Нова политичка реалност (лидери и економија)
После битке је лако генерал бити, а ако си у тој бици био барем подофицир, ако је успешно окончана, или бар ако смо имали крај почетка, онда се можемо мало играти генерала. ЛМ, овај текст ми је некако у глави од повода за његово писање, тада сам очекивао победу Студентске листе, насупрот оном чији став критикујем... Но требало је да се та победа материјализује, да се оствари, потврди у пракси, да бих могао изнети своје ставове.
Пре неких недељу дана, каже другар у ћаскању на једној вајбер групи како Студенти могу бити задовољни са 35 одсто, јер немају лидера и економски програм. Додаде још оно како не гласа ни за кога, није злонамеран... Иако такав став базди на "неутралца", верујем да није било зле намере, јер мене а ни остале који су учествовали у расправи не би могао убедити ни у шта друго, и то је знао. Једноставно, човек рече шта мисли, а да је то било сасвим погрешно. Додаде и да ће СПС и Ђилас прећи цензус, јер то су "стари лисци", Ђилас је још ваљда нудио 400.000 дин плату, што нисам чуо (а чуо сам за Богољубових три хиљаде ојра). Дакле, није да је тај човек неки политички зналац, и поред деценијског стажа у политици (а можда баш зато). Но вратимо се теми, Студентској листи, јер оно што је рекао није заправо његова грешка, него одаје погрешно схватање многих...
Тако, кад сам чуо рекох какво непознавање Марксове 11. тезе о Фојербаху нове политичке реалности у Србији (а и шире). Поглед на свет који је застарео и из тог ракурса сасвим логичан, али ето - превазиђен. И то смо на изборима видели.
Моја разматрања имаће основу у стоичкој мисли, но како је то животна филозофија, примењујеш је и кад ниси свестан неке теоретске позадине. А та мудрост је једноставна: бавиш се оним на шта можеш утицати. Реч је о приоритетима. То не значи да се другим стварима уопште не треба мислити, па ја сам писао о универзалном приходу. Но такве теме су на дугом штапу, мада се сменом онога који рече да се о забрани рада недељом неће разговарати док је он на власти, отварају врата - макар за разговор. Но вратимо се теми.
Кренимо од лидера, јер то је лакше. Вучић је и сам уложио доста (у својој иначе контрадикторној и конфузној кампањи) на то да с њим народ бар зна на чему је, док је друго неизвесно. Наравно, ово је за њега била гора опција за кампању, боља би била да се итекако зна шта се нуди, па да он некаквог "студентској лидера" рашчеречи. Као што се и почело са ректором политичарем Ђокићем (онај који има два месеца радног стажа ван политике у животу замера другом да је политичар!), кад оно, роктве стругане, невероватним шаховским потезом Ђокић се и не нађе на Студентској листи.
Из угла "класичне", тј. досадашње, политике нужан је лидер политичке странке или покрета. Чак формалности захтевају да неко просто буде бр. 1 на листи, али томе се лако доскочило уз формулацију "први међу једнакима". Рекло би се да без тога не може, ако не да кандидовање нема смисла, онда да се не могу доносити одлуке, барем не оне оперативне. И све је то студентско-грађански покрет демантовао.
А реч је о томе да је тај модел, ово ћу рећи крајње једноставно, потрошен! Ајде да се показао као промашај у опозицији која другачије није ни могла (осим ДС која је била "на леђима дива", а да нема толико истакнутог лидера, што је платила фрагментацијама, падом под цензус и скоро својим нестанком). Стварно су лидери опозиције брзо бивали потрошени, чак и да "њихова звезда засија", или им је то претило, што видесмо оштрењем режимске пропаганде (Саво Манојловић). Рекло би се да онда режим нема проблема, само истакне Вучић Александра, недостижног и то је то. Само што је он заборавио да је и он постао потрошен. У Србији ионако власт траје 12-13 година, њему је време истекло 15. марта 2025, после се само копрцао. Но не само то, потрошен је цео модел, барем нису се много студенти жалили што немају лидера, грађани који су их подржали... Чудно је, али бива на крају да се истроши модел који је вишедеценијски, ако не и старији - од Тита сигурно, а можда и Пашића, сетимо се приповетке Вођа.
С тим у вези је она заинтересованост пре кампање, не увек злонамерна, за оно фамозно ко је на студентској листи. Нико се није питао ко је на листи СНС, а кад објавише бејасмо засмејани. Иако су они знали да једну Дану Грујичић поставе на прво место. Но није се раније питало ко је на Ђиласовој листи, што једнако занимљиво као и питање ко је на Вучићевој листи... И овде ти сама формулација (непостављеног) питања даје одговор - ионако знамо да о свему одлучују Вучић, Ђилас, Тадић, Дачић, Шапић... шта те онда брига за извођача радова. Али овде нема тога ко о свему одлучује, па постаје битно, а ако не знамо неизвесно, ко је на тој листи и шта ће радити.
Али то све је погрешно, а народ је то инстинктивно знао. Зато што нема неизвесности, а то ћемо сад видети јер полако идемо ка другом делу текста.
Реч је о томе да Србија, као уосталом већина других земаља, није суверена, о основама система не одлучује се у Србији. Шта уосталом значи суверенитет данас? Најозбиљнија, вероватно најсуверенија држава данас је Израел, а она је и најфашистичкија, држава које је починила геноцид. Вратимо се Србији, лако можемо закључити да се о кључним стварима овде не одлучује, с тим у вези политика се од почетка века не мења у доменима националног питања, спољних односа и макроекономије и ту нема неизвесности, ШТД.
И то су студентски пленуми знали када се из програма у 11 тачака, око којег су се сложили не може видети ништа о Косову, Српској, санкцијама Русији, па чак ни ЕУ. Не само да су избегнуте тачке спорења, него је избегнуто оно што заправо народ много не занима и то видесмо на изборима.
Лакше ће бити да кренемо од националног питања. Одлазећа власт је заправо доведена јер претходна (Тадићева) не беше довољно кооперативна око Косова. Како имају иза себе "ратни стаж", Вучић и Дачић, током којег су дошли до првих станова, а Вучић и Тома су се као опозиција прославили као антиглобалисти и "противници издаје", било им је лако да нешто прогурају кад већ немају жиг издајника. Но како ипак није доста окривљавати друге (иако им је то омиљена варијанта), а позивање на "раније заслуге" је компликовано због нових пријатеља, они су осмислили читав модел који тим новим пријатељима, покровитељима, није споран. А ти покровитељи су, као што је случај од почетка века - политички (колективни) Запад.
И кад погледамо сав национализам (који неретко постаје шовинизам) одлазеће власти видећемо да је он перформативан. У шовинистичкој варијанти то постаје оно примитивно загледање ко је летовао на хрватском приморју. Као националисти, они који су све српске институције (осим здравства и школства, донекле) на Косову расформирали, а наше грађане тамо довели до статуса грађана трећег реда, имају неке "адуте". У културној сфери то је оно "наша суза најзад има родитеља", промоција дела која имају можда неки историјски значај, али лако падају у патетику, што се и не крије. Из тога изузимам најновију сарадњу са Зафрановићем, просто не знам довољно о том свакако битном филму. Но, режим ће осветољубиво ускраћивати средства (свих нас који плаћамо порез) уметницима који стварно критички мисле, што је довело до тога да су филмски, музички и књижевни фестивали затворени или бојкотовани.
Но то је култура, занимљивија су нам за ову причу, (пред)изборну, два политичка перформанса. Србија није увела санкције Русији, али зато снабдева Украјину муницијом. Да, Русија много не замера то овој власти (понекад на ретким сусретима или се неко огласи...) но далеко од тога да је Путин генијалац и то се видело баш у Украјини. Или Србија никада неће признати Косово, али зато Курти може да ради шта хоће. Да, драги пријатељи, то је основа договора који је Вучић имао са ЕУ, због чега се до краја нису окренули против њега.
Најзад долазимо до економије. Знам да се многи неће сложити, али чисто финансијски у Србији се не живи (много) лоше. Мало је било протеста чисто због лове, осим код пољопривредника и просветара и са тим је режим излазио на крај. Није чудо да се режим позивао управо на пораст плата, и у еврима (никакво чудо кад је курс стриктно фиксиран), док су му представници студентске листе одговарали питањима шта се с тиме може купити (не много, не много више него 2012, а сигурно не више него у другим земљама). Ефектно је било рећи како је у Црној Гори минималац колико просечна плата у Србији (али то су интернет-мудрости, а не наступања кандидата СЛ).
Заправо, не да се народ није много бунио, него ови протести нису ни почели због финансијске ситуације. Ако апстрахујемо "случај надстрешница", бунили смо се зато што је "економском развоју" жртвована безбедност грађана, што је довело до трагичних последица. Ако ту додамо да се неко ту лепо наватирао, да се понаша арогантно, те гомиле сасвим конкретних неправди према грађанима (које се све не могу решити бацањем новца) на шта су се они и самом Хуљадину жалили, видимо шта је довело до пада режима. То није макроекономија, и студенти су то знали. Подсетимо се да су потребе за безбедношћу и поштовањем према Маслову изнад пуких физиолошких (материјалних) потреба.
А режим је у економији имао доста среће. Као што су доведени као они који ће бити кооперативни јер немају жиг издајника, тако су и ММФ-у одговарали јер нису компромитовани као жути лопови. Заправо су се Шешељ, Николић и Вучић у опозицији приближавали и половини гласова као заступници "транзиционих губитника". Знао сам касније рећи "десничарима" како овима са социјалном демагогијом тридесет одсто није био проблем, а овима је са "идентитетским питањима" сан достићи цензус од 3 (тли) одсто. Иначе занимљиво да се транзиција, а тиме ни губитници, не помиње од како је СНС дошао на власт.
У старту су им биле лакше "болне реформе" него онима које би народ моткама већ јурио због "катанчења фабрика", у чему је, гле чуда, учествовао баш "економски геније" Синиша Мали. А кад је Мишковић стрпан на мардељ, свако би пристао на умањивање пензија. Режим је свесно градио секташку популарност. Онда, када се буџет консолидовао, а пронађоше нов простор за задуживање, могло се укинути смањење пензија, без говора о томе да ће пензионерима отето бити враћено. Као у оној причи о рабину и мачкама.
Режим је имао дивиденду од своје политичке стабилности, будући да има за окосницу једну партију-машину са једним вођом. То значи да је режим, иако је градио катастрофално споро и са вишеструко увећаним трошковима, остао довољно дуго да може завршити пројекте које чак није сам започео (аутопут Милош Велики, Пупинов мост), па онда и неке које је сам започео (пруга Београд - Нови Сад и даље). Једноставно је, ако је један човек (никад среће немао) на власти 12+ година, онда ће и дочекати да нешто и заврши, ма колико траљаво радио. А онда је пала надстрешница...
При томе је битно да нико не помиње, па се тиме не може ни очекивати ни нешто што би потписник ових редова желео (рецимо, укидање акцизе на струју), а камоли довођење у питање неолибералних мантри (капиталистичких) као што је стабилност курса, изједначавање процента инфлације с процентом незапослености, оно да је "држава лош послодавац", етц. Заправо је програм СЛ крајње умерен са скраћивањем максималних радних уговора на одређено на годину дана и прокламованом борбом против монопола, увозничког лобија... Ништа од тога неће довести до егзодуса драгог нам страног капитала из Србије.
Шта се онда може урадити, у духу онога што рекох на почетку? Некоме доста, некоме премало... Копање литијума је већ спречено, али да су ови остали на власти, не би било. Вјерица Радета рече да са шездесет одсто могу да раде шта хоће... Већина шума и паркова ће остати где су сада, што није био случај и не би био случај да су ови остали. Кинези око Бора ће одустати око неких ископина, а иначе ће повести више рачуна о загађивању. Експо ће бити задржан, али ће национални стадион бити успорен (неће се трошити средства). Смењивост власти, а ова ће бити најдуже четири године, дотле ће се поделити на будућу власт и опозицију, сама по себи спречава најтеже злоупотребе и бахаћења. Биће више средстава за канализацију (истина, тога се и Хуљадин досетио). Најзад, како неће бити једна партија на локалној власти баш у свакој општини, отвара се простор за деловање зборова грађана, који ће моћу да на локалне власти врше притисак и остварују своје циљеве.
А све остало? Одлазак диктатора отвориће могућности да се о свему разговара, па и о неким табу-темама*. Но, кад прође први налет нове власти, осећај револуције, тешко (мада не и немогуће) биће нешто променити, просто јер се разни актери морају договорити, макар они који имају већину да виде како неће имати политичке штете од овог или оног потеза. Но тако ствари стоје а то, ако се многима и не свиђа, сигурно није "мачка у џаку".
Иван Вукадиновић
* није тема, ал је повезано. Занимљиво како велики националисти немају поверења у свој народ. Тако се раширила прича да ће отцепити Војводину, о томе је чак Хуљадин причао са каменом. Срби су већина у Војводини и, наравно, у Републици Србији. Заиста мислите да ће српски народ у Војводини већински желети да се отцепи и да ће већина у Србији пристати на кардиналну промену устава?! Зар толико потцењујете свој народ...
Година расплета - суштински је то била прошла година, али практично, формално, је то ова. Занимљиво је како сам мало писао о овим догађајима, на самом почетку 2025. и сада.



Коментари
Постави коментар