo), što nije promaklo prozelitama hrišćanstva.
Ova knjiga nije istorijski (hronološki) pregled nego pre zbirka eseja čiji sled ima veze s hronološkim razvojem. Najbolje je navesti naslove poglavlja: 1. Filozofija Istoka i Zapada 2. Čovek u svetu 3. "Priroda" u Kini 4. Savršeni čovek 5. Dao, "put" 6. Težnja ka besmrtnosti 7. Telo i duh: pozadina kineske medicine - Dianne Sommers 8. Budizam: izbeći patnju u svetu 9. Zen budizam 10. Dijalog u kineskoj filozofiji 11. Priče i anegdote u kineskoj tradiciji 12. Logika i filozofija jezika u staroj Kini 13. Metafizika u kineskoj misli - Jan Bor 14. Bogovi, duhovi i demoni - Jan De Mejer 15. Proricanje i Yijing: amblemi sveta 16. Muzika u antičkom i kineskom mišljenju 17. Slobodni i spontani: vatrena kritika konfucijanskog morala - B. J. Mansfelt Bek 18. Kina i Evropa i 19. Proučavanje kineske filozofije na Zapadu: bibliografski pregled.
Dakle, vidimo sveobuhvatni pregled kineske misli, ne samo one koju inače smatramo filozofskom, nego uopšte odnosa prema životnim pitanjima - skoro da bismo mogli reći da je knjiga pregled kineske civilizacije. Pa da krenemo redom.
Videsmo kako imamo tri nezavisna razvoja filozofije, pa je zanimljivo gledati njihova poređenja. Načelno, kineska i evropska filozofija su sličnije međusobno nego sa kineskom. No, jezička razlika je bitna, takođe može se reći da kineska filozofija od početka može da zaliči više na modernu nego antičku (grčko-rimsku) filozofiju, sa svojim procesnim karakterom (u knjizi je dosta o tome rečeno), te "ispravljanjem imena" koje može da zaliči i na analitičku filozofiju. Prema kasnijem (pretposlednje poglavlje) možemo zaključiti da je razvoj bio u suštini nezavisan, sa malo međusobnih uticaja. Kineska filozifija bila je pod uticajem indijske, preko budizma. Indijska filozifija se od ove dve razlikuje po tome što nikada nije bila sekularna, niti imala takve težnje (mada religija u Indiji nije ono što je u Evropi). Indijski mudrac je praktično nevidljiv, kao da govori iz nekog drugog sveta, često je reč o mitskim a ne istorijskim ličnostima. Evropska filozofija je od početka nastala sa sekularnim tendencijama (odvajanje od mitova, kasnije religije), mada nikad nije sasvim nezavisna od onoga što zovemo duhovno. Kineska filozofija kao da ima prirodno sekularni karakter, s obzirom da je religija (kako je vidimo u Jevropi) još pre naše ere izgubila značaj, a duhovno i materijalno se u kineskom svetu suštinski ne razdvajaju.
Šta je (uloga) čoveka u svetu i kakav bi bio savršeni čovek (ideal koji se u kineskoj misli često pominje, u Yijingu često vidimo nasuprot "prosečnom čoveku") se prirodno nadovezuje na poglavlje "Priroda" u Kini. Navodnici zato što reč "priroda" u kineskom izvorno ne postoji (dakle kao i reč "filozofija"). Reči "put", "drvo", "sto" ili "vo" mogu se bez velikih teškoća prevesti s kineskog ili na kineski jezik. Ali to ne važi za filozofske pojmove. U Kini izvorno imamo pojmove kao što je xing, koji se ograničava na živa bića; suprotna bi bila wei, nešto što je naučeno. Tian bi moglo da se prevodi kao priroda, već videsmo da označava Nebo, izvorno nekoga ko je na položaju, tianming je nebeski mandat, koji legitimiše vladavinu dinastije. Tako da se tian donekle poklapa sa onim što zovemo "prirodne zakonitosti"...
Dao (u ranijoj transkripciji Tao) ili "put" je izvorno kinesko učenje praktično konkuretno Konfucijevom. Iz učenja se razvila religija, mada je jedna od ključnih teza ove knjige da ne možemo govoriti o binarnoj razlici, kako se nekada na Zapadu predstavlja, pri čemu bi škole daoji i daojia bile suštinski različite - a nisu. No bilo je i drugačijih mišljenja i kod samih Kineza, recimo Fung Ju-Lan, možemo videti da daojia sa svojim eliksirima govori dosta o kineskoj nauci (slično alhemiji koja prethodi evropskoj). Ako bih daoizam smatrao religijom, ona bi sa svojom imanencijom, nerazdvajanjem od materijalnog i procesnim načinom mišljenja (nema početka ni kraja, samo stalna promena) bila najviše po mojoj meri. Uostalom, do je religija Ursule le Guin. Procesna misao, ne samo u daoizmu nego inače kod Kineza delovala mi je slično dijalektičkom materijalizmu, što je naravo autorima knjige promaklo. (Oni su inače rezervisani oko ukorenjenosti kineskih komunista, Veliki Mao se podrazumeva, u raniju tradiciju svoje zemlje, mada navode autore koji ih povezuju).
S ovim u vezi, treba imati u vidu da Dao (Tao) nije supstanca, nije nešto što izvorno stoji pa se onda nekako pokreće (eksterno? voljom bogova?) nego nasuprot tome jeste proces, sam način promena prirode koja postoji samo kroz svoje promene, pretapanja. Ako je Taiji ("Veliko jedno") neko idealizovano jedinstvo, ne označava se da je ikada postojalo "za sebe", nego samo kroz preplitanje Yina i Yanga. Ako se ovo prevede na suvoparan jezik moderne evropske filozofije i nauke, možemo dobiti razmatranja kakva recimo Firdrih Englels ima u Dijalektici prirode. No treba reći da je evropski razvoj išao nezavisno, verovatno od presokratovaca, preko Platona i Hegela...
Na daoizam će se nadovezati težnja ka besmrtnosti, nešto imanentno "religijskom daiozmu", mada ne toliko filozofski. Ipak filozofskim možemo smatrati diskurs u kojem se sumnja ili opovrgava sumnja u to da su besmrtnici uopšte postojali. Dovode se u pitanje i sami ciljevi, jer zašto čovek ne bi prosto uživao u životu koji ima!? Spontanost je jedna od glavnih osobina daoizma, a vidimo da se javlja i kao reakcija kada ovo učenje postaje religija, a u samoj religiji je ima više nego bilo kojoj drugoj. "Čovek je po prirodi dobar".
A na poglavlje o besmrtnosti se nadovezuje ono o kineskoj medicini, što je zapravo proširena tema onom što smo zvali dostizanje besmrtnosti. Teza Dianne Sommers je da se kineska medicina razlikuje od evropske koja razdvaja dve supstance: propadljivo telo i večnu dušu. Kinesko mišljenje je sasvim drugačije, mada ne postoji kao jedinstvena doktrina. Kinesko mišljenje je korelativno, tako da možemo govoriti o fazama koje su označene elementima: drvo, vatra, zemlja, metal, voda. Kod sezona to će biti: proleće, leto, pozno leto, jesen, zima; klima: vetar, vrelina, vlaga, suvoća, hladnoća; organ: jetra, srce, slezina, pluća, bubrezi; priroda: rast, procvat, plodovi, opadanje, zastoj; čula: vida, dodira, ukusa, mirisa i sluha. Postoji izvesna hijerarhija, pošto je srce nešto kao vlada kojoj služe ostali organi (inače u našoj legalističkoj literaturi pa i životu možemo čuti nešto kao organi unutrašnjih poslova)...
Donekle je prirodno da se posle daoizma (i priključenija) priča o budizmu, kao stranom učenju koje je dobrano sinizovano. Prvo kao izvorni budizam koji dolazi sa prevodom izvornih sutri, te spada u Mahajana školu ("Veliko vozilo"). Dok je Zen (kineski Chan) izvorno kinesko učenje, njihova verzija budizma, koja se u Japanu razvija u ono nama poznato kao zen-budizam. Mada se razvoj, ako isključimo moderne doprinose (Damo Suzuki, više je reč o prilagođavanju zapadnom pogledu na svet i modernom životu), praktično završio u Kini.
Ovo je oblast koja je meni već dosta poznata, pa se neću na tome duže zadržavati. Pohvalio bih kratke opise struja kao što je tantrički budizam, te u opisu Zena škole kao što su lindi, dogen i soto. Sa druge strane, odnosi sa daoizmom i konficijanstvom su mogli biti bolje objašnjeni.
Sam način izlaganja, struktura i jezik filozofskog dela, jeste zanimljiva tema, ali ona na koju do danas praktično nisam našao, mada neke mislioce kao što Vitgenštajn, koji su se bavili time, nisam čitao. Kako je nešto izrečeno postaje u izvesnom smislu ono što je izrečeno. U evropskoj filozofiji ova tema "po sebi" možda nije došla do izražaja jer su grčki i latinski već izučavani kroz klasične nauke (filologija), filozofi su uglavnom znali nemački (ili francuski, engleski i pre nego je postao lingua franca) time i barem u dobroj meri kako ovi jezici funkcionišu. Način izlaganja, kroz dijalog ili drugačije, učio se sa samim filozofima, uostalom odgovarao je kulturi koju smo nasledili... Sve postaje drugačije kada se suočiš sa dosta različitom kulturom, koja ipak ima načine mišljenja koji odgovaraju tvojim. A to je kineska misao. Onda postaju bitne osobenosti njihovog jezika, veoma drugačijeg, i to da dijalog u Kini ne znači isto što i u Grčkoj, etc. Osobenosti kineskog viđenja sveta postaju jasne već kad se gleda neki kineski film, pa se mora pristati na nivo alegorije i slično...
Zanimljivo je da se način govora u kineskoj misli pojavljuje kao bitna tema mnogo pre analitičke filozifije (u Britaniji i delimično izvan nje). Konfucijanstvo počinje sa "ispravljanjem imena", što zapravo nije ništa drugo do konzervativizam ovog učenja. Reč je o dosta serioznijem postavljenom načinu mišljenja nekih naših ljudi danas kojima se u Zelenoj knjizi Bratskog vodiča arapske socijalističke revolucije najviše svidelo ono kad kaže "Muškarac je osoba muškog pola, dok je žena osoba ženskog pola". Naravno, u tadašnjoj Kini rodni identiteti nisu postojali kao tema, ali je tema bilo da li neko mora da se bavi onim čime se njegov otac bavio, sme li raditi ikako drugačije, etc.
Mocizam je učenje koje je dalje razvilo ispravljanje imena stvarno u nekom analitičkom i logičkom smeru. Suštinski suprotstavljen Konfuciju, Mo Ci ističe društvene ciljeve i ideale koji dozvoljavaju odstupanje rituala prošlosti (prosperitet i dobrota kao kriterijumi). Iako se može ulaziti duboko u značenje pojedinih reči i izraza to nije samo po sebi cilj (u analitičkoj filozofiji često jeste), nego su ciljevi politički.
Dijalog u kineskim delima nije baš ono što imamo kod Platona. Značenje reči, kako smo već rekli, jeste veoma bitno. Logika i filozofija jezika u staroj Kini, sa preko trideset stranica je možda najduže poglavlje u ovoj knjizi i za nijansu predugačko.
Metafizika u kineskoj misli - Jan Bor. Takođe veoma zanimljivo poglavlje koje počinje odnosom Jana Bora i glavnog autora knjige Karel Van Der Leeuwa. Pitanje je da li metafizika uopšte u Kini postoji. Kao pitanje supstance koja bi stajala iza svega ne postoji. Ako bismo se držali paralele sa dijalektičkim materijalizmom (što Jan Bor ne radi) mogli bismo reći da je metafizika zamenjena nečim drugim. Ali kineska misao nije svesno odbacila metafiziku (marksistička jeste), nego na način evropske nije ni postojala. Stoga bismo mogli metafizikom smatrati razmatranje odnosa koji stoje iza fizičkog sveta, a kineska misao se time bavi. Ako svet posmatramo kako to čine mislioci procesa, vrlo je verovatno da i kineska filozofija ima metafiziku upravo zato što kretanje smatra primarnim.
Teme koje slede su u suštini praktične, barem su takvim posmatrane u premoderna vremena. Yijing (drugačija transliteracija je I Ching) je Knjiga promena, što nam već nazivom govori o kineskom načinu mišljenja. Iako nam danas divinacija (proricanje sudbine) može delovati kao nešto prevaziđeno nemojmo zaboraviti da je jedan Filip K. Dik koristio kada je pisao Čovek u visokom dvorcu. Praktični značaj njene simbolike i načina mišljenja možemo naći u psihologiji kao savet za rešavanje problema, a ne uvid u neke sudbinske datosti. Uostalom, budućnost takođe biva promenjiva...
Iako nije filozofija per se, muziku pominju kineski mislioci, takođe može se smatrati bitnim za sagledavanje određene kulture uporediti je s onim što znamo o muzici naše kulture. Bogovi, duhovi i demoni - Jan De Mejer: nešto što je još pre uspona kineske filozofije imalo praktičan značaj, a ako izučavamo samu kinesku filozofiju može biti zanimljivo kao neka njena osnova (kao recimo Hesoid, Teogonija za grčku filozofiju). Slobodni i spontani: vatrena kritika konfucijanskog morala - B. J. Mansfelt Bek jeste analiza jednog relativno kratkog dela koje bi nam pokazalo tokove kineske misli kada je neokonfucijanstvo preovlađujuće.
Najzad dolazimo do odnosa misli Kine i Evrope, koji bi nam mogao dosta toga približiti da se išlo slobodnije u analogije (istina, time bi se povećala mogućnost greške). Direktnih kontakata nije bilo mnogo, sve dok jezuiti nisu pokušali da šire hrišćanstvo na Kinu, a time su kinesku misao morali razumeti. Što baš i nisu uspeli, pa Kina nije postala hrišćanska, a od nekih paralela Konfucija i Hrista nije bilo mnogo selameta. Moglo bi biti zanimljivo proučiti učešće kineskih hrišćana u revolucionarnim pokretima i njihov sinkretizam sa nekim budističko-taoističkim sektama, ali toga nema u ovoj knjizi.
Od direktnog uticaja na evropske filozofe znamo samo za uticaj na Lajbnica, većina ostalih je o Kini govorila veoma negativno, kao o despotiji, što bi Kina od kraja 18. veka svakako i bila. Odbačen je uticaj (preko Lajbnica?) na savremenu analitičku filozofiju (ja tu govorim o analogijama). Najzad kineska misao se suočila sa Zapadom ali ne sa konkretnim misliocima, nego sa modernom kao takvom, nužnošću da se kineski način života promeni i dominacijom onih koje su Kinezi (u velikoj meri s pravom) smatrali varvarima.
Ivan Vukadinović
Коментари
Постави коментар