Оркански висови
Друго питање ме много занима, а то је – да ли је Хитклиф човек? Ако јесте, да ли је луд? Ако није, да ли је ђаво?
Емили
Бронте, Оркански висови
Након Џејн Ејр, логично да долазе Оркански висови. На питање зашто класици већ сам одговорио - Џејн Ејр сам видео као готски роман, а кад сам већ читао капитално дело једне сестре, зашто не бих и друге. При чему постоји предисторија са овим класицима, из англосфере, који се нешто другачије перципирају код нас него руски. Што би рекли - е сад ћеш да читаш сестре Бронте... Оркански висови су код тих импортованих предрасуда још и горе прошли из једног невиног разлога. У серији Бољи живот двоје матораца, које играју феноменални Власта и Оливера Марковић, договарају састанак преко огласа, где је шифра Оркански висови. Зашто баш Оркански висови? Када сам прочитао оба романа рекао бих да је логичније да шифра буде Џејн Ејр, али овако је звучније и вероватно је више људи чуло за Орканске висове...
Ако их већ стављам заједно, ред би било мало поређење два романа. Од почетка се види разлика у стилу. Џејн Ејр Шарлоте Бронте има стил који и данас можемо назвати "готски", односно романтичарски, озбиљан (осим када Џејн разговара са својим господарем, будућим мужем). Стил Емили Бронте је нешто лакши, помало ироничан, чак подсмешљив кад се дотакне верских питања (кроз лик Џозефа - случајно, не бих рекао). То подсећа на једног доста ранијег аутора, који се бавио озбиљним темама (којима се баве Оркански висови, такође) а до тога ћемо стићи... Овде немамо неко романтичарско гледање у даљине, него живот у нешто забаченијој и суровијој средини (мада ни Џејн Ејр није живела лагодно): једно је кад машташ а друго кад већ живиш у вукојебини. Но наратор (онај кровни, да тако кажемо, мушкарац) то и жели, чак прве назнаке да је газда који ће му издати напуштено имање да на њему живи јесте мизантроп делују му обећавајуће - добро ћемо се слагати. Тај мизантроп је нико други до Хитклиф, дакле један од двоје главних ликова, кога ћемо исувише добро упознати.
Но једно је обећање мирног усамљеног живота, а друго "добродошлица" у којој ће бити мета напада пса, па онда и подсмеха, па се сусрести са наводним (?) духовима. Наилази на дневник, нагорелу књигу, и изгравирана слова на прозорској дасци Кетрин Ерншо - Хитклиф - Линтон. То ће га увести у сан где ће "видети" јунакињу и једино је питање (које касније постаје актуелније) јери реч о сну (визији, илузији) или духу, јер Кетрин је мртва. Јопет за разлику од Џејн Ејр где делује жива, али полудела, жена.
Газда Хитклиф није расположен за разговор, али ће наш јунак (господин Локвуд) морати да болестан проведе зиму на овом забитом ветровитом имању, где ће му друштво правити служавка Елен Дин, која постаје главни наратор, она чију ћемо реч највише чути. Кроз неку врсту непоузданог приповедања, видећемо у улози наратора и госпођицу Линтон, а касније госпођу Хитклиф, тј. њена писма Елен. Треба имати у виду да цела прича никада није фантазмагорија - Локвуду или госпођици Дин просто можемо увек веровати, не поставља се питање како ова цитира до речи писмо од више страница, етц. Прича није из прве руке, од двоје главних наратора (јер улога Елен је ипак споредна), али оно што је пренето кроз два, некад и три слоја препричавања јесте оно што су актери који причају видели и осетили.
Иако испричана другачијим стилом, и са другачијом главном темом, и ова новела је готска, уосталом смештена је у пик овог жанра, приповедање се одвија 1801-1802, а главна радња пар деценија раније. Овде немамо замак, али имамо удаљено имање. Имамо наследство, али је његов значај више психолошки него социолошки (за разлику од Џејн Ејр и вероватно осталих готских романа). Запамтимо то - психолошки. Радња испрва делује компликовано, да би постала суштински једноставна, мада ће компликацију донети имена, односно ословљавање - госпођица Линтон постаје госпођа Хитклиф, а већ смо имали госпођу Линтон. Но то нам је већ на почетку обећано.
Урадимо (прет)последње поређење овог романа са Џејн Ејр. Оно је "површински" (или је тако барем познат) љубавни роман који улази у социјалну тематику. Оркански висови су роман заплета са изразито профилисаним ликовима, барем је такав лик Хитклифа, и нешто мање Кетрин. Сиромаштво које се тамо јавља је материјална категорија, која на крају бива побеђена. Овде је сиромаштво психолошка категорија које се испољава као недостатак манира или (основног) образовања, и као такво може да смета. Док су људи који живе у тешким условима задовољни или не искључиво према томе како се према њима (рођаци, повезани људи) односе. Тамо имамо умирање од болести које је повезано за социјалним условима (и личним искуствима Шарлоте Бронте), овде једино од лоших услова умире Хитклифов син, неприлагођен дошавши из Лондона и описан као размажен, изузетно слаб карактер. Што не значи да доста ликова неће помрети, али они су углавном уништили себе...
На крају бих се тешко одлучио да ме питају која је од ове две књиге боља. Могли би то ипак бити Оркански висови, пре свега захваљујући шекспировском лику Хитклифа, човека без презимена.
Овај роман, као и Џејн Ејр, има барем мрву Достојевског. То се види пре свега у потреби јунака да објасне себе, у напетим дијалозима. Тешко је рећи да ли је било ту директног утицаја, хронолошки би било могуће. Но и да никако нису утицале на руског великана, сестре Бронте су барем најавиле реализам.
Много више овде има Шекспира. Хитклиф није негативац као Јаго у Отелу, он делује много више отворено и његова освета није усмерена само против једног човека. То не би било смислено објашњење, јер његово деструктивно делање се наставља много пошто је тај човек мртав и пошто је љубав коју би хтео задобити такође мртва. Има у њему доста Ричарда Трећег, уосталом цитат којим сам започео текст увелико подсећа на овог Шекспировог лика. С тим што је Шекспир дао одговор - нема звери која не осећа сажаљење, али код човека је то могуће... Наравно, сцена је другачија, Хитклиф неће освојити цело краљевство (на неко време), већ један па други посед. Но ако им је заједничка фрустрација положајем у којем су, освета за исти, ова двојица се значајно разликују у једној ствари. Хитклифа ограничава љубав коју није могао да има и која је изнад поседа и освете и на крају ће је (могуће!?) остварити...
Коментари
Постави коментар